Реч

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андре Кона;
Фотографија: www.ellf.ru

Неће прозборити реч

Крај које смо се мимоишли

Једно ка крику

Друго ка муку

За твојом тишином

Кикице детињства лелујају

На трагу мог бдења

Плетенице бреза тихују

Од уздаха раскршћа

Не може се поћи натраг

И ми смо све ситнији

У зеницама прећутане речи

За коју нисмо сигурни више

Ни која је уствари

Бора

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На сици: "Зима", Алексеја Саврасова; Фотографија: 1001kartina.su

Дуго жубори одјек у купатилу

Дијалога седе и офарбане власи

Повремено уђем и ја

Да исперем празне речи

Које дуго већ не говорим

Тамо ме осмотре

Празне речи

Које дуго већ не говориш

Још једино слап јутра

Охоло урања у сливник туш кабине

Где заборав није успео

Од када се опростисмо...

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: "Распутица" Алексеја Саврасова из 1894. Фотографија: http://dic.academic.ru/

Од када се опростисмо, а опростисмо се у оној ћутњи недоћутивој и речи неизрецивој, у оном гласу безгласном где је мук исклесао студени крви, на оном месту безместном где је крик походио пустопољине ума и кораци остали неоткорачани а конци неокончани; од када се опростисмо, обнажени и обезнађени, осаме ме маме и ништа не замире, ни ноћ ни обданица, и тишина у сваком трену векује и истину праскозори блиставу и једину о нама, земљо моја…

Од када се опростисмо неко нечујан и смео не престаје да ми беспути раскршћа и затвара се круг између друмова и мене и сасвим је све једно хоћу ли ја напустити своје скровиште или ће скровиште напустити мене – уздах ће ми дуго још поткрадати сваки минут дана шкртих и бесконачних и не знам хоћу ли икада више узмогнути да ти прозборим о смирају, као вечерас што чиним:

Смем ли речи те да се сетим

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: "Оџаклија" Паје Јовановића; Фотографија: http://www.riznicasrpska.net/

Нисам смео да се поуздам у тишину и мук. Превелико је ово поље за ћутање. Нисам то смео…

Од непомичности те, узмакли ми капије земне, на врата ми залупали, праг ми са неба спустили на тло.

Нисам смео то…

Зато одговоре питам немо којим стазама међу одјеке, кроз коју осаму до кључа свог?

И смем ли речи те да се сетим? Цвета тог да се латим? Смем ли?

Нисам смео да се поуздам у тишину и мук.

Од глувила тог осташе мутне шумадијске магле у мени, недокучене осташе славске месечине…

И стране света што само тамо имају име, на своје путе кренуше далеке…

Зато саговорника не тражим више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и зна добро – оно што сам вековима праскозорио најдубље издише данас.

Част мањине

                           На слици: "Мачевање" Франциска де Гоје; Фотографија: www.phaidon.com

-Бивао сам уистину само онда када сам био сам или, у најгорем случају, када сам био у мањини. Али не у било каквој, већ озбиљној и знатној. И што је мањина била већа, што се више примицала потпуном самству, утолико је и моје бивање било смисленије а лични доживљај самства  подстицајнији.

-Хоћете рећи да човек ЈЕСТЕ само када је у мањини?

-Верујем да човек ЈЕСТЕ само онда када трага, као и да оно за чим трага ЈЕСТЕ све до часа када бива пронађено и досегнуто. А познато је повести у којој мери је већина статична и инертна, колико самозадовољна и некреативна, односно у којој мери је мањина, а често, само појединац, агилна и продуктивна. Најпосле, нису ли читаво човечанство напред вукли усамљеници до чудаштва, прогнани из медиокритета и отклоњени из општих стандарда својих епоха. Обратите пажњу на судбине Галилеја, Коперника, Тесле…

Сећање на Брела

Жак Брел,
белгијски кантаутор и глумац, 8. 4. 1929 — 9. 10. 1978
Фотографија: rockarchive.nl

У почетку беше реч…

Код Брела, остала је – реч – искрена, узвишена и чврста. „Волим речи. Важне су а људи их расипају. Веома поштујем реч. Само мали број речи савршено разумемо“…

„Песницима су прве речи поклоњене“. Камо среће да је ова опаска Пола Валерија примењива на Брелов рад. Као недвосмислени изузетак он је прошао улицу искуства кроз трње бола и патњи. Зато убране руже на том путу одишу свим мирисима живота. Отужним. Опојним.

„Мени су потребне године да некој ствари дам одговарајућу реч… А када у мору речи, једна реч засија, онда тек одређени појам добија смисао, нову димензију“…

Ипак,много је вредних речи засијало у контексту Бреловог опуса. Има их од велура али и од гранита. Једнаких су вредности јер их музика и глас уравнотежују. У њима се крију суштински животни импулси: опорост, огорчења, непомирљивост, агресивност, препреденост, охолост али и дијаметрално супротне назнаке: благост, смирење, уважавање, нежност, наивност и скромност. Укратко – варијације – од интелектуално срочених критика до сумпорно – искричавих бљесака ироније.