"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

недеља, 1. децембар 2013.

Девојка са плавим шалом

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ



На слици: Уметничка слика Андреа Кона;
Фотографија: http://drawasamaniac.com/

     -То, је, дакле, то – промрмљао је тегобно доктор А., једне кишовите новембарске поноћи, увлачећи се опрезно у постељу брачног кревета. Далеко на својој половини, леђима окренутим остатку света, згрчена у положају фетуса, дубоким сном спавала је једина особа коју је у животу волео. Студен која му је замилела костима док је спустао удове на чаршаф, у часу га је понела ка оном хладном новембру, једне јесени, неке године давне, када је зурећи кроз прозор ходника на Плато Филозофског факултета угледао завејану прилику девојке са плавим шалом. Улазила је на главна врата а он се, затечено слутећи зашто, окренуо ка степеништу очекујући да је препозна у скупини студената који су пристизали на одсек за психологију. И, премда је већ више од годину дана, у истој сали са њом слушао курсеве из психологије опажања, физиологије нервног система и осталих испита са групе, њему се необјашњиво чинило да је уистину тек тада први пут уочио то лице и да се управо у том часу нешто посебно догодило са његовим неуробиохемијским статусом. И било је сувишно да преиспитује сопствени осећај, још више да покуша да се од њега заштити. Још како је познавао себе. Отпративши је погледом до огласне табле одељења, где се зауставила бришући замагљена стакла наочара, запутио се одлучно кроз сопствено магновење и у метежу задиханих студената у леву ушну шкољку јој спустио шапат:
-Ресице шала се вуку по поду.
-Подигни их – узвратила му је загонетно мирно загледавши га у очи дуго и нетремично. И, подигао их је. На њеном десном рамену, где их је спустио, остала је и његова десна рука... Још исте ноћи водили су љубав у њеном стану на једанаестом спрату једног солитера на Новом Београду.
-Хладне су ми ноге – проговорила је кратко напослетку и сместила своја међу његова стопла.
Кошава је распусно јездила Блоком 45 гордо ударајући у прозорска окна а са радија су допирали таласи Судија Б и онај велики хит Нена Белана „Остани уз мене“...
Четири године доцније, по окончаној прослави првог рођендана њиховог сина првенца, у часу када је последњу нежност пожелео да поклони само њој, кроз собну тмину се разлегао шапат: „Уморна сам...“
На слици: Уметничка слика Андреа Кона;
Фотографија: weheartit.com

     Чуо га је тада први пут, али он је однекуд знао да је његов звон неумољиво запосео стазу којом је смело корачао кроз остатак живота управо онако како тиха вода испуњава кладенац, бешумно и неосетно и да ће од његове пригушене јеке скровиште морати да тражи далеко од свог дома. Предалеко од завичаја у чије је крило нестрпљиво похрлио са последњим положеним испитом и на чијим обронцима је, још исте јесени, у једној цркви из 14 века, њен танки панонски прстић спустио у златни оков. Да, чуо га је тада први пут а њему се чинило да од тада до потоњег сата подмукли одјек није напустао собу нити једног трена, руку под руку са васељенском хладноћом која се ташто увукла у велико огледало тоалетног сточића, у породичне фотографије са краја прошлог миленијума, у сат који је одавно престао да мери време и књиге које су остале расклопљење на странама које је страст раздвојила, у постељне наборе непрегледног француског лежаја ... да се у соби запатио и размножио како то само  најподмуклије болести умеју и направио злокобну, паралишућу мрежу свог невидљивог присуства. И да је на само себи својствен начин започео онај глуви, потмули процес црпљења животних сокова које више није било могуће сачувати.

    Од те ноћи наовамо у његов живот се попут куге увукла она бесконачна, нестишљива зебња за сопствени положај у браку којем је себе подарио без остатка, она хујећа стрепња за његов смисао у годинама које долазе. Оно тешко суморно питање шта даље, и како? Настојао је тај громогласни шапат да утиша разноврсним оправдањима и прераспореди своје место у заједници на начин који би сачувао његово самопоштовање, трагао је и проналазио одговоре сувисле колико је и целокупно мушко човечанство успело у томе, али се иза последњег одговора шепурило још једно зашто, оно тегобно, сурово зашто које је остајало недомишљено и празно, попут тамних  рупа у васиони. Слутио је међутим, још како, да је та злослутна хујећа празнина испуњенија него читав остатак његовог постојанства оним нечим чему још није докучио ни облик ни садржај, чему име још није познавао, или није жело да дозна, и да ће свако примицање истини бити објава још већих сумњи и још дубљих пострадања. У неравноправном надгорњавању сопствених одговора са питањем где се денула негдања преданост и куда је нестала пожртвовност првих година заједничког живота, онај нежни занос љубави са Београдских кејова, она бестидна страст из влажних подстанарских соба...  он је поступке мерио по аршину сопствене посвећености јединој жени коју је у животу волео и оној безусловној предаји њеним дамарима, ритму откуцаја милог му срдашца којем је своје подредио до потпуног одрицања и савршене сагласности. Оној потајној нади да ће вода тихо и равномерно тећи до коначног слива у мирно језеро дубоке заједничке старости. И зацело је током несаница које су закитиле његове ноћи остајао ускраћен за онај последњи одговор. И у тој нејасној тачки раскршћа одакле су сви путеви водили ка недокучивим еползима, он је једнако упорно и једнако доследно кретао стазом која је водила у нова преиспитивања, у оне непрегледне и тмурне нигдине неодгонетнутих дилема...
На слици: Уметничка слика Андреа Кона;
Фотографија: www.liveinternet.ru

     А онда је сасвим изненада, у доба када му се чинило да ће студен минути не само из тмнине брачне собе, већ и из тишине која је засипала остатак њихових живота, у часу када је поверовао да су неспоразуми међу партнерима саставни део односа те да ће време на безболан начин поравнати разлике међу њима, док је руком хватао кваку врата спаваће собе, сасвим изненада је у стомаку осетио мучнину од које му је слабост прострујала читавим телом. Неколико дана потом на истом месту и безмало у исто време, доживљај се поновио интензитетом који га је узнемирио. Ушао је у собу и пожелео да јој се обрати, тек да јој исприча шта му се управо догодило и колико се лоше осећа због тога, али је од тога одустао. Већ равномерно дишући, спавала је дубоким сном... Није јој рекао ништа о томе ни сутрадан, нити икада доцније. Није јој признао и са напором је прикривао да месецима већ након тога посећује психијатра.

     -А, можда исувише држиш до мишљења других људи – прокоментарисао је његов пријатељ из детињства жалбу коју му је поверио.
-Илити, хоћеш рећи, да имам исувише ниско мишљење о себи, како верује доктор М. Знаш, он сматра да треба себе да прихватим каквим јесам, без икаквих условљавања, тј. непосредовано утисцима које други имају о мени, дакле, независно од тога шта ко о мени мисли, јер забога, ја нисам само моје разочарање и само моја стрепња, већ и читав универзум красота, попут, на пример, интересовања за шах, или сакупљања печурака по јастребачким обронцима, и штавише, он у томе налази посебан естетски моменат. Каже, лепота је већ у препознавању лепоте поред које други несмотрено пролазе. А, скакачи, топови, ловци, или вргањи, канда, представљају саставни део богатства неопажене лепоте за коју само ретки имају сензибилитет. Само виши дух је кадар у таквим стварима да препозна чаролију, вели доктор М. Замисли...

     Некако у време када је веровао да је ипак сачувао сопствене туге и наде на окупу, уцелињене у једног себе достојног да одговори на ударце које живот подразумева, тобож оснажен не само интервенцијама доктора М. већ и искуством које је са собом понео из горких месеци тумарања, још добрано загледан у прошлост и тек стидљиво осматрајући стазе које су се пред њим нејасно отварале, вечери једне просте, налик мноштву претходних насликаних подразумеваном брачном рутином, у доба када је топла јулска ноћ наизглед заличила на негдању себе а он у њој на себе пређашњег, у то доба, некако, вечери једне, задрхтало је у њему све оно што је преостало од жудње, накупљено и непрострујало, у моментима док је рашчешљавала косу пред огледалом тоалетног сточоћа брачне собе, он је дробећи сву жестину атавистички забујале страсти у благост најнежнијег додира, пришао и сусрећући свој поглед са одразом њеног лица, длановима ухватио жену око струка.
-То ме голица – констатовала је мирно настављајући да чешља косу.
-Извини – узвратио је једва чујно, а у том безгласном одговору суновратио се сав његов оптимизам, све што је претходних година рехабилитовао, ако јесте, и све што је положио у крхку равнотежу тобожњег живота.

     Устукнуо је и разумео у истом часу да је тај узмак више од пуког одустајања од очекиваних нежности, много више од одустајања од властитих жудњи. И док је прихватао да нема другог избора до да сопствену пожуду закључа у себи верујући крхко да ће време учинити оно што најбоље уме, рунећи је и мрвећи не само у односу на њу, већ и спрам свих оних које су му се годинама бесрамно подавале и исто толико дуго остајале ускраћене за поход кроз њих, једино чега је био свестан са кристалном јасноћом била је одлука да никада више себе не доведе у ситуацију коју ће моћи да тумачи као нови пораз, јер би зацело, веровао је непоколебљиво, још један пад представљао и коначну капитулацију свега што је у себи држао као последњу одбрану стереотипа о мушком ставу, те да неизоставно предстоји време отискивања из пристаништа у којем је усидрено провео године бура, на пловидбу далеку и неизвесну, без пртљага прошлости и без терета обавеза да мора предузети било шта што би могло поправити прилике у њиховим односима. Још како је разумео у том часу да није могуће више бити и обала и вода и да поринуће које ће предузети представља коначни и трајни растанак са собом у којег је имао поверење и каквог је познавао. И, на мах је осетио олакшање какво приреди неочекивана спознаја.

     А затим је легао. Улична светла су бледо шкропила собну таму а из далеких пољских бара предграђа је допирао крекет жаба. Однекуд из дворишта ројио се крешчендо хора зрикаваца а он је веровао да то није само раздрагани пој веселих инсеката већ некакав чудни позив у жамор и гужву, у надахнуто тискање са животом који се мора одживети и да његово време ненадокнадво истиче. И, кроз ту самоуверену и узнемирујућу мелодију, учинило му се канда да неко и његово име дозива...
-А. - разабрао је сасвим извесно. Ословила га је тихо и недоречено...
-Реци - одговорио је збуњено након кратке станке.
- ...Ништа.

     И готово по правилу, и тада и потом, у ноћима којима се тегобно шуњао кроз поранелу јесен, њено тело, растворено у мирисима раскошне женствености запоседало је његову половину кревета, повремено прострто преко његових удова, повремено расуто преко његових груди. Дисао је тада тешко, кратко и испрекидано, кадкада дубоко уздахнувши, и у том неправилном ритму слагао слојеве дубоког незадовољства животом који му је судбина одредила. Веровао је да то нежно тело више не припада њему и да је већ неко време обузето сопственим светом у којем за њега више није било места као некада и да свака пребачена нога преко његових бедара и свака спуштена рука на његовим грудима има неки тајни, недокучиви смисао о којем не жели да размишља. Па и тада, посматрајући лелујање нењих власи под немирним ветровима његових ноздрва, прсти су му кретали ка лицу које је давно исписао својим јагодицама и он је љубећи сопствене сузе закотрљане образима тихо јецао кроз тишину... А онда је једног тмурног јутра, исцрпљено израњајући из бесконачне ноћи, затражио излаз из лавиринта којим је безнадежно тумарао. Ступио је у контакт са професором Л. и направио оквирни договор започињања магистарских студија. Октобар се лено вукао верандом. Испод затворених прозора спаваће собе...

На слици: Уметничка слика Андреа Кона;
Фотографија: art.mirtesen.ru
     И док је у одласцима частољубиво препознавао обрисе сачуваног самопоштовања, у повратцима је слутио сву слабост својих принципа, сав непресахли идеализам болећиве душе која је још увек дрхтала у нади да ће са сусретом који следи на прагу дома, прхнути сав мучни терет година које су прохујале у дубокој тишини паралелних светова, и да ће најзад слободно и небојажљиво моћи да постави обома питање које му се предуго већ отима са врхова усана: „Где смо погрешили?“. И да ће га она ћутке загрлити јако, прејако, за све пропуштене године и да ће у њему уминути сав студ које су са собом носиле. Слутио је тада да неће издржати, да ће поклекнути под товаром чежње и изустити све пригњечене речи љубави које у грлу стеже и признати са каквим напором се суздржава да јој прошапуће оно што није годинама већ. Да, слутио је да ће је ословити ENVIE, речју у којој је још оне давне новобеоградске ноћи сажео сву путеност њене коже и да ће она, насупрот њему, у тој шашавој речци изнова препознати баш оно што је и некада – њих. Слутио је... али је са спуштањем кофера у ходник, одлагао и сваку идеју да такво што предузме и залазио у тишину сваки наредни пут све дубље и све даље. И све неповратније. И бивао је задовољан. Из оних егоистичних разлога натопљених кукавичлуком и страхом. Бивао је канда миран.

     Вративши се и последњи пут са титулом доктора наука у коферу, истим оним са којим је кренуо на пут шест година раније, у трпезарији са свечаним ручком на столу, сачекали су га родитељи, већ наборани старци згрчених лица и она смела постојана тишина. Сат времена касније из школе су дошли његови синови, већ виши основци, сасвим туђи и далеки а њему се чинило да их сада види први пут након читаве деценије и да се једва може сетити иједне несташне сцене њиховог одрастања. Нешто тупо га је на мах заболело у грудима а он је знао да суза која искри у његовом оку, бистра и врела попут љубави коју је скврчао у отежалом срцу, касно блиста над тминим коју је за собом оставио и да неће вратити дане које је неповрат однео. Још два сата потом са посла је пристигла и она. И док му је безизражајно честитала докторат он је одједном, и сасвим нехотећи, опазио танку бору која је дискретно раздвајала прочеље њених груди, ухвативши у том погледу и ону ситну мрежу раних знакова старења коже и помислио како је живот шкрт, суров и неумољив. И, би му драго, због нечег. Отпративши доцније родитеље на аутобуску станицу, свратио је у повратку у реномирани мегамаркет и купио термофор. Касније увече испунио га је врелом водом и спустио на приножје  брачног кревета, изашао на веранду и запалио цигарету. Хладна новембарска киша је запљускивала његове ноге ношена кошавом која му је шибала лице.
-То, је, дакле, то – промрмљао је тегобно око поноћи и затворио очи.  
На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: 34-region.livejournal.com







7 коментара:

  1. I pocelo i zavrsilo se cijom voljom?
    Sjajna prica!

    ОдговориИзбриши
  2. Вољом тишине, оног суштинског и окошталог тренутка који је од једног неспоразума направио тврђаву ћутања.
    Потом, већ, све некако иде само од себе.
    Хвала на лепим речима

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala na odgovoru.
    Da, cini se da sam zivot priredi taj trenutak i ne da se nadvladati...

    ОдговориИзбриши
  4. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...