"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

субота, 30. новембар 2013.

Русија, Фјодор Тјутчев


На слици: Фјодор Тјутчев;
Фотографија: www.kcb.org.rs 


Не може Русија умом да се схвати,
Општим се аршином измерити не да:
Њен лик је чудан и чудно те гледа –
У Русију можеш само веровати.

                                   Фјодор Тјутчев
                           
***


Умом Россию не понять,
Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать —
В Россию можно только верить.

                                  Фёдор Тютчев




          
Преузето са YOUTUBE 

петак, 29. новембар 2013.

Душанова царска лавра код Призрена


На слици: Свети Архангели;
Фотографија: http://www.zaduzbine-nemanjica.rs
На реци Бистрици, у непосредној близини Призрена, уз сам пут који од овог града води у Сиринићку жупу и живописне пределе на северном ободу Шар планине, налазе се рушевине манастира Светих Арханђела, задужбине знаменитог цара Душана, у којем је он после смрти и сахрањен.

Био је то, кажу, један од највећих и најлепших споменика средњег века, подигнут између 1348. и 1352. године. Манастирски комплекс чинили су велика црква Светих Арханђела, мања црква Светог Николе, конаци, библиотека, болница и велики манастирски зид, којим је све то било опасано.

На Призренској Бистрици, непосредно уз манастир, налази се и данас чувени Душанов мост, који је повезивао царев манастир са његовим дворцем у оближњем Рибнику и царевом палатом у Призрену…

О градњи и каснијем историјату Светих Арханђела постоји доста података у стручној литератури. Тако наши угледни историчари подсећају да је цар Душан у време изградње овог манастирског комплекса издао повељу којом се у посед манастира одређују 93 села, као и рудник гвожђа у Топлици. Реч је о Арханђеловској повељи, издатој између 1348–1353. године, чији је једини сачувани препис нађен 1860. године у некадашњој црквици Светог Николе у селу Кориши код Призрена. Овом повељом се за првог игумана Светих Арханђела именује Јаков Церски, каснији митрополит и познати средњовековни српски писац, чији је лик сачуван на једном пергаментном јеванђељу из 1354. године.

четвртак, 28. новембар 2013.

Фрагменти, 4




На слици: Ф.Достојевски;
Фотографија: www.politika.rs


     „Што смо ми више презирали свој народ, да би смо њима угодили, то су нас они више презирали. Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје европске погледе и убеђења, а они нас, са висине нису слушали, или су с учтивим осмехом, желећи да нас се што пре отарасе, додавали – да их нисмо добро разумели“

                                               
                                                                                                                    Ф.М.Достојевски                                                      


среда, 27. новембар 2013.

Фрагменти, 3


На слици: Владика Николај Велимировић
Фотографија: www.bastabalkana.com 


     ”А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никад ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и преживиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу и он ће те осветлити и спасити.”


                                                                                                                                                                                                                                                                  Свети владика Николај

понедељак, 25. новембар 2013.

Видовдански код Достојевског


На слици: Ф. Достојевски
Фотографија: www.srpskadijaspora.info
     У целокупном животном делу генија словенске и светске књижевности, Фјодорa Михаиловичa Достојевскoг, универзуму из чије ванвремене филозофске сенке, и поред свих напора, свет још увек не може да изађе, централно место заузима идеја о човековом духовном сужањству и нагону да се тих негви ослободи. У клици ове идеје смештена је претпоствка да је одсуство морала предуслов индивидуалног ( и општег ) робовања. Истинска Слобода, међутим, са друге стране, није ствар друштвеног договора него исход борбе сваког појединца против искушења зла. Пут до Слободе је обележен патњом, посртањем у греху, одрицањем од једног зарад другог живота, коначним изласком на оне пропланке где човек, као богоносац, ослобођен у Христу, постаје достојан свога овоземаљског постојања. Без мучеништва нема ослобођења и без одрицања и смрти нема васкрсења. Ова идеја Достојевског о опредељњу за царство небеско ушла је у основе многобројних филозофских, књижевних и теолошких разматрања. Прагматична и позитивистичка мисао материјалистичког дела западне цивилизације, на чијој источној вертикалној вредносној међи одолева и наша Отаџбина, до данас се показала неспособном да схвати Достојевског, али и не само то, већ и немоћном да се ослободи његовог  узнемиравајућег, латентно лебдећег свеприсуства. Постоји, елем, са једне стране неразумевање али и тенденциозна, злонамерна збуњеност, испуњена гневом и нихилизмом, да појми духовну отпорност и снагу својих источних суседа, са друге стране.

недеља, 24. новембар 2013.

Милош Црњански, размишљања о Његошу


На слици: Црњански, Његош;
 Фотографија: www.pecat.co.rs
Читам Горски вијенац, са мишљу да га је песник назвао Извиискром. Дајем му значај извора што је потекао под ударцем, из стене. До Његоша, над нама се облаци тмуре, патња је општа, и разлива се бескрајно, без смисла. Све је епско, сиви бездан куд погледам. Смрт и брак понављају се, у толико безбројних односа, да ниједан није видан; смућени су као море. Византијски анђели паре се, над безбројним лешинама, што не знам зашто су мртве; њина туга, а и блуд, пролазни су и стидни. Ширим, ужаснут, зенице, и не могу дно да сагледам. Учини ми се да га видим, кад бели Лазар бира између царства земаљског и небеског и полази небу. Први лирски моменат. Затим опет то грозно море пролазног и бесмисленог клања. У том епском бездану нема биља, ни клијања: густа и мокра магла пада на све што видим. У последњим часовима изнемоглости тек, јаве се болне и слатке радости, над војводом Рајком и старим Вујадином, осетим тело и мисли, као у мраку зимском кад затрепере звезде.

Тад, као завеса, спадају небеса, и Ловћен се појави. Лирски тај однос према Богу, велика је новост, — после Косова Његош сја усамљен, у сунцу, над морем. Излази из таме, прва свест. Велики као и Есхил, мења нас, изводи пред Оно што је непознато и невиђено, свемогуће и свуд присутно, несхватљиво и непролазно.

петак, 22. новембар 2013.

Једна посебна речца о Словенима, Фјодор Достојевски


На слици: Фјодор Михаилович Достојевски;
Фотографија: http://www.rtv.rs
Између осталог, рећи ћу једну посебну речцу о Словенима и о словенском питању. Одавно сам је хтео рећи. Сви сада код нас почињу да говоре о скорој могућности мира, т. ј., о скорој могућности да се колико-толико реши и словенско питање. Дајмо дакле слободу нашој фантазији, и замислимо да је цела ствар свршена, да су напорима и крвљу Русије Словени већ ослобођени; осим тога, да Турско царство више не постоји, и да је Балканско полуострво слободно и живи новим животом. Разуме се, тешко је предсказати у каквом ће облику, до последњих појединости, доћи та слобода Словена, бар за први пут – да ли ће то бити нека федерација ( федерације, изгледа, још врло, врло дуго неће бити) или ће доћи мале засебне владавине у облику малених држава, са позваним владаоцима из разних владајућих домова? Немогуће је, такође, предвидети: да ли ће се најзад проширити у својим границама Србија, или ће то Аустрија спречити; колико ће се простирати Бугарска; шта ће бити с Херцеговином, Босном; у какве ће односе с новоослобођеним словенским маленим народима ступити, на пример, Румуни, или Грци – цариградски Грци, и они други, атински Грци? Да ли ће, најзад, све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће стајати под протекторатом и надзором „европског концерта држава, па у том броју и Русије; – (ја мислим, ти мали народи ће неизоставно измолити европски концерат, макар и заједно с Русијом , али тада тако да европске државе буду протектори тих малих народа према властољубљу Русије;) – све то је немогуће решити унапред тачно, и ја и не узимам на себе да решавам.

среда, 20. новембар 2013.

ИЗ ЗАКОНИКА ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА



На слици: Душанов Законик-призренски препис:
Фотографија: sites.google.com

ИЗ ЗАКОНИКА ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

уторак, 19. новембар 2013.

Сећање на Брела


Жак Брел,
белгијски кантаутор и глумац, 8. 4. 1929 — 9. 10. 1978
Фотографија: rockarchive.nl
У почетку беше реч…

Код Брела, остала је – реч – искрена, узвишена и чврста. „Волим речи. Важне су а људи их расипају. Веома поштујем реч. Само мали број речи савршено разумемо“…

„Песницима су прве речи поклоњене“. Камо среће да је ова опаска Пола Валерија примењива на Брелов рад. Као недвосмислени изузетак он је прошао улицу искуства кроз трње бола и патњи. Зато убране руже на том путу одишу свим мирисима живота. Отужним. Опојним.

„Мени су потребне године да некој ствари дам одговарајућу реч… А када у мору речи, једна реч засија, онда тек одређени појам добија смисао, нову димензију“…

Ипак,много је вредних речи засијало у контексту Бреловог опуса. Има их од велура али и од гранита. Једнаких су вредности јер их музика и глас уравнотежују. У њима се крију суштински животни импулси: опорост, огорчења, непомирљивост, агресивност, препреденост, охолост али и дијаметрално супротне назнаке: благост, смирење, уважавање, нежност, наивност и скромност. Укратко – варијације – од интелектуално срочених критика до сумпорно – искричавих бљесака ироније.

понедељак, 18. новембар 2013.

Јефимијина „ПРИНОШЕНИЈА“- почеци европске женске књижевности

На слици Диптих монахиње Јефимије
Фотографија: srpskoblago.rs

     Прва српска песникиња и списатељица, Јефимија, рођена је око 1350. године под именом Јелена, као кћи угледног кесара Војихне, у држави цара Душана. Пошто је због службе њен отац боравио на двору, Јелена је запамтила цара и сјај његове владавине. Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје Деспотица. Њен живот у Серу, престоници ове српске области коју Јован Кантакузин назива „великим, дивним градом“, крунише рођење сина. Срећа младе деспотице трајала је кратко, колико и живот њеног детета. По смрти „младог младенца“ који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац… Страшне трагедије, које су у низу и за врло кратко време задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу…

Обичаји времена у коме је живела, али и стремљења њене душе опхрване неизмерним болом, определили су је да крене путем монашког живота. С монашком ризом, деспотица Јелена добија ново име Јефимија. Окрутна с једне, судбина Јефимији, удовици и прогнанику с друге стране, великодушно дарује ново уточиште и великог заштитника – кнеза Лазара, на чијем двору у Крушевцу отпочиње нови живот.

недеља, 17. новембар 2013.

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

На слици: Јефимијино приношеније- Похвала Кнезу Лазару
Фотографија: beautifulserbia.info

   … мистично језичко сведочанство духовне стварности. Плетеније словес је стил карактеристичан за српску и уопште јужнословенску књижевност краја четрнаестог и почетка петнаестог века. Oсновна одлика овог стила је управо плетење — преплитање слова у тексту, где се у специфичном додиру речи упрегнутих у јединствен звучни склад постиже уметнички ефекат код слушаоца и читаоца. Ништа се не казује изричито, него је све на нивоу наговештаја, асоцијације или понегде тзв. неособине. Неособином се описује појава, личност, догађај не навођењем онога што они јесу, него набрајањем свега онога што они нису.

Стил плетеније словес одликује висок ниво апстрактне мисли, синонимска поређења, таутологија, нагомилавање епитета, опширност, вишезначност. Нарочито је упечатљива љубав ка звучној страни речи, њеној етимологији, прављењу нових речи, сложеница и калкова (буквалних пресађеница) према грчком.

субота, 16. новембар 2013.

ПИСМО МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА УПУЋЕНО 3. НОВЕМБРА 1976. ГОДИНЕ ОДЕЉЕЊУ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ


Писмо Меше Селимовића представља примаран историјски извор и оно је незаобилазан извор приликом проучавања рада и дела овог познатог писца. Корисно је како за историчаре књижевности тако и за биографе овог познатог писца, самом чињеницом, да је Меша Селимовић напоменуо да се ово писмо сматра пуноважним аутобиографским податком.

Јовица Курешевић

“Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.

петак, 15. новембар 2013.

Изгнанство, Андреј Звјагинцев

На слици: Отуђење; Сцена из филма: Изгнанство, Андреја Звјагинцева из 2007.
Фотографија: http://www.filmski.net


Ако закорачите у „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева, кренућете на предалек пут бесконачним пространствима неизрецивог  и на концу се неизоставно сусрести са васељенским размерама тајне човековог поимања живота. И сасвим извесно, то неће бити тек пуко путовање фасцинантним пејсажима визуелне поезије, достојне ренесансних мајстора сликарства и метафизичких висина Тарковског, нити понирање у свет фотографија натопљених најгушћом тишином и сублимираним невербалним искуством, већ дуго и драматично трагање за одговорима на болна питања оправданости  властитих избора и одлука.

Мистична и вишеслојна недореченост Звјагинцевљевог „Изгнанства“, безусловно ће вас увести у монолог са властитим недоумицама, оним окошталим и ригидним формама односа са собом, епохалним системом вредности и савременим светом и једини излаз из туробног лавиринта беспућа биће неизбежно суочавање са поразом свих овоцивилизацијских клишеа. И биће то једина победа којој се можете порадовати. Иза ње се тихо и самоуверено помаљају обриси Јеванђеља. Имамо ли још увек снаге и воље да их наслутимо?

четвртак, 14. новембар 2013.

Фрагменти, 2

На слици: Фрагмент са изложбе слика "Круг" Тијане Којић
Фотографија: http://www.seecult.org

***
“Научио сам да је свака журба узалудна

и сваки немир јалов.

Свеједно се дочека све,

свеједно се открије смисао или бесмисао свега.

Свеједно човјек обиђе читав свој круг.

Па, нашто онда толика журба?”

среда, 13. новембар 2013.

Фрагменти, 1

На слици: Владимир Набоков; Фотографија: news.bbc.co.uk


***

”…Мој живот је непрекидно ОПРАШТАЊЕ са предметима и људима,

који, најчешће, не обраћају никакву пажњу

на мој горки, безумни, магновни ПОЗДРАВ.”

уторак, 12. новембар 2013.

Нежна срца Антона Павловича Чехова и Олге Леонардовне Книпер, избор из преписке



     „Крај 19. века обележен је у руској култури једним изузетно значајним догађајем: дошло је до стваралачког сусрета између драмског писца Антона Павловича Чехова и Московског Художественог театра. У сенци тог историјског сусрета развила се љубав између Чехова и првакиње Художественог театра Олге Леонардовне Книпер. Упознали су се 9. септембра 1898. На проби „Галеба“, комада у коме је Олга Книпер тумачила улогу Аркадине. У пролеће следеће године три дана провели су заједно на Чеховљевом имању у Мелихову. Неколико недеља касније нашли су се на пароброду код Новоросијска, одакле су отпутовали у Јалту.

понедељак, 11. новембар 2013.

УВОД У ЧИТАЊЕ ПОЕЗИЈЕ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА




„…Ако се песнички текст ствара тако што реч дозове реч, звук дозове звук, онда је природно да таква песма више не изражава песникову личност, већ изражава нешто друго: саму бит језика на којем се пева, тј. његову „матерњу мелодију“. То је у сваком језику оно најдубље, непреводиво, по чему се један национални језик разликује од другог националног језика. Матерња мелодија је оно што настаје кроз органско самоорганизовање речи и њихових звучних особина. То Настасијевић каже овим речима: „У одсусдном тренутку нешто се искаже усталасалим гласом у коме пулсира нека даља, дубља садржина; кроз реч проструји тајанствена сила и као опиљци у магнетном пољу, ускладе се смером ње“…

недеља, 10. новембар 2013.

Фрагмент

... ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"


За доручком ћутимо столица и ја
Она зна из које шољице пијем кафу
И добро разуме дим из мојих ноздрва
После мог трећег уздаха
Она навуче завесе на прозоре
И утиша сва годишња доба
Обуче стари мантил
И након звона штикала
Које захрле аутобуском стајалишту
Још се једино чује…
Капање воде
из покварене кухињске славине
Најзад и ја погледам у сат
На коме одавно
Казаљки нема


          Станимир Трифуновић, Збирка поезије "Самоће", Културни центар Крушевац, 2006.