Можда у овој сентименталној и архаичној антонимији (бесмртност спрам пролазности), семантички, наизглед сасвим парадоксалној, почива и одгонетка недокучивог феномена човека који је у истој непогрешиво и на време препознао варљиву игру непролазне међусобности наведених суштастава. И који је добровољно, зарад нас и у име нас, пристао да својом мелахоличном поетиком (дакле, речју) посредује између истих са једне, и између себе и остатка света, са друге стране.
