Зид

...ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: кадар из филма "Повратак", Андреја Звјагинцева; Фотографија:http://www.listal.com/viewimage/4651287

Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих...  Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног  што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.

Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати? 

Огреховљен сав. И сам. 

Фрагменти 22

На слици: Храм у Русији; Фотографија: http://pletenijesloves.wordpress.com/

(…)”праштање је простор у којем је смештен читав наш живот, па и те пусте црвене линије попут мртве страже нашег свакодневног битисања, и често, праштање представља прелажење преко њих да бисмо животу дали шансу да настави даље”(…)

                                                                            * * *

(…)”Велика разочарања захтевају велика праштања. Велика разочарања стварају велике и хладне празнине, оне рупе у нашим душама кроз које неповратно отиче живот, док праштање од тих рупа твори нови крвоток и живот облива новом топлином”(…)

                                                                                                       Из "Препознавања"