"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

среда, 25. октобар 2017.

Фрагменти 44


На слици: Сцена из филма Повратак, Андреја Звјагинцева; Фотографија: https://ecmreviews.com/

Сећам се тог дивног, испуњујућег и неупоредивог осећаја који ми је приуштило даривање једне прокиселе јабуке детету које је гладно и промрзло набасало на продавницу аутоделова у којој сам се тада затекао. Лепоти тог осмеха захваљујући, поред осталог, и данас – опстајем. 

недеља, 15. октобар 2017.

Покоравање


На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

…Одшкринеш врата онако… знаш већ како, одшкринеш их без луча и бритве, као да у тој соби почива ишта више од одјека, некакво било или какво предсказање, пожуду своју помолиш нејасно, као утвара или авет, као да у муку носиш завет читаве прошлости човечанства, и крочиш. Крочиш бешумно као у туђи живот. Тамо те чекам ја (ко би други?), натопљен свом васељенском опорошћу, сможден, оптужен, непомилован, урлицима распет, ућуткан, горак као чемер, као пелин… као бехара кад. И, не могу ти ништа, све и да хоћу.

недеља, 1. октобар 2017.

Лански снегови


На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева, Девојка на чамцу; Фотографија: artrussia.ru

Не бих ни реч написао ни вечерас, али…
…налетех на YOUTUBE, случајно ваљда, ако је ишта ваљда и још више случајно, на Ђолетов албум „Марим ја“, а он ме рефлексно врати у једну мрачну, задимљену  девојачку собу на Миријеву с почетка деведесетих прошлог века, у један тесан и хладан, безмало психоделичан стан на деветом спрату солитера који си невољно и сасвим изнуђено делила са једном ружном и неувиђавном цимерком, у једну поњавом прекривену отрцану фотељу из првих послератних година у којој сам заваљено седео и по први пут га опчињено слушао. Пушио сам беспоштедно сарајевску Дрину и пио вињак из замрљане шољице за кафу са поломљеном дршком. Она је целе ноћи театрално позирала са муштиклом између кратких и дебелих прстију, извештаченом ватреношћу говорила о бесмислу живота без театра и у паузама бесомучног  трактата трапаво и, увредљиво недаровито рецитовала Пастернака, а ја сам патетично и омамљено понирао у вртлоге процвале Тисе и потајно жудео за тобом. Још исте вечери сам слутио да ће неке ноте немилосрдно и без пардона населити плоднице и плоднице моје сентименталности и да се тог неутаживог, елегичног корова нећу отарасити никада. И видиш, и данас дан, скоро три деценије доцније, кадгод чујем Дивљи бадем или Неверника, или, не дај боже, Бубу Ердељан, у мени болесно забуја носталгија према Београду који ми никада, баш никада уистину није легао на срце.