"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

понедељак, 26. децембар 2016.

Inner World

На слици: Inner World;Фотогррафија: www.stratisvogiatzis.com



Ако је живот ишта више од растанака...

Ми ћемо се срести тик иза трена у којем смо се магновно и немо поздравили, разумевајући по први пут речи које смо прећутали заиста.

И у том муку биће сва истина.

И у њој туга.

И радост.

понедељак, 24. октобар 2016.

Брату

На слици: Руска православна светиња;


Свака тешка реч коју сам ти упутио, пада ми на срце.

Остани јак, рођени мој.

четвртак, 22. септембар 2016.

Горке траве


На слици: Шоља чаја; Фотографија: www.kokosovoulje.com

 Нисам јој рекао ни реч, те ноћи, хладне и магловите, а већ је разумела све, онако како то само жена уме. Егзистенцијалистички, ваљда, или можда још суштаственије, онтолошки, можда, ко ће га знати сада. И шта је у том младом, невином срцу задрхтало, која је струна препукла, каква је музика утихнула, стварно, ко ће знати данас, две ипо деценије доцније.

…Покорно и без гласа, успела се стрмом, вијугавом стазом преко обронака Ртња и ишчезла у дубоку васељенску ноћ.

   Већ је двадесет и нешто година како из јутра у јутро, у мртвој тишини дома, пристављам чајник на плотну и трчим пред огледало са бријачем у руци. Када из извијене луле чајника запишти пара, тешким кораком се примичем теглама са горким травама, и ко ће знати зашто, бирам управо оне… са пропланака планине која је замела њен траг.

   И баш тада, некаква злокобна студен проструји полутамом и застане иза мојих рамена. (Бритва ми задрхти у руци).

Не говори ни реч.

четвртак, 15. септембар 2016.

Квартет с поводом


На слици: Фрагмент ношње; Фотографија: http://halboor.com 


 Сада је родољубиво окупљање и пригушени СУСРЕТ две сродне душе које конспиративно негују љубав према Отаџбини ризикуjући при том да од естаблишмента и јавног дискурса буду проглашене субверзивним САУЧЕСНИЦИМА у бризи према њој.

Национална историја српског рода индицира робустни и непомирљиви сукоб колонијалног духа и частољубивости. У драматичним циклусима су смењивали један другог, а када су се ти циклуси поклапали трагедија је била епска.

Није права, историјска Србија у ријалитију. Тамо је онај њен изопачени и заведени део који је имао ту „привилегију“ да његова духовна парадигма тренутно господари светом, а њена колонијална вредносна испостава доминира домаћим масмедијима.

…А онда ми је, некако у пролазу и помало нехајно, братаница добацила: „Стрико, ходаш све трапавије, готово исто као и деда“. Зна ли та наивна, млада душица, какву је уистину радост учинила моме срцу?


петак, 29. јул 2016.

У гостињској соби

На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs


Већ су послуживали посне колачиће, када је брачни пар Манојловић пристигао на славу Савићима. Бранислава, млада, корпулентна докторка широког лица и још ширих кукова, споро се пробијала кроз уски пролаз између суседних редова столица. На уснама јој је титрао усиљени осмех, а из очију севала охолост какву виђамо код дубоко незадовољних, свих оних које је живот лишио радости уживања у копању својих леја и који су сопствено бивствовање жртвовали упорном доказивању своје важности. За њом је ишао Милутин, њен супруг, висок, трбушаст, тром, некако, сасвим примерен куварском послу који је обављао у једном реномираном крушевачком ресторану. Са лица му није силазио бесмислени осмех и заправо, више је изгледао приглупо него ведро и опуштено.
-Касните, Манојловићи – примети Радован, први домаћинов сусед и познаник Манојловића још из времена када ја овај пар био опијен младеначком љубављу, а Милутинова мати, била учитељица његовој старијој, а потом, и млађој кћери. Коју годину касније, голупчићи су се у цркви Св. Ђорђа, заклели на вечну љубав, а заједнички живот започели (и наставили) у спаваћој соби Милутинових родитеља, пензионисане учитељице Љубице и Јована, добродржећег медицинског техничара у мировини.
-Распевало се друштво на слави код доктора Митића, мој Радоване – гласно објави млађана докторка осматрајући госте око себе. – Не можеш тек тако, фуњарски, да напустиш скуп највиђенијих тутулара у граду, а опет, песма је лек за душу.
-Најпре ваља имати душу, докторка – примети расејано адвокат Рајковић палећи себи цигарету.

петак, 10. јун 2016.

Шумадинац у Дервенти

На слици: Разгледница старе Дервенте; Фотографија:  
starerazglednice.blogger.ba


-Стевановићу… Стеевааноооовићу… – звони ходником треће пешадијске чете гарнизона Здравко Челар на обали питоме Укрине. То, споро и банатски развучено, ћата Малешев Зоран дозива голобрадо момче из једне подкосмајске варошице. Шумадинац у лежерним валовима познатог гласа препознаје несвакидашњост позива и осећа да ваља пожурити у канцеларију доброћудног дебељка.

-Види, овако, Стевановићу – започиње стара војничина док му широко, румено лице шара шеретски осмех – добио си два писма, али у једном се налази непознат чврст садржај. Капетан је инсистирао да коверат отвориш преда мном, а ја ћу му реферисати о садржају чим се врати са састанка. 

недеља, 05. јун 2016.

Квинтет за једну рапсодију

                                             На слици: Врабац на бодљикавој жици; Фотографија: vesti-online.com


Нешто размишљам, трагична судбина Кафкиног Јозефа К. није у кобном епилогу који га је задесио, већ у ПРОЦЕСУ кроз који је прошао. Епилог без процеса не исцрпљује и не апсорбује енергију. Процес, међутим, чини то до граница ентропије. Нисмо ли одавно зашли иза њених граница?


***

недеља, 29. мај 2016.

Када тишина заћути или о жудњи за империјалним даровима

На слици: Сцена из филма "Андреј Рубљов", Андреја Тарковског; Фотографија: proartinfo.ru


У прећутном „надметању“ две узвишене и горде смелости, смелости говорења и смелости ћутања, од којих ниједна не искључује веродостојну истинољубивост, каткада,  жртва управо буде истина коју нисмо прећутали или нисмо изговорили.

Но, као што и добар човек у својим нејасним тежњама увек нађе прави пут (Гете), тако и оскрнављена, оруњена или обешчашћена истина, наднесена над врелим и добронамерним поприштем двају равноправних и узајамних смелости духа (зборења и незборења), још увек може веровати да ће испунити своју универзалну, ослобађајућу мисију.

петак, 13. мај 2016.

...O животу

На слици: Руке; Фотографија: http://www.yumama.com


Ако у младости ниси разочарао родитеље, а у потоњем животу ни своју чељад, твој живот је протекао мирно, нечујно и богоугодно, ма колико славан био и ма колико невоља поднео.

***
И ми смо у нечијим животима одувек и заувек, у понеким само понекад или сличајно, а у појединим – грешка. И, видиш, има у томе неке правде.

***

Не суди о дечици строго. О себи већ, добро размисли. И не сметни са ума, нема благодатнијег послушања верујућег од стрпљивог праштања. 

среда, 04. мај 2016.

Акварел за Јадранку

На слици: Акварел; Фотографија: www.etsy.com

Не журим више за одбеглим временом, јесењим акварелима мелодију пишем. 

Ветрове из космоса не чекам више, пресветом своду под тишину полазим.                   

Не проговарам, ћутњом презирем, у самоубици раскринкавам убицу.                               

И слутим……Располућени као две дојке на обнаженим женским грудима, можда ћемо и поћи једно другом у сусрет.

И знам…                                                                                                                                   
…Ваљда се о чежњи говори другачије.

А, ово?  

субота, 23. април 2016.

Монолог, Велика сцена

На слици: Сцена; Фотографија: allday2.com


Ја сам грозан човек, алкохоличар, тј. бивши алкохоличар, хоћу рећи, од ономад.
Тукао сам је, вређао, поткрадао, варао…
Али, пре неки дан сам  се очевим гробом заклео и обећао јој да нећу више ни кап лизнути и, видите, не само да ме није напустила, већ ми безусловно верује, и још вели: Господару, стално се на мене љутиш… Али се никада не наљутиш. То је тако великодушно…


…А у башти су послуживали слатко од вишања.

субота, 16. април 2016.

Кратки трактат о добру и(ли) злу

На слици: Сцена из филма "Иваново детињство" Андреја Тарковског из 1962; Фотографија: ww.bfi.org.uk


Према општем, и нажалост, наивном уверењу, велико добро (племенитост, милосрђе, жртвовање, богоугодност …) може својом снагом надвладати, или макар неутралисати свако зло. У основи ове идеје обитава претпоставка да је потребно и довољно да постоји решеност добра да делује те да ће тиме зло бити савладано. Ствари, међутим, нису тако једноставне и линеарне. Однос добра и зла, наиме, није комплементаран већ еквивалентан, а положај ових суштастава не карактерише доминација једног над другим, већ њихова равноправност.

Другим речима, велико добро не може трајно да надвлада било какво зло (привремена преимућства су историјски тривијална и безначајна), напротив, велико добро генерише велико зло, као и обратно. Велико зло није у стању да на дуже стазе надјача добро, штавише, сва је прилика и неминовност да ће инспирисати рађање великог добра које ће остварити равнотежу снага.

недеља, 10. април 2016.

Прича о телевизору

На слици: Тумарање; Фотографија:  www.vice.com

Када је у оцвату брачне љубави, у стан унео последњу верзију Филипсовог телевизора, спустила је своје, на његове усне, и дуго га љубила… Недуго потом, сестри у завичају даривала је стари…

Две лета касније, долетела је са „Шарла де Гола“ у њен дом први пут након раставе…

„Проклети бедник, није имао разумевања за мене. Од посла није дизао главу… Не, то није имало никакву перспективу…А, и мати му је навраћала повремено“ – оправдавала је сестри своју одлуку дубоко иза поноћи…

субота, 02. април 2016.

понедељак, 28. март 2016.

Соба

На слици: Стари прозор; Фотографија: forum.krstarica.com


…Напослетку, размакао сам тешке завесе од броката и отворио прозор. У собу је похрлио ветар и свежина какву нисам осетио годинама.

Подигао сам кофер и осмотрио обичну подстанарску собу. Кревет у једном и „нафтарица“ у другом углу. На комоди, крај заборављене кутијице за пудер, Јесењин и Превер…
Неће ми требати више…

Са степеништа се већ чула врева и нестрпљиво куцање на врата.
Раздрагана двадесетогодишњакиња занесено је гледала у његове црне очи, враголасто провлачећи прсте кроз коврџе које су му падале преко чела.

„Газдараица навраћа петог у месецу“, добацио сам.

субота, 19. март 2016.

Натраг, где је то уствари?

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.
  Фотографија: http://www.tvorac-grada.com


Настрана толеранција и нормативни протекционизам појединих овоепохалних девијација и изопачености одавно су већ фрустрирајући за рационалан ум, али у последње време, постају перверзни и опасни по живот.

***

Јесмо ми колонија и туђе чизме и туђих вредности, али понајпре и понајвише сопственог млаковерства.

***

Не знам зашто, прећутао сам лањски боравак у завичају свога оца, на Ђурђевдан, 18 км. узводно Бистрицом од Призрена. Отац, и нас двојица синова, бејасмо колачари у порти сеоске цркве где се окуписмо из свих крајева Србије… Неколико непосредне и питоме деце муслиманске вероисповести, све време је радосно и љубопитљиво стајало уз ограду порте и пред дверима цркве Св. Ђорђа, из 17. века, у којој је и блаженопочивши нам патријарх Павле више пута богослужио… По завршеном обреду даривасмо чељад, пописмо по коју, поћутасмо, а затим обиђосмо пустош, рушевине и мук.


Потом кренусмо натраг…

субота, 05. март 2016.

Жуте дуње

На слици: Сцена из филма „Жртвовање“, Андреја Тарковског из 1986. године;
Фотографија: http://infinitetext.com


Понекад немаш вољу да разумеш себе, а понекад још ни храбрости да са собом поразговараш поштено. Верујеш да си премного пута превалио, предалеко отишао и да је касно да ишта покушаш у годинама које су притисле отежало срце. Задубљен у своје горчине, зуриш из кревета у позну зимску ноћ и пратиш кроз тмину путању дима цигарете који дуго испусташ из носа.

А онда, невољно, обасјано неонском светлошћу рекламе са суседног солитера, приметиш бисерје зноја на њеној наудсници и болну врелину белог бедра које се сручило на твоје измучено тело.

И док студен урања дубоко у кости…

„Одавно ми ниси написао песму“, каже, прелазећи прстима преко мојих груди…

Ћутим…

…и размишљам, боже, како је слатка била рупица на њеном образу…


субота, 27. фебруар 2016.

Паралеле

На слици: Млаковерност; Фотографија: http://www.iserbia.rs/


Ако је лакше постати морални богаљ него учинити морални подвиг онда не треба ни да чуди ни да брине окупираност посусталог разума изопаченим и учмалим духовним млаковерством. То је она хедонистичко - мазохистичка вредносна атмосфера у којој нема ватреног сукоба идеја, и штавише, у којој нема ни ватре, а још мање самих идеја и у којој је једини апсурд одсуство икаквог апсурда. У њој солидарност није сведена на саосећање већ на конформизам, а клицање животу није инспирисано љубављу већ страшћу. Заправо, може ли ико бити „црв“, тамо где су сви – „црви“?

среда, 24. фебруар 2016.

Инспирисано родољубљем

На слици: Чаршија у Приштини; Фотографија: jadovno.com

…А ја вам кажем,

…да је подмукла и кукавичка замена теза о томе да само грађанска провинијенција гледа у „светлу“ и далеку будућност, а патриотска перспектива искључиво у мрачну прошлост – последње оружје посрнулог духа.

Са становишта вишег поретка и врлине, у ствари, једино одговорна, родољубива национална свест корача у будућност заиста, јер Слободе никада није било довољно и увек је ваљало ићи напред, освајати је изнова и изнова, из дана у дан, из века у век.


Сви они, пак, који флоскуларно и тенденциозно тврде да у том становишту (родољубивом) нема ничег прогресивног и да нас из њега походе анахронизми, примитивизам и назадњаштво, не само да пројектују страхове од властитих слабости, већ и брутално манипулишу савременим дериватима најбестијалнијих домета свих прохујалих епоха: империјализмом, окупацијом и неслободом, тј. свим оним атрибутима прошлости којих се и сама повест стиди.

понедељак, 15. фебруар 2016.

Дијалог, Мала сцена

На слици: Позоришне кулисе; Фотографија: http://www.radioapatin.com/


Лица:

Реч - најмања јединица језика која носи значење и има фонетску вредност

Зборац – Човек склон брбљању, често и празнословљу. Обично, непромишљена особа

Сцена: Зборац пред огледалом у купатилу. Намешта кравату и гласно увежбава говор за ТВ наступ. Уз меланхолични хук, кроз отворен прозор долеће њено величанство – Реч.

***

Реч (гневно): Зашто си ме изговорио?

Зборац: Како то мислиш, зашто сам те изговорио?

Реч:  Просто, имаш ли покриће за мене?

Зборац: Не разумем ништа.

Реч:  Разумеш, разумеш…

Зборац (мизерно, подцењивачки):  Али ти само реч…

Реч (одлучно):  Само реч, кажеш, пусти, празни ехо, неће бити. Неће бити, драги мој, ја сам Ти! И зато баш, интересује ме да ли си Ти – Ја и хоћеш ли стати иза мене изговорене?

недеља, 07. фебруар 2016.

Поетизирани случај из психотерапијске праксе, 3

На слици: Скученост; Фотографија: crna.gora.me

...Од када су ми украли боинг 707, ја те више нимало не интересујем, а претпостављам и да си задовољно трљао руке када су ме ономад киднаповали и уцењивали за милион и по долара које су тражили за откуп авиона. До тада сам ти био занимљив саговорник, долазио сам доста често и колико се сећам стално си ми натуцао на нос некакву бедну причу о самопоуздању и трабуњао о режиму терапије и поверењу у лекаре. Врло ниско, ниско и подмукло од тебе, мој друшкане, јер, управо су ме некакви доктори оптужили да сам све умислио и потказали ме милицији, па се и са њима прогањам. Вребају ме са свих страна, и мало-мало, па на мене запуцају. Ево, видиш ово црвенило у мом левом оку, то је од меткова, него нећу о томе… Издао си ме, око тога нема збора. И ти… а некада  си ме послуживао соком од малина када дођем, сада, видим, ништа од тога. Чак ни да проговориш честито.  

уторак, 02. фебруар 2016.

Еп о Новаку, блиставом уму и бесконачном

На слици: Новак Ђоковић; Фотографија: http://www.cdm.me

Има нечег нелуцидног, системски погрешног у омаловажавајућем односу дела тзв. стручне тениске јавности када је реч о светском рекету број један. Ако изузмемо непристојност саму по себи, одсуство осећаја за праву меру и недостатак одговарајућег васпитања које подразумева неукусно и увредљиво медијско потцењивање Новак Ђоковића, онда, морам да приметим да у таквом приступу има и елемената неинтелигентног резоновања. Играјући на карту релативизирања Новакових постигнућа по принципу „да, није лош Новак, али, у ствари, његови ривали нису довољно добри, односно, немају свој дан“, и још у све то уносећи елементе афера са намештањем мечева, „блистави ум“ је само показао дубину непознавања мотивационог механизма, не само Новака Ђоковића, већ и Народа којем најбољи тенисер света припада. Настојећи на све начине да га саплете и на трон (п)остави своје миљенике, „блистави ум“ је заиграо на кардинално погрешну карту која је остварила потпуни  и неповратни контра ефекат. Уместо да се искрено задиви његовој игри и резултатима и да га објективно и заслужено промовише планетарним тениским господаром, и на тај начин покуша да га уљуљка, одобровољи и (можда) делимично ментално „разоружа“, односно, ослаби његов мотивациони механизам и потребу за снажнијим доказивањем, „блистави ум“ је осионим одсуством елемнтарне културе демонстрирао не само размере властитих хендикепа, већ и робустно оснаживао Новаков пркосни рефлекс и, заправо, у доброј мери допринео померању играчких међа и одмицању тениског виртоуза ка недостижним границама у општој спортској историји васионе. 

петак, 15. јануар 2016.

На путу

                 На слици: Сцена из филма Изгнанство, Андреја Звјагинцева;  Фотографија:wannabemagazine.com                                                                                                                                                                                                                                                                                  

…За далеких, наивних година, сасвим разбукталог ватром младалачког нестрпљења, велика је срџба обузимала моје срце. Често убеђен у велику неправду, веровао сам да се свако избављење из големих недаћа или какво коначно радосно свршење догађа незаслужено касно, на бледом и закопнелом трагу последње наде и измаку земаљских снага, безмало у трену када душа већ сасвим клапи. Народ би рекао, у сами последњи час.


…Не знам како и када се то догодило, тек, у неком познијем добу живота, почео сам разумевати да је сваки дамар био неопходан и свака стрепња нужна и да нема ни искушења ни узнесења која се догађају мимо јединог, правог часа.

недеља, 10. јануар 2016.

Фрагменти 38

На слици: Чајник; Фотографија: sr.tubgit.com

И однекуд помислиш како ситни ритуали, попут испијања чаја, мотања дуванских цигарета, поподневне партије шаха или странице - две пред сан, и томе слично, представљају твоју последњу одбрану, границу иза које свет коначно престаје да постоји и, у неком нарочитом погледу, осетиш дубоко интимно задовољство, и зажелиш се напрасно тихе и благе посебности, нечега још у чему би само ти скрушено и питомо уживао и по чему би био другачији од свих осталих, макар то било и штуцање у тишини и – насмејеш се за себе и постану ти одједном драге све личне необичности.

понедељак, 04. јануар 2016.

Поподневни разговори


 На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru


     Два километра јужно од цркве Св. Павла, управо оне у чијим се подземним ходницима апостол скривао током својих мисионарских путовања постантичком Македонијом, стрмим, кривудавим и прашњавим друмом ка западној обали светогорског полуострва, пристизало се на плажу сасвим непримереног и, месту крај којег је смештена, рекло би се, провокативног имена (Wet Dreams). И тамо баш, под крхким, издуженим, поподневним сенкама тршчаних сунцобрана, троје људи водило је надахнут и надасве компликован разговор, један од оних посве сувишних на годишњем одмору, али, несумњиво, сасвим извесних у животу, у часу када он то самоуверено и неумољиво науми.

– Не пријатељи – устврди храбро др Димитријевић – ви можете мислити шта хоћете, али увреда може бити јако, сасвим неочекивано јако, корисна, и рекао бих, лековита!

– Хм – промрља др Гавриловић упитно вртећи главом.

– О, свакако – настави самоуверено др Димитријевић – лековита попут цепљења, у емоционалном смислу, разуме се, и штавише, у укупном душевном погледу. Зацело, њени се домети не могу препознати моментално, јер би се у том случају, сасвим оправдано, могло говорити о пуком бесу, непосредној јарости која нема дугорочну перспективу, али већ након извесног времена, када се ватра охлади, када згасне пламен прве непосредне реакције на грубу и понижавајућу реч и оно робустно уздрмавање самољубља, када се разбистри густи талог тескобе у који смо својим прљавим чином неочекивано, и можда сасвим незаслужено насукали саговорника –  дозволите, у том часу ће се на његовом лицу појавити инстикт, искра живота коју је занео у бићу и са првим криком је донео на овај негостољубиви свет. Напросто, угледаћемо – биће. Сусрешћемо се са најдаљом човековом коначношћу иза које више неће моћи да устукне. Господо, то би могао бити величанствен сусрет, размислите о томе.