 |
На
слици: Кадар из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: sovietmovies.blogspot.com
|
Одувек
сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке,
поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она
загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним
игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у
порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке
станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем
однекуд да нема одласка који тамо не оконча.
И
верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар
то био једини или последњи корак који пружамо.
И
да онај ко се на тај пут није одважио, несрећно тумара унутар велике илузије о
неизмерном мноштву стаза, јалово заваравајући себе да се некуд тобож креће, и
да се канда негде другде може стићи.
И
да је могуће умаћи од жала и носталгије.
