Она, он и рукавице

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ   

На скици: "Пушкинов сквер" Алексеја Зајцева: Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Није обавезно прочитати Она, он и Јесењин...

Губим разум“, оптуживала је саму себе, дуго и неспретно откључавајући врата своје ординације, једног поподнева, једног октобра, у једном граду,  који  је  могао  бити  било  где  на  свету…

„Губим контролу и, извесно је, постаје опасно“, понављала је узнемирено, присно прислањајући на образ своју десну шаку са неверицом и питањем: „Да ли се заиста догодило?”

Преузимала је дежурство…

„Зашто сам скинула рукавице, зашто сам му дозволила могућност?”, започињала је бесомучни монолог, облачећи бели мантил за дугу, црну ноћ. „Зашто сам му дала шансу која се не пропушта? Каква несмотреност, каква лакомисленост, недостојна девојке, интелектуалке… Лекара… Ако је неко још и видео…“ Кривила је себе саму, поступно и неубедљиво, тривијално,  управо  како  жена  уме,  освајајући предео по предео властите гриже савести, примичући се милиметар по милиметар прагматичној природи свог бића, не би ли и сами свршени чин представљао пријатно олакшање које се морало збити и коме ништа није могло стати на пут. Понајмање она сама. А све време је слутила да је роман тек отпочео и да нико живи не може нити претпоставити нити предвидети којим стазама ће кренути тужни јунаци које је недокучиви васељенски ветар сместио у патетични метеж Руђиновских раскршћа…

„Зашто, зашто, зашто?”… одзвањало је кроз густи сутон позне октобарске вечери, једне јесени, једне године…

Она, он и Јесењин

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Сергеј Јесењин; Фотографија: www.jovicaletic.com

ОНА… 1.

У Санкт-Петербург, на симпозијум педијатара западног  Балкана, где је представљала не само крушевачки  здравствени  центар  већ  и  своју земљу, отпутовала је, канда, сама. Све се догодило некако изненада, као што се иначе, код питомих и богоугодним животом вођених људи и дешава. Безмало дан пре пута, директор је позвао у своју канцеларију и известио како је од министра лично, управо добио налог о неопходности упућивања једног специјалисте педијатра у Санкт-Петербург, те да је његов избор пао на њу. Сложила се, са неверицом примереном најмлађем педијатру у Крушевцу и усхићено започела припрему за путовање. У Београду су јој се, додуше, придружили и лекари из појединих градова суседних, балканских земаља, како је и било предвиђено планом покровитеља, једне реномиране европске институције чије име је сувишно помињати, али то није умањило њено надахнуће. Напротив, „Коначно, мало ваздуха“, помислила је, нејасно верујући да ће јој вечерње шетње арабеском Невских обала и њених кејова удахнути у груди свежину којом ће моћи да одагна густо згрушану бол и представљати почетак неког новог живота. Можда.

На аеродром Пулково, искрцало се 4. фебруара поподне петоро фасцинираних, младих људи са нестишљивог Балкана и упутило у хотел Астoрија. Наспрам Исакијевске саборне цркве, на проспекту Мајорова, бр. 10. И међу њима – она.

Малишан код Христа на божићној јелки

…УМЕСТО БОЖИЋНИХ ДАРОВА…

…топла и потресна прича великог православног верника и генија писане речи, Фјодора Михаиловича Достојевског

 

На слици: Божићна честитка; фотографија: rtrs.tv

Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.

Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гуњђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.

Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

Девојка са плавим шалом

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Андреа Кона;
Фотографија: http://drawasamaniac.com/

     -То, је, дакле, то – промрмљао је тегобно доктор А., једне кишовите новембарске поноћи, увлачећи се опрезно у постељу брачног кревета. Далеко на својој половини, леђима окренутим остатку света, згрчена у положају фетуса, дубоким сном спавала је једина особа коју је у животу волео. Студен која му је замилела костима док је спустао удове на чаршаф, у часу га је понела ка оном хладном новембру, једне јесени, неке године давне, када је зурећи кроз прозор ходника на Плато Филозофског факултета угледао завејану прилику девојке са плавим шалом. Улазила је на главна врата а он се, затечено слутећи зашто, окренуо ка степеништу очекујући да је препозна у скупини студената који су пристизали на одсек за психологију. И, премда је већ више од годину дана, у истој сали са њом слушао курсеве из психологије опажања, физиологије нервног система и осталих испита са групе, њему се необјашњиво чинило да је уистину тек тада први пут уочио то лице и да се управо у том часу нешто посебно догодило са његовим неуробиохемијским статусом. И било је сувишно да преиспитује сопствени осећај, још више да покуша да се од њега заштити. Још како је познавао себе. Отпративши је погледом до огласне табле одељења, где се зауставила бришући замагљена стакла наочара, запутио се одлучно кроз сопствено магновење и у метежу задиханих студената у леву ушну шкољку јој спустио шапат:

-Ресице шала се вуку по поду.

-Подигни их – узвратила му је загонетно мирно загледавши га у очи дуго и нетремично. И, подигао их је. На њеном десном рамену, где их је спустио, остала је и његова десна рука... Још исте ноћи водили су љубав у њеном стану на једанаестом спрату једног солитера на Новом Београду.