Зид

...ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: кадар из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева; Фотографија:http://www.listal.com/viewimage/4651287

Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих...  Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног  што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.

Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати? 

Огреховљен сав. И сам. 

На ормару дуња која...

На слици: Дуње; Фотографија: www.coolinarika.com

Вероваће многи да бирати могу: Видовдан или Не. Не заваравајмо себе. Не данас. Давно је Он изабрао нас.

Далеко

О како далеко

Од тебе 

...копним

У окну сунце

Над пољем птица

На ормару дуња која… 

Сним

  

Сним

Жива ли си

Јеси ли жива

Земљо моја?

О Слободи морамо певати

На слици: Сцена из филма “Андреј Рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политмедијске класе, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…

Фрагменти 19

На слици: Ф. М. Достојевски; Фотографија: blogs.privet.ru

"...Наиме, то друго је следеће: по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протествује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити. Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа „имајући у виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзивом, лукавом и варварском великоруском племену“. Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да признају ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без којих ће човечанство – ако т. ј. те идеје престану да живе у њему – охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи..."

           Фрагмент из „Једне посебне речце о Словенима“  ПРОЧИТАЈ ВИШЕ

Не могу да пронађем земљу једну

...ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИЛУСА

На слици: Сцена из филма “Андреј Рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;

Фотографија: http://www.gordon.edu

Не могу да пронађем земљу једну… 
Не, не туђу, одвећ моју. Што је напустих у зли час, пролећа једног, можда оног, а можда овог, једне године, не могу да се сетим које… оне можда, а можда ове … Не могу да пронађем земљу једну…

А канда је тражим вековима. Ја, пустиножитељ тишина и бдења. Кријућ` лице од времена мена. Од пута одвраћан, на беспуте испраћан… Уморно за њом трагам и у траг свој урањам. И лутам. Пустинолутам еонима, туђ свима. Без јаука, без крика, без урлика… Устима пуним свелог лишћа венчић уздаха смерно нижем. И прошлост подижем. Из песка. И суза ми једина, најчишћа, на своду блиста као фреска.

Шарпланинска тишина

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Светиња у Русији; Фотографија: pletenijesloves.wordpress.com

Колико сам ти пута пошао

Само једном да бих стигао

Под сводове твоје

Где све моје

Почива

Србијо

Мораш остати жива

Колико сам ти пута пошао

Кроз колико себе прошао

Свакој сумњи неверан

Протеран

Од свих

Србијо

Морао сам бити тих

Тајна националног окупљања

На слици: Сцена из филма “Андреј Рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године; Фотографија: http://www.novosti.rs

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас, јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.

Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.

Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.

Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.

Пут (Шарпланинска тишина, 6)

...ИЗ  АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Пут за Версај, детаљ са платна Камила Писара из 1871. Фотографија: forum.krstarica.com

Када на ту страну пођеш

А на ту страну мораш поћи

Да би игде стигао…

Када на ту страну пођеш

Ако икада кренеш

Да игде стигнеш

И у завичај мој дођеш

Налик твом или било ком…

Јер у њега свако стигне

Ма где се упутио

И ма којим путем ишао

Налик твом или било ком…

Јер се завичаји тишином једначе

Када се кришом плаче

Када на ту страну пођеш

На пут далек колико је далек почетак света

Или крај

И у завичај мој дођеш

Јер њега не можеш мимоићи

Нити у неки други стићи…

…Не оклевај да ћутиш као што никада ниси

У завичај се одлази да би се ћутало

Све што има да се говори

И не говори

Видовдански код Достојевског

На слици: Ф. Достојевски
Фотографија: www.srpskadijaspora.info

     У целокупном животном делу генија словенске и светске књижевности, Фјодорa Михаиловичa Достојевскoг, универзуму из чије ванвремене филозофске сенке, и поред свих напора, свет још увек не може да изађе, централно место заузима идеја о човековом духовном сужањству и нагону да се тих негви ослободи. У клици ове идеје смештена је претпоствка да је одсуство морала предуслов индивидуалног ( и општег ) робовања. Истинска Слобода, међутим, са друге стране, није ствар друштвеног договора него исход борбе сваког појединца против искушења зла. Пут до Слободе је обележен патњом, посртањем у греху, одрицањем од једног зарад другог живота, коначним изласком на оне пропланке где човек, као богоносац, ослобођен у Христу, постаје достојан свога овоземаљског постојања. Без мучеништва нема ослобођења и без одрицања и смрти нема васкрсења. Ова идеја Достојевског о опредељњу за царство небеско ушла је у основе многобројних филозофских, књижевних и теолошких разматрања. Прагматична и позитивистичка мисао материјалистичког дела западне цивилизације, на чијој источној вертикалној вредносној међи одолева и наша Отаџбина, до данас се показала неспособном да схвати Достојевског, али и не само то, већ и немоћном да се ослободи његовог  узнемиравајућег, латентно лебдећег свеприсуства. Постоји, елем, са једне стране неразумевање али и тенденциозна, злонамерна збуњеност, испуњена гневом и нихилизмом, да појми духовну отпорност и снагу својих источних суседа, са друге стране.