На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/ |
„…Оних година када је веровао да је испратио последњи рецидив
младалачког заноса раставши се са њим веома грубо и трајно, и готово без права
на сентименталност икада више, у оне дане оптерећене свођењем животних рачуна,
који дођу раније или касније а свакако изненада и неочекивано, и када целокупна
сцена неумољивог сусрета са сопственошћу поприма обрисе великог двобоја
убедљивог живота са једне и горчине изјаловљених надања са друге стране, док је
несебично скврчавао минула пролећа и надолазеће јесени у ону неухватљиву тачку
подмуклог бола у грудима, повлачећи у тај тамни свемир сва помирења и поравнања
једнако одлучно као и преостале илузије, не марећи више ни за себе ни за
остатак света, у оне дане када је властито постојанство претворио у жудњу за
тишином од неподношљиве буке немилосрдних чардаша самооптужби и сваки глас
живота мртвио хлaдном немилосрдношћу разума, маоткуда он долазио, а сваки дамар
срца гушио у крви болно свестан да на барикадама осећања нема више никог, а ни
њих самих, те да је ка остатку бивствовања морао кренути сасвим наг, са оном
студени у костима коју је могао огрејати и ватром и сунцем, само не присношћу и
срцем, у те дане, оних година, које више нису биле његове, јер су остале у
туђим животима, а ни туђе, јер је сав њихов терет понео са собом, на оној међи
доба, празној и јечећој, са које на све стране света шибају ветрови носећи
гласове испеване у детињству и оплакане у позној младости, на тој међи баш…
затекао га је рођендански поклон на столу, зиме једне… Не ове. Дрско га је одбио.
Без много речи. Сећао се тога неколико узастопних ноћи док је кроз несанице
ваљао скорашњи разговор из канцеларије…
…И у њима, црним и тесним ноћима, ноћима
дугим попут пута са којег је долазио отуд где га безмало није ни било, јер је
свима припадао осим себи, слутио је у тим ноћима све оне кораке које је прешао
док је тишина трајала волшебно се примичући свему од чега је бежао главом без
обзира, онако како се бежи од авети сопствених пораза, ако се од авети може
побећи икада и игде, од пораза свакако да, онако како се обара поглед пред
очаравајућом лепотом снега који копни односећи са собом последње остатке првих
језушки, оне трагове згаслих заноса који језде кроз сећања попут најстрашнијих
демона. И слутио у њима, тешким и дугим ноћима, слутио… у том кратком
разговору, најбоље су разумели оно што су прећутали. Њих двоје…“