 |
| На слици: Завесе на ветру; Фотографија: www-.ask.fm/Lavander31 |
Не долазим често на ово место. Само онда,
углавном, када се враг поигра оним што је од мене остало. Врата одшкринута
векују, окна отворена столете и ноћ њише завесе. У празној соби неколико
хладних година и један непомични мук. Већ по навици, потражим петролејку под
којом одавно спаваш, тек да проверим јесу ли на јастуку све оне жмурке које сам
пребројао у нискама несаница и онај траг игара без граница, нацртан урликом.
Много ме је пута завео, признајем. Спокојан у болу, гасим пламен, излазим на
веранду и палим цигарету. И питам се шта се заиста десило и зашто ми ветар
свежином походи груди?
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...