"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

среда, 15. новембар 2017.

На салашу


На счици: Салаш; Фотографија: WikiGallery
Много зима доцније, држећи за руку неку другу жену, одшкринуо сам вратнице салаша Пољанских.

Испред мене се пружало дуго, уско, завејано двориште на чијем концу је шћућурено тиховао напуштени кућерак. Ветар је распусно чардашио њиме заводећи капке окана, а снег  притискао гране усахлих бреза. Негде иза последњих плотова, сутон се самоуверено подизао над Тисом као пијани љубавник из бедара своје драгане…

Ништа није било исто, ни налик… Ни алеја под чијим крошњама сам некада говорио Ану Сњегину, ни шкрипа снега под ногама, којом сам враголасто заглушивао најнежније речи љубави, ни оно било које је пулсирало у линијама живота приљубљених дланова… Баш ништа.

недеља, 05. новембар 2017.

О опалом лишћу, оном пропланку и једном трагу

На слици: Пртина; Фотографија:
FotoRepublika

(02.11.2017.)
…Волео бих да си ономад само искушавао моју слабост, онако узгред и безазлено, наивно, помало шашаво и помало страшно, додуше, али како прећутано допушта у својој присности, исту ону проклетињу моју којој сам подлегао једном већ, оне јесени, и да је ова убога, ова уздахоносна реч коју читаш немо, само неспоразум надахнућа и пролазности, оних узнесења чија коб обојици омчи пут, чинећи од њега неповратно раскршће.
…Јер Ти знаш сада да су неке слутње потонуле у Велико плаветнило и да је у њему само велика истина остала. И знаш још да овај друм више не води кроз бехаре и да је премного опалог лишћа утрло стазу. И да сам се увек бојао Набокова у себи… 
***