Розенханов експеримент је био покушај да се утврди способност психијатара у САД-у да дијагностикују ментална обољења и да се доведе у питање валидност психијатријских дијагноза. Под утицајем Р. Д. Ленга и антипсихијатрије, Дејвид Розенхан (eng. David Rosenhan) и још седморо колега или студената су се у периоду између 1969. и 1972. године добровољно пријавили у осам различитих психијатријских болница широм САД-а тврдећи дежурном психијатру да чују гласове који им говоре речи „празнина“, „туп“ и/или „туп ударац“. Лажни пацијенти се нису жалили ни на шта друго. Сви су примљени и остали су у болницама између 9 и 52 дана, са дијагнозом параноидне шизофреније. Чим су ушли на одељење, наставили су да се нормално понашају. Упркос томе, преписивани су им лекови, а особље им није веровало када су говорили да им је боље. Отпуштени са са дијагнозом параноидне шизофреније у ремисији. Већини је било преоручено да наставе да пију лекове.
Розенхан и колеге које су учествовале у експерименту назвали су ово искуство дехуманизујућим. Са њима се није разговарало, дневно су били у контакту са лекарима и особљем мање од десет минута, и готово да их нико није посећивао.
Након обљављивања резултата у часопису Наука (енг.„Science“) јануара 1973. под насловом „Бити здрав на нездравим местима“ избио је скандал. Розенхан је тврдио да су психијатријске болнице складишта за људе које нико не жели и нико не разуме, и да лекари и особље не смеју да забораве да њихови пацијенти нису само збир симптома већ несрећна људска бића.
