Ако прећутим "Збогом"...

На слици: кадар из филма "Повратак" Андреја Звјагинцева из 2003. године; Фотографија: andmysidearm.wordpress.com

Ако од мене чујеш „збогом“, даље продужи. И не болуј. Оно ме шапатом ослови и ја пружим корак…

Тежак…

И већ по њему, слутим, од пута се клонити не могу.

***

Ако заустим икада „збогом“, главу окрени. Далеко негде светкују демони. Ни налик…

Ни налик. То је од ветрова само урлик.

И већ по хуку том, осетим, над друмом одјек векује.

***

Зид

...ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: кадар из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева; Фотографија:http://www.listal.com/viewimage/4651287

Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих...  Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног  што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.

Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати? 

Огреховљен сав. И сам. 

Фрагменти 28

На слици: Најава олује; Фотографија: wallpaperpanda.com

„…О, не, драги моји, за мене се не може рећи да живим. Ја сам одавно мртав. Јер она најтежа смрт, која се догоди пре него срце престане да куца, она грозна и неповратна психолошка смрт отпочне свој поход у часу када особа у свом одбрамбеном рефлексу скучи амплитуду живота до саме емоционалне ентропије. Тада се заиста више ништа не може догодити и сасвим огољено и усамљено Ја, остаје да штрчи као калдера давно угашеног вулкана. А, то је, сложићете се, суморан призор…“ 

Фрагменти 26

На слици: Пут; Фотографија: http://www.santabanta.com/

Са неких места се никада не вратимо

Нека никада не заслужимо

Камен

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Ћутање; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com

Ћутим

Као стари воденични камен

И док воде пролазе

Само одјеци још верују

Да нешто трућам

Тишина ме мора узети

У заштиту

Некада

На ормару дуња која...

На слици: Дуње; Фотографија: www.coolinarika.com

Вероваће многи да бирати могу: Видовдан или Не. Не заваравајмо себе. Не данас. Давно је Он изабрао нас.

Далеко

О како далеко

Од тебе 

...копним

У окну сунце

Над пољем птица

На ормару дуња која… 

Сним

  

Сним

Жива ли си

Јеси ли жива

Земљо моја?

Она, он и завесе

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Стари прозор: Фотографија: ekologija.rs

 Није обавезно прочитати „Она, он и Јесењин“ и „Она, он и рукавице“

Она је одлазила…

Ћутке, из ужегле полутаме своје ординације, кроз прстима размакнуте траке венецијанера, он ју јe посматрао док чило пролази међу сеновите стазе болничког круга, не осврћући се назад, не подижући поглед ка високим прозорима једног од сувишних одељења крушевачког здравственог центра… хитајући ка жамору који је стидљиво сањала годинама, о којем му је бојажљиво говорила данима… Посматрао је, више од свега сигуран да и овог часа, док бесомучно жури далеко из државног апарата, из стега робустне конвенционалности, из вртлога лицемерја, из властите малодушности… дрхти у непоузданој нади, и питао се има ли њено плахо срдашце онолико храбрости колико верује да је окуражено и са каквим се стрепњама бори та дивна, млада душица…

Иза ћутње

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: Православни храм; Фотографија: http://www.pouke.org/

Не говориш

Језик пуца у СЕБЕ

И – то се не чује

Знам

То ужас одјекује

Кроз време које слутимо

И док сенке лутају

Можда је и боље

Што у загрљају

Ћутимо

Она, он и рукавице

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ   

На скици: "Пушкинов сквер" Алексеја Зајцева: Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Није обавезно прочитати Она, он и Јесењин...

Губим разум“, оптуживала је саму себе, дуго и неспретно откључавајући врата своје ординације, једног поподнева, једног октобра, у једном граду,  који  је  могао  бити  било  где  на  свету…

„Губим контролу и, извесно је, постаје опасно“, понављала је узнемирено, присно прислањајући на образ своју десну шаку са неверицом и питањем: „Да ли се заиста догодило?”

Преузимала је дежурство…

„Зашто сам скинула рукавице, зашто сам му дозволила могућност?”, започињала је бесомучни монолог, облачећи бели мантил за дугу, црну ноћ. „Зашто сам му дала шансу која се не пропушта? Каква несмотреност, каква лакомисленост, недостојна девојке, интелектуалке… Лекара… Ако је неко још и видео…“ Кривила је себе саму, поступно и неубедљиво, тривијално,  управо  како  жена  уме,  освајајући предео по предео властите гриже савести, примичући се милиметар по милиметар прагматичној природи свог бића, не би ли и сами свршени чин представљао пријатно олакшање које се морало збити и коме ништа није могло стати на пут. Понајмање она сама. А све време је слутила да је роман тек отпочео и да нико живи не може нити претпоставити нити предвидети којим стазама ће кренути тужни јунаци које је недокучиви васељенски ветар сместио у патетични метеж Руђиновских раскршћа…

„Зашто, зашто, зашто?”… одзвањало је кроз густи сутон позне октобарске вечери, једне јесени, једне године…

Обраћање позитивне пажње на дететово понашање

На слици: "Пре олује", Степана Федоровича Колесникова; Фотографија: www.art-catalog.ru

Као и сви људи, и  ваше дете жели да буде цењено због посла који обавља у кући исто колико и због доброг понашања које показује према осталим члановима породице и друштва. Међутим, као и многима од нас, може му се десити да укућани, првенствено родитељи, такво понашање подразумевају и узимају дете „здраво-за-готово“, односно да нико не поклања нарочиту пажњу нити нарочито истиче све добро којим он доприноси својој породици или његове посебне квалитете као личности. Мада свака одрасла особа (родитељи пре осталих) може мислити да дете тешко да ради нешто што би заслуживало посебно истицање, када би мало боље загледали све оно што дете свакодневно чини, вероватно би открили да то није сасвим тачно. Сврха овог текста јесте да нам помогне да развијемо и/или унапредимо вештине обраћања пажње на пожељна понашања наше деце, односно, да научимо да боље уочавамо добре ствари које она чине.

Учити да обраћамо пажњу на добра понашања других уопште није лака ствар. Многи од нас не знају како да надгледају друге, да управљају или сарађују са другима како би повећали њихову жељу да раде више и боље, следећи одређена правила. Дакако, већина зна како да разговара са другима, али само „разговарање“ не значи и побољшање односа са њима. Врло је битно обратити пажњу на то како разговарате са неким док разговарате и шта при томе кажете. Особе успешне у примени ових вештина, способније су у мотивисању запослених да раде за њих. Попут њих, и ми можемо научити како боље да надгледамо нашу децу како бисмо повећали њихову жељу да чине оно што од њих тражимо. Следи листа техника, вештина, образаца односа која доприносе успешнијем управљању дететовим понашањем до периода подизања њихове одговорности за сопствена понашања и здравог и зрелог осамостаљења од непосредних породичних утицаја.

На пучини

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: "Сан", Алексеја Зајцева; Фотографија: http://lebedeva-mari.livejournal.com/

Њена је барка плакала на води

Када спазих са обале вапај њене силуете

Са себе збацих сенку смокава

И кроз огањ медуза дрзнух се ка њој

Пејсажи њених обриса бежаху из пожуде

Када дирнух њене усне

Кротила је сопствени стид ал` дрско

Груди су капале у сутон

Ка соли мог дрхтања

На пучини силовито окупах је пољупцима

Од властите крви згужвах јој модрице на кожи

Нежно и неспретно

Крила ме под слапом својих увојака

Док роних ка ковитлацу

Она је вила маглу свог тела

Као једро за мој чун

Алге погнуше главе

И моја страст бризну ка месечини

И њен срам прсну кроз тмину

И узјахах пастува за пут њених свила

И безумљем прхнух

Ал` нечија је она била

Нечија је она била…

1993.

Без наслова

На слици: Сцена из филма “Андреј Рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;

Фотографија: http://www.novosti.rs

Од када тебе нема, не престајем да разговарам са сопственом савешћу.

А савест уме бити тако немирна…

Опрости.

Од када се опростисмо...

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: "Распутица" Алексеја Саврасова из 1894. Фотографија: http://dic.academic.ru/

Од када се опростисмо, а опростисмо се у оној ћутњи недоћутивој и речи неизрецивој, у оном гласу безгласном где је мук исклесао студени крви, на оном месту безместном где је крик походио пустопољине ума и кораци остали неоткорачани а конци неокончани; од када се опростисмо, обнажени и обезнађени, осаме ме маме и ништа не замире, ни ноћ ни обданица, и тишина у сваком трену векује и истину праскозори блиставу и једину о нама, земљо моја…

Од када се опростисмо неко нечујан и смео не престаје да ми беспути раскршћа и затвара се круг између друмова и мене и сасвим је све једно хоћу ли ја напустити своје скровиште или ће скровиште напустити мене – уздах ће ми дуго још поткрадати сваки минут дана шкртих и бесконачних и не знам хоћу ли икада више узмогнути да ти прозборим о смирају, као вечерас што чиним:

Осама

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: "Вијугав друм" Степана Федоровича Колесникова; Фотографија: www.arcadja.com

Земљо драга земљо мила

Јецаја свила

Везе чудан шум

Низ друм…

Међ` пољанама нашим

Пустим

И уздахом

Густим

Осама ромиња

У сенкама топола заплетена

Не могу да пронађем земљу једну

...ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИЛУСА

На слици: Сцена из филма “Андреј Рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;

Фотографија: http://www.gordon.edu

Не могу да пронађем земљу једну… 
Не, не туђу, одвећ моју. Што је напустих у зли час, пролећа једног, можда оног, а можда овог, једне године, не могу да се сетим које… оне можда, а можда ове … Не могу да пронађем земљу једну…

А канда је тражим вековима. Ја, пустиножитељ тишина и бдења. Кријућ` лице од времена мена. Од пута одвраћан, на беспуте испраћан… Уморно за њом трагам и у траг свој урањам. И лутам. Пустинолутам еонима, туђ свима. Без јаука, без крика, без урлика… Устима пуним свелог лишћа венчић уздаха смерно нижем. И прошлост подижем. Из песка. И суза ми једина, најчишћа, на своду блиста као фреска.

Шарпланинска тишина

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Светиња у Русији; Фотографија: pletenijesloves.wordpress.com

Колико сам ти пута пошао

Само једном да бих стигао

Под сводове твоје

Где све моје

Почива

Србијо

Мораш остати жива

Колико сам ти пута пошао

Кроз колико себе прошао

Свакој сумњи неверан

Протеран

Од свих

Србијо

Морао сам бити тих

Част мањине

                           На слици: "Мачевање" Франциска де Гоје; Фотографија: www.phaidon.com

-Бивао сам уистину само онда када сам био сам или, у најгорем случају, када сам био у мањини. Али не у било каквој, већ озбиљној и знатној. И што је мањина била већа, што се више примицала потпуном самству, утолико је и моје бивање било смисленије а лични доживљај самства  подстицајнији.

-Хоћете рећи да човек ЈЕСТЕ само када је у мањини?

-Верујем да човек ЈЕСТЕ само онда када трага, као и да оно за чим трага ЈЕСТЕ све до часа када бива пронађено и досегнуто. А познато је повести у којој мери је већина статична и инертна, колико самозадовољна и некреативна, односно у којој мери је мањина, а често, само појединац, агилна и продуктивна. Најпосле, нису ли читаво човечанство напред вукли усамљеници до чудаштва, прогнани из медиокритета и отклоњени из општих стандарда својих епоха. Обратите пажњу на судбине Галилеја, Коперника, Тесле…

Мртве воде

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Магла у каналу" Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

У Петрограду Москви или Прагу

Где се никада нисмо срели

Не смемо застати

На Кировљевом

Пушконовом

Или Карловом мосту

Морамо се мимоићи…

Антисоцијално понашање младих, први део - Појмовни оквир

На слици: Детаљ са платна "Стварање Адама" Микеланђела Буанаротија; фотографија: pricalica.blog.rs

Прича о малолетничкој делинквенцији није ни кратка, ни једноставна, ни лака. То је прича о неуспесима, промашајима, занемаривању, злостављању, патњи, о томе како смо заказали, а не како смо успели. Не само као друштво, већ и појединачно. Ипак, ако хоћемо да бринемо о нашим младима, не смемо заобићи ни оне који су најугроженији – а ту спадају и млади који су у сукобу са друштвом и са законом. Они су често, не и по правилу, жртве злостављања и занемаривања, неодговорног или неадекватног родитељства, личних недостатака, економских неповољности и друштвене небриге. Антисоцијално понашање, синтагма којој се у новије време, захваљујући њеној терминилошкој свеобухватности,  даје предност у односу на термине „преступништво“, „делинквенција“… ( о чему ће бити више речи у тексту) – није толико резултат слободног избора младих људи, колико последица њихових сужених могућности. Њима треба помоћи, а не, тек тако их казнити – ако ни због чега другог (њих првенствено), а оно због властитог нарцизма, јер осуђујући њих, ми осуђујемо и нашу небригу, равнодушност и избегавање одговорности.

Видовдански код Достојевског

На слици: Ф. Достојевски
Фотографија: www.srpskadijaspora.info

     У целокупном животном делу генија словенске и светске књижевности, Фјодорa Михаиловичa Достојевскoг, универзуму из чије ванвремене филозофске сенке, и поред свих напора, свет још увек не може да изађе, централно место заузима идеја о човековом духовном сужањству и нагону да се тих негви ослободи. У клици ове идеје смештена је претпоствка да је одсуство морала предуслов индивидуалног ( и општег ) робовања. Истинска Слобода, међутим, са друге стране, није ствар друштвеног договора него исход борбе сваког појединца против искушења зла. Пут до Слободе је обележен патњом, посртањем у греху, одрицањем од једног зарад другог живота, коначним изласком на оне пропланке где човек, као богоносац, ослобођен у Христу, постаје достојан свога овоземаљског постојања. Без мучеништва нема ослобођења и без одрицања и смрти нема васкрсења. Ова идеја Достојевског о опредељњу за царство небеско ушла је у основе многобројних филозофских, књижевних и теолошких разматрања. Прагматична и позитивистичка мисао материјалистичког дела западне цивилизације, на чијој источној вертикалној вредносној међи одолева и наша Отаџбина, до данас се показала неспособном да схвати Достојевског, али и не само то, већ и немоћном да се ослободи његовог  узнемиравајућег, латентно лебдећег свеприсуства. Постоји, елем, са једне стране неразумевање али и тенденциозна, злонамерна збуњеност, испуњена гневом и нихилизмом, да појми духовну отпорност и снагу својих источних суседа, са друге стране.