"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

среда, 31. децембар 2014.

Новогодишњи фрагмент

На слици: Новогодишња честитка; Фотографија: https://pletenijesloves.wordpress.com

-…Ви разумете, зар не? Разумете. Реците да разумете! Реците, реците, забога…Немојте ћутати, Ви… Ви свакако разумете… Та, Ви то морате. Ко ће, ако Ви нећете. Имам ли ја икога другога, икога више на овом свету, доли Вас…? Разумете Ви… Разумете, сигуран сам… Сигуран. И неизоставно ћете… плакати. И вечерас, неизоставно… Плакати… Са мном… плакати… 

уторак, 23. децембар 2014.

Фрагменти 32

На слици: Галеб на небу изнад Свете Горе; Фотографија: Станимир Трифуновић, pletenijesloves.wordpress.com

…Нека ПРЕПОЗНАВАЊА никада не отпочну.  
Нека, никада не окончају

среда, 17. децембар 2014.

Вечерас потписујем "ПРЕПОЗНАВАЊЕ"

На слици: „Препознавање“, књига, Станимир Трифуновић; Фотографија: pletenijesloves.wordpress.com

Зима 1981. Тринаестогодишњак са облогама на челу лежи у ватри и са нејасном зебњом дрхти над судбином болесног Немечека, витеза-клинца из “… Павлове улице“. Чини то са страшћу која грозницу завејава бунилом.

Лекар, блиски рођак, вади наранџе из папирне кесе и шапуће му у ухо: „Време је да пређеш на озбиљнију књижевност, ето, на пример, Чехова…“

Пролеће 1982. Испред Бетексовог излога плоча један четрнаестогодишњак пребројава уштеђевину од некупљених ужина. Светлост уличног канделабера пада на Abbey Road преко чијег пешачког прелаза четворица самоуверено корачају. Албум који му недостаје. Као и три динара у џепу.

Неколико корака даље. Ђачка књижара. Прегршт свезака наранџасте боје, понека РИЗ-ова оловка, Пеликан гумице и… Зелене корице: Чехов, Приче, Рад… „Хм, стрико је паметан човек, а претећиће и за флипере у холу градског базена…

Исте ноћи. Загледан у Нађенкину недоумицу голобради момчић ПРЕПОЗНАЈЕ заводљиву лепоту игре речима. На радном сточићу јутро обасјава истргнут лист из свеске и неколико неспретних реченица о…

Децембар 2015. Син некадашњег тринаестогодишњака, данас средовечног чиновника једне несвакидашње установе у унутрашњости Србије, седи у наслоњачи и слушајући Here Comes the Sun са албума који је његов отац, волшебно уштедевши три динара више, купио наредног месеца исте оне године, прелистава једну књигу необичног наслова и још необичнијих корица. Чини то са мешавином узбуђења и знатижеље. Прикрадам се на врховима прстију и шапућем му у ухо: „Време је да пређеш на озбиљнију књижевност, ето на пример, Чехова…“

…Добро вече, даме и господо.
Вечерас потписујем ПРЕПОЗНАВАЊЕ.
… своју прву прозну књигу, збирку прича, која не би угледала светло дана да нема оних којима је посвећена, и да није било несебичне подршке свих вас, мојих блогопријатеља. Ви и не слутите шта сте за мене учинили и шта ми представљате. Најискреније се захваљујем свима.

субота, 13. децембар 2014.

О карактеру

На слици: Манастир Лешје; Фотографија: Синиша Миловановаћ, http://nulablog.wordpress.com/

Када карактер није посредован благодетним, покајничким смирењем он остаје израз страшне и исцрпљујуће борбе са сопственим страстима.
И, што снажније страсти утолико драматичнија борба. И, канда, велики и јак карактер. И све налик одлучној особи руковођеној начелима, узвишеним идеалима и гвозденом вољом.
А, заправо, големо и страшно поприште.

И мајушна, немирна душа. У дубоком неспокоју.

уторак, 09. децембар 2014.

Соба

На слици: Мраз; фотографија: www.naslovi.net

Мраз

И зоре млаз
У потиљку

И плафон

Господе
Како је тих звон
Тишина

У ожиљку

Соба…

На крају света

Са кревета
Где дозрева

Крај доба

недеља, 30. новембар 2014.

Фрагменти 31

На слици: Припрата, Страшни суд и изгнанство Адама и Еве из раја, 1565, Пећка патријаршија; Фотографија: www.rastko.rs


Једино питање на Страшном суду биће: „Да ли сте били милосрдни?“
Свети Јован Златоусти

среда, 26. новембар 2014.

Деца...

На слици: Руска деца и животиње; Фотографија: www.bastabalkana.com


…На улици их тучемо,
   …у медијима их инкриминишемо,
      …у јавности их жигошемо,
         …у институцијама их заборављамо,
            …у клубовима их обезвређујемо,
               …у школи их критијујемо,
                  …у породици их запостављамо…


…Ко их воли?

субота, 15. новембар 2014.

Фрагменти 30

На слици: Из опуса Андреја Тарковског; Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

…“Проћи ће, (…). И ова бол постаће мила и топла. Тако то бива. Стегне се нешто у грудима и мислиш никада минути неће, даље нећеш имати снаге и живот, канда, више нема никакав смисао. А, онда, и не приметиш, из туге проклија најлепши бршљан и замили грудима, пропне се сећањем и окити читаву прошлост најлепшим успоменама. Наједанпут, ни из чега, осетиш мирис свих драгих, ишчезлих људи, мирис очевог зноја, али он више не тишти, не пече… он радује. И, можда очи и засузе, и душа можда задрхти, и уздахнеш свакако, али нешто драго те ободри и окрепи, и нејасно однекуд, облије те понос. А бол, и не приметиш када постане анђео чувар. Тако то бива, (…)“

среда, 29. октобар 2014.

Кључеви душе или од бесе до фермана

На слици: Кадар из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: sovietmovies.blogspot.com

Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.

И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.

И да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и да се канда негде другде може стићи.

И да је могуће умаћи од  жала и носталгије.

петак, 24. октобар 2014.

Сенке

На слици: "Воз у ноћи", Уље на платну, Лионела Валдена; Фотографија: fineartamerica.com

…Нико те није чекао, те вечери хладне и магловите. Нико… Изашли смо као сенке, Ти која о мени ништа ниси знала, ја који о Теби појма нисам имао, те вечери хладне и магловите…

…Никога није било да Те загрли, и пољуби… Пара се подизала изнад локомотиве, негде далеко… далеко… Све даље…

Ја сам отишао… Ти си била упорнија од мене, Ти безимена… Окретала си се, гледала на сат, од ветрова се бранила… Била си упорнија од мене. И стрпљивија…

Или, просто - ја сам волео своју девојку, као и Ти драгана свог, верујем… О, верујем…

петак, 17. октобар 2014.

Ако прећутим "Збогом"...

На слици: кадар из филма "Повратак" Андреја Звјагинцева из 2003. године; Фотографија: andmysidearm.wordpress.com

Ако од мене чујеш „збогом“, даље продужи. И не болуј. Оно ме шапатом ослови и ја пружим корак…
Тежак…
И већ по њему, слутим, од пута се клонити не могу.

***

Ако заустим икада „збогом“, главу окрени. Далеко негде светкују демони. Ни налик…
Ни налик. То је од ветрова само урлик.
И већ по хуку том, осетим, над друмом одјек векује.

***

уторак, 07. октобар 2014.

Дубоке тишине

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Вече у Нормандији", уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Нећу рећи стих
Тишина нараста сама
Морао сам бити тих
Међу тишинама

Згрчен је искона мук
Између потиљка и веђа
Мртвих речи струк
Клизи низ леђа…

Век је како узрих
И звона тупо звоне
Тишине брусе стих

Предубоке су оне

петак, 26. септембар 2014.

Зид

...ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
На слици: кадар из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева; Фотографија:http://www.listal.com/viewimage/4651287


Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих...  Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног  што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.


Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати? 

Огреховљен сав. И сам

понедељак, 22. септембар 2014.

Бол

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ


На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

У рани сутон Бадњег дана, хладне зиме господње хиљаду деветстодеведесет и неке, довуче се утварно к мени Никола Мелницки, мој двадесетосмогодишњи шурак, син ситнијег бизнисмена локалног домета, коме послови уистину и нису ишли од руке.

Беше то, својевремено, веома својствен младић, настраних интересовања и помало усиљене нарави, што је његовом непопустљивом карaктеру давало ноту упадљиве девијантности, а самом опхођењу обрисе мизантропије. Искрено говорећи, нисам много марио за то јер сам контакте са дотичним имао веома ретко и рекло би се случајно, тј. негде где се то не би могло очекивати и у доба када најмање доликује. Оно што је на мене, међутим, остављало нарочити утисак  и умело ме збунити више него комплексност психичког склопа био је сами спољни изглед, а особито лице. Елем, била је то ретко здепаста појава упадљиво ниског раста и нарушених пропорција, са доминантном главом на изразито мишићавом телу кратких а снажних удова. Слабо покретљивих кукова, ходао је необично широко и неумољиво и равно, попут особе у трансу, а када под десном  мишком  не  би  носио  црну,  похабану актен ташну или руке држао у џеповима, јако би њима гестикулирао, што је већ накарадној појави давало обрисе скаредности и некакве несвакидашње туге. Али, ВИС а ВИС, што би рекли, погледати се у очи са њим умело је бити врло непријатно и исцрпљујуће. Испод ниског набораног чела на широком лицу налик безизражајној масци, попут два замрзла планинска језера блистале су ледом очи укоченог погледа.

петак, 12. септембар 2014.

Све тече ништа се не мења

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРЕКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
На слици: Киша; Фотографија: http://forum.krstarica.com


Некада ништа не остане од пламена
Осим – Ништа
Дуг мост од хладног камена
Преко којег се тишина смуца
И – Ништа
Из нових љубави древне чежње цвиле
И када су копниле највише ту су биле 

Некада ништа не оконча
Да би окончало
Зауставе се на трен откуцаји срца
Да бих мук послушао
Док заварава крај
Из дубоких тишина древне ћутње звоне
И када их не чујем најгласније су оне

Некада ништа не остане од Некада
Осим – Некада
Понека реч сунца коси зрак
Да се не угаси мрак
Под којим тишину ројим
Из позних јутара древни сутони цуре
И када касне некуда журе 

четвртак, 04. септембар 2014.

Фрагменти 29

На слици: Борислав Пекић; Фотографија: www.6yka.com

Никада никоме и ни за шта не признајте да је у праву. Ни по цену живота. Ваше мишљење је најбоље, јер за њега никоме ништа не дугујете: ни искуству, ни туђој мудрости, ни науци, ни историји, ни откровењу – само себи. Немојте се сагласити чак и ако вас убеђују да сте паметни. Савладајте ваше устрептало срце које жуди да се са тим сложи – то је клопка! Они желе само вашу сагласност. Затим ће од вас тражити да се, будући паметни, и у другим стварима сложите. А куда би вас одвело то попуштање – одвело би вас у анонимност. Не, ви ћете им рећи да сте будала, допустићете да се око тога развије дијалог, а ви ћете, ако мене послушате, разуме се, отићи тамо где ћете на миру моћи да слушате једног човека који ће вам о једној теми говорити на једино могућ начин. Треба ли да вам кажем, да ћете, највероватније, тај човек бити ви.“                                                                               
                                                                               „Тамо где лозе плачу“, Б. Пекић

петак, 29. август 2014.

Писмописац

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
                     На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

-Писао сам јој писма, признајем, ето… Другачије није могло, не питајте зашто… - тегобно је прошапутао доктор Гавриловић, дубоко уздахнувши. Киша је већ читав сат досадно сипала и са врхова борових иглица смерно капала у његов врат. Тешки, ниски облаци лено су се вукли изнад Крушевца данима већ а подјастребачка села ка којима је занесено гледао бејаху уроњена у влажну пролећну маглу и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља а трава буја дивље и необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.

-Време је да се склонимо одавде, докторе Димитријевићу, канда неће престати да пада још дуго – предложи др Гавриловић свом колеги – Шта мислите о томе да похитамо Владимиру и сачекамо да киша стане? У његовом бифеу увек има доброг вискија, а зацело ћемо га и обрадовати.

недеља, 24. август 2014.

Фрагменти 28

На слици: Најава олује; Фотографија: wallpaperpanda.com

„…О, не, драги моји, за мене се не може рећи да живим. Ја сам одавно мртав. Јер она најтежа смрт, која се догоди пре него срце престане да куца, она грозна и неповратна психолошка смрт отпочне свој поход у часу када особа у свом одбрамбеном рефлексу скучи амплитуду живота до саме емоционалне ентропије. Тада се заиста више ништа не може догодити и сасвим огољено и усамљено Ја, остаје да штрчи као калдера давно угашеног вулкана. А, то је, сложићете се, суморан призор…“ 

субота, 16. август 2014.

Црњански – путеви засути лишћем свелим

На слици: Магла; Фотографија: lancia88.blogspot.com

ПРИЧА

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.
И да је у нама пре уранка
замирисaо багрем бео.
Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.
Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више

***

петак, 08. август 2014.

Нежна срца Антона Павловича Чехова и Олге Леонардовне Книпер, избор из преписке (2)

На слици: Антон Павлович Чехов; Фотографија: ria.ru


„Крај 19. века обележен је у руској култури једним изузетно значајним догађајем: дошло је до стваралачког сусрета између драмског писца Антона Павловича Чехова и Московског Художественог театра. У сенци тог историјског сусрета развила се љубав између Чехова и првакиње Художественог театра Олге Леонардовне Книпер. Упознали су се 9. септембра 1898. На проби „Галеба“, комада у коме је Олга Книпер тумачила улогу Аркадине. У пролеће следеће године три дана провели су заједно на Чеховљевом имању у Мелихову. Неколико недеља касније нашли су се на пароброду код Новоросијска, одакле су отпутовали у Јалту.
  
Прво писмо написао је Чехов 16. јуна 1899. године. Олга је одговорила 22. јуна. Венчали су се непуне две године касније, 25. маја 1901. У Москви, у цркви Воздвижења. То, међутим, није био и крај преписке. Због лошег здравственог стања Чехов је морао да живи у Јалти, док је Олга Книпер, као глумица, била везана за Москву. Негде између та два града готово сваког дана сретала су се два писма: једно је ишло са севера на југ а друго са југа на север. Та писма представљају драгоцен извор за проучавање руске књижевности и руског позоришта. Међутим, она су и много више од тога: дирљиво сведочанство о интимној драми двеју душа осуђених на усамљеност. Усамљен је Чехов, који је принуђен да живи далеко од књижевности, далеко од позоришта, па чак далеко од стварног живота. Усамљена је Олга Книпер, која у многољудном позоришту често нема коме да се повери. Њихови повремени сусрети, углавном краткотрајни, још више појачавају ту усамљеност и она прераста у водећи мотив преписке.

Целокупна преписка садржи готово хиљаду писама и телеграма и објављена је на руском језику у три обимне књиге. У овај избор, ушао је само мањи део, укупно двеста писама и телеграма. Многа од њих приређивач је морао да скраћује, испуштајући места која су данашњем читаоцу незанимљива или неразумљива.. Ипак, и у тако скраћеном облику, она обезбеђују широк и поуздан увид у једно од најлепших и највреднијих дела светске епистоларне књижевности.“
  
…ИЗБОР ИЗ ПИСАМА...

субота, 02. август 2014.

Жртвовање

На слици: Ланци; Фотографија: anglicansablaze.blogspot.com

Нема тамница, пријатељу. Не посрћи и не клечи. Негве су створили они који су разумом клонули а духом нису проклијали те су и сопствене душе оковали најдубљом бедом и скучениошћу. Зато баш и верују да свако мора бити духовно скврчана наказа и остати вечно спутан.
Али, ти не заборави, слободарски рефлекс највеће је човеково богатство и најплеменитије ропство. Да, управо ропство. Не замери што га тако називам, пространству такве унутрашње лепоте и размерама њеног пркоса  претесни су и недостојни термини попут љубав, тежња, жудња или стремљење ка слободи… Тај се осећај, наиме, не може ни развијати, ни неговати, ни васпитавати, он мора иманентно постојати, а то значи да се са њим рађаш (или не). Он је једини твој дар. О, да, једини, веруј. А, он, драги пријатељу, захтева апсолутну помност, потпуну и безусловну оданост, исцрпљујуће и понекад безнадно служење идеји до потпуног одрицања и самоодрицања.

уторак, 29. јул 2014.

Фрагменти 27

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/
  
„…Оних година када је веровао да је испратио последњи рецидив младалачког заноса раставши се са њим веома грубо и трајно, и готово без права на сентименталност икада више, у оне дане оптерећене свођењем животних рачуна, који дођу раније или касније а свакако изненада и неочекивано, и када целокупна сцена неумољивог сусрета са сопственошћу поприма обрисе великог двобоја убедљивог живота са једне и горчине изјаловљених надања са друге стране, док је несебично скврчавао минула пролећа и надолазеће јесени у ону неухватљиву тачку подмуклог бола у грудима, повлачећи у тај тамни свемир сва помирења и поравнања једнако одлучно као и преостале илузије, не марећи више ни за себе ни за остатак света, у оне дане када је властито постојанство претворио у жудњу за тишином од неподношљиве буке немилосрдних чардаша самооптужби и сваки глас живота мртвио хлaдном немилосрдношћу разума, маоткуда он долазио, а сваки дамар срца гушио у крви болно свестан да на барикадама осећања нема више никог, а ни њих самих, те да је ка остатку бивствовања морао кренути сасвим наг, са оном студени у костима коју је могао огрејати и ватром и сунцем, само не присношћу и срцем, у те дане, оних година, које више нису биле његове, јер су остале у туђим животима, а ни туђе, јер је сав њихов терет понео са собом, на оној међи доба, празној и јечећој, са које на све стране света шибају ветрови носећи гласове испеване у детињству и оплакане у позној младости, на тој међи баш… затекао га је рођендански поклон на столу, зиме једне… Не ове. Дрско га је одбио. Без много речи. Сећао се тога неколико узастопних ноћи док је кроз несанице ваљао скорашњи разговор из канцеларије… 

     …И у њима, црним и тесним ноћима, ноћима дугим попут пута са којег је долазио отуд где га безмало није ни било, јер је свима припадао осим себи, слутио је у тим ноћима све оне кораке које је прешао док је тишина трајала волшебно се примичући свему од чега је бежао главом без обзира, онако како се бежи од авети сопствених пораза, ако се од авети може побећи икада и игде, од пораза свакако да, онако како се обара поглед пред очаравајућом лепотом снега који копни односећи са собом последње остатке првих језушки, оне трагове згаслих заноса који језде кроз сећања попут најстрашнијих демона. И слутио у њима, тешким и дугим ноћима, слутио… у том кратком разговору, најбоље су разумели оно што су прећутали. Њих двоје…“

ОДЛОМАК ИЗ ПРИЧЕ „ПРЕПОЗНАВАЊЕ“ (цела прича)

петак, 11. јул 2014.

Плес

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.cuded.com

Њена је коса лелујала кроз сутон, на тераси једног хотела, на обали мора чијег се имена више не могу сетити…
Лета једног господњег, не памтим којег…
Запретена мирисима алги и зањихана топлим ветром, њена је коса...  лепршала крај мојих образа.
О, тај плес никако да заборавим.
Увијала се око моје жудње а моји дланови су клизили сечивом њеног торза.
-Буди моја – прошапутао сам јој на ухо.
-Али, шта ће рећи…
Не, не смем вам казати шта ми је одговорила. Разумете већ…

четвртак, 03. јул 2014.

Фрагменти 26

На слици: Пут; Фотографија: http://www.santabanta.com/

Са неких места се никада не вратимо
Нека никада не заслужимо

среда, 02. јул 2014.

Камен

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
На слици: Ћутање; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com


Ћутим
Као стари воденични камен
И док воде пролазе
Само одјеци још верују
Да нешто трућам
Тишина ме мора узети
У заштиту
Некада

субота, 28. јун 2014.

На ормару дуња која...

На слици: Дуње; Фотографија: www.coolinarika.com

Вероваће многи да бирати могу: Видовдан или Не. Не заваравајмо себе. Не данас. Давно је Он изабрао нас.


Далеко
О како далеко
Од тебе копним

У окну сунце
Над пољем птица
На ормару дуња која… 

  
Сним
Жива ли си
Јеси ли жива

Земљо моја?

среда, 18. јун 2014.

Спашавајући Принципа или Видовдан наш насушни

„Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана.“
 
                                                На слици: Божури; Фотографија: vesnik.net
И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи. 

понедељак, 16. јун 2014.

Увид

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
На слици: Сцена из филма „Носталгија“ Андреја Тарковског из 1983. године.
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org


Сакупљају се сати
Које сам занемарио
Док сам размишљао
о смислу живота

Сада разумем
Зашто се револуције
Дешавају

Ретко

среда, 11. јун 2014.

Овога пута о растанцима, или Она, он и мук

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
 
                 На слици: Прозор са ролетнама; Фотографија: http://www.oglasi-srbija.com


…А онда је он отишао. Тамо одакле је и дошао. Ниоткуда.

Глас је био сувишан. Реч нарочито. Ветар је срдито  чешљао улице предграђа. Једног јутра. Или ноћи. Са суседовог крова цвилела је мачка. И дотрајали октобар. Он је журио пред њим. Ка јесени коју није смео ни да напушта. Пред њом. Према којој није смео ни да се осврне. Некада. Никада. Он је журио. Самоуверено, ка мртвој тачки себе. Очајан и очаран параболом у коју је једино још веровао. Ако јесте…

-Немој, молим те, говорила му је, молим те, немој.
-Али, морам, мила, љубави… Морам, одговаро је.
-Не мораш.
-Морам.
-Не.
-Да.
-Преклињем те.
-И ја тебе, преклињем…
-Хеј, молим те.
-Убиће ме Хеј, ако већ није…
-Молим те, умрећу…Хеј…
-Зар мислиш да ћу ја преживети?
-Молим те…
-Морам, мила… Moрам!

Отишао је…

петак, 06. јун 2014.

Она, он и завесе

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
На слици: Стари прозор: Фотографија: ekologija.rs

 Није обавезно прочитати „Она, он и Јесењин“ и Она, он и рукавице“


Она је одлазила…

Ћутке, из ужегле полутаме своје ординације, кроз прстима размакнуте траке венецијанера, он ју јe посматрао док чило пролази међу сеновите стазе болничког круга, не осврћући се назад, не подижући поглед ка високим прозорима једног од сувишних одељења крушевачког здравственог центра… хитајући ка жамору који је стидљиво сањала годинама, о којем му је бојажљиво говорила данима… Посматрао је, више од свега сигуран да и овог часа, док бесомучно жури далеко из државног апарата, из стега робустне конвенционалности, из вртлога лицемерја, из властите малодушности… дрхти у непоузданој нади, и питао се има ли њено плахо срдашце онолико храбрости колико верује да је окуражено и са каквим се стрепњама бори та дивна, млада душица…

уторак, 03. јун 2014.

Док чекаш мене


На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева
Фотографија: http://www.artrussia.ru/


Док чекаш мене А од мене ни трага ни гласа
И шћућурен твој крик пољем копни
И јечам таласа…

Из очињих опни букет суза дозрева
За корак што кроз тишину оклева


Па бих да порекнем да те икада љубих
И своје кости међ` твоје грејах
Када студен крене
Низ векове студене
…Без лица и броја

Док чекаш мене А од мене ни трага ни гласа
У час из часа душу прогањам
Али залуд,
Залуд
Још те сањам

недеља, 01. јун 2014.

Српске светиње у Метохији – анђели поломљених крила

На слици: Крст на куполи цркве у Звечану; Фотографија: http://www.rtv.rs

На југоисточном делу Призренског подгора, између Призрена, Суве Реке и села Мушутишта, на том простору од непуних двадесет квадратних километара, до пре само неколико година, до лета 1999. године, налазило се 15 старих православних храмова. Међу њима и неколико најстаријих, историјски и културно најзначајнијих, као што су манастир Светих Арханђела у кањону Призренске Бистрице, Богородица Љевишка Светог Спаса у Призрену, храм Богородице Одигитрије у Мушутишту, манастир Свете Тројице на брду Русеница, црква Светог Ђорђа у селу Речане код Суве Реке, манастир са црквом Светог Марка у Кориши код Призрена.
Сва ова православна светилишта потичу углавном из XIV века, из времена краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана и њихових наследника и властеле. Они су, заправо, и иницирали њихову градњу, били су заштитници и ктитори, богато их дарујући поседима, материјалним и уметничким добрима.

среда, 28. мај 2014.

Acta est fabula

На слици: Сцена из филма: „Сталкер“, Андреја Тарковског; Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

Ретко из мука помолим главу… 
Још ређе се усудим да очи подигнем из обрушеног освита… као  прогнаник смерни из вечерње туге. 
Предуго бдим над оним злослутним хуком мноштва монолога. 
Предуго од њиховог частољубља дрхтим покорно. 
Предуго одјек тај над тишином мојом мотри…  
Предуго…

Ретко провирим из обрушеног освита. И зашто бих? 
На хоризонту никога више нема. Само глувило обзорјем утварно скита. 
И копилад  нека трче за псима луталицама. 
И птице неке покисле бешумно криче над пустим пољем… 
На хоризонту ничега нема. 
Ни њега можда…

А, ни мене.

уторак, 27. мај 2014.

Иза ћутње

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: Православни храм; Фотографија: http://www.pouke.org/




Не говориш

Језик пуца у СЕБЕ
И – то се не чује

Знам
То ужас одјекује
Кроз време које слутимо

И док сенке лутају

Можда је и боље
Што у загрљају


петак, 23. мај 2014.

Она, он и рукавице

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ   


На скици: "Пушкинов сквер" Алексеја Зајцева: Фотографија: http://www.artrussia.ru/


Није обавезно прочитати Она, он и Јесењин...



Губим разум“, оптуживала је саму себе, дуго и неспретно откључавајући врата своје ординације, једног поподнева, једног октобра, у једном граду,  који  је  могао  бити  било  где  на  свету…

„Губим контролу и, извесно је, постаје опасно“, понављала је узнемирено, присно прислањајући на образ своју десну шаку са неверицом и питањем: „Да ли се заиста догодило?”

Преузимала је дежурство…

„Зашто сам скинула рукавице, зашто сам му дозволила могућност?”, започињала је бесомучни монолог, облачећи бели мантил за дугу, црну ноћ. „Зашто сам му дала шансу која се не пропушта? Каква несмотреност, каква лакомисленост, недостојна девојке, интелектуалке… Лекара… Ако је неко још и видео…“ Кривила је себе саму, поступно и неубедљиво, тривијално,  управо  како  жена  уме,  освајајући предео по предео властите гриже савести, примичући се милиметар по милиметар прагматичној природи свог бића, не би ли и сами свршени чин представљао пријатно олакшање које се морало збити и коме ништа није могло стати на пут. Понајмање она сама. А све време је слутила да је роман тек отпочео и да нико живи не може нити претпоставити нити предвидети којим стазама ће кренути тужни јунаци које је недокучиви васељенски ветар сместио у патетични метеж Руђиновских раскршћа…

„Зашто, зашто, зашто?”… одзвањало је кроз густи сутон позне октобарске вечери, једне јесени, једне године…

уторак, 13. мај 2014.

Реч

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андре Кона;
Фотографија: www.ellf.ru

Неће прозборити реч
Крај које смо се мимоишли

Једно ка крику
Друго ка муку

За твојом тишином
Кикице детињства лелујају

На трагу мог бдења
Плетенице бреза тихују

Од уздаха раскршћа
Не може се поћи натраг

И ми смо све ситнији
У зеницама прећутане речи

За коју нисмо сигурни више

Ни која је уствари