...ИЗ
АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"
 |
| На слици: "Сан", Алексеја Зајцева; Фотографија: http://lebedeva-mari.livejournal.com/ |
Њена
је барка плакала на води
Када
спазих са обале вапај њене силуете
Са
себе збацих сенку смокава
И
кроз огањ медуза дрзнух се ка њој
Пејсажи
њених обриса бежаху из пожуде
Када
дирнух њене усне
Кротила
је сопствени стид ал` дрско
Груди
су капале у сутон
Ка
соли мог дрхтања
На
пучини силовито окупах је пољупцима
Од
властите крви згужвах јој модрице на кожи
Нежно
и неспретно
Крила
ме под слапом својих увојака
Док
роних ка ковитлацу
Она
је вила маглу свог тела
Као
једро за мој чун
Алге
погнуше главе
И
моја страст бризну ка месечини
И
њен срам прсну кроз тмину
И
узјахах пастува за пут њених свила
И
безумљем прхнух
Ал`
нечија је она била
Нечија
је она била…
1993.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...