На пучини

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: "Сан", Алексеја Зајцева; Фотографија: http://lebedeva-mari.livejournal.com/

Њена је барка плакала на води

Када спазих са обале вапај њене силуете

Са себе збацих сенку смокава

И кроз огањ медуза дрзнух се ка њој

Пејсажи њених обриса бежаху из пожуде

Када дирнух њене усне

Кротила је сопствени стид ал` дрско

Груди су капале у сутон

Ка соли мог дрхтања

На пучини силовито окупах је пољупцима

Од властите крви згужвах јој модрице на кожи

Нежно и неспретно

Крила ме под слапом својих увојака

Док роних ка ковитлацу

Она је вила маглу свог тела

Као једро за мој чун

Алге погнуше главе

И моја страст бризну ка месечини

И њен срам прсну кроз тмину

И узјахах пастува за пут њених свила

И безумљем прхнух

Ал` нечија је она била

Нечија је она била…

1993.

Реминисценција

На слици: "Зимски пејсаж" Алексеја Саврасова; Фотографија: www.wikipaintings.org

Не усуђујем се да те потражим. Бојим се кога ћу пронаћи испод талога чежње раскомадане непрегледним сутонима. Хоће ли бити твој стид под напуклом пути? Или можда нека друга васиона, хладна, непомична, као змија склупчана у својој оскрнављеној лепоти?

Не усуђујем се да те потражим… На раскршћу сећања скрушено ћуте: погрешно лице, слагано дете и преварена вечност… Имам ли ишта са тим? Више? Тек… Полако, почињем да се обрачунавам са речима, бекства да раскринкавам. Лишће нежно прекрива илузије и неке  бивше странпутице. Новембар почиње да личи на детињство. И… као да ћу се неког скорог јутра поново насмејати.

Не усуђујем се да те потражим…

Опрости.

Осама

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: "Вијугав друм" Степана Федоровича Колесникова; Фотографија: www.arcadja.com

Земљо драга земљо мила

Јецаја свила

Везе чудан шум

Низ друм…

Међ` пољанама нашим

Пустим

И уздахом

Густим

Осама ромиња

У сенкама топола заплетена