Камен

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Ћутање; Фотографија: http://www.srpskikulturniklub.com

Ћутим

Као стари воденични камен

И док воде пролазе

Само одјеци још верују

Да нешто трућам

Тишина ме мора узети

У заштиту

Некада

Увид

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Сцена из филма „Носталгија“ Андреја Тарковског из 1983. године.

Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Сакупљају се сати

Које сам занемарио

Док сам размишљао

о смислу живота

Сада разумем

Зашто се револуције

Дешавају

Ретко

Иза ћутње

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: Православни храм; Фотографија: http://www.pouke.org/

Не говориш

Језик пуца у СЕБЕ

И – то се не чује

Знам

То ужас одјекује

Кроз време које слутимо

И док сенке лутају

Можда је и боље

Што у загрљају

Ћутимо

Реч

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андре Кона;
Фотографија: www.ellf.ru

Неће прозборити реч

Крај које смо се мимоишли

Једно ка крику

Друго ка муку

За твојом тишином

Кикице детињства лелујају

На трагу мог бдења

Плетенице бреза тихују

Од уздаха раскршћа

Не може се поћи натраг

И ми смо све ситнији

У зеницама прећутане речи

За коју нисмо сигурни више

Ни која је уствари

Једина

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија:
http://rainydaycraftings.blogspot.com/ 

И ти си ту

Док говорим и док ћутим

Једина у брбљању препознајеш тишину

Слутим…

У хаљини од чистог бола

Шћућурена где тама блиста

Међу наличја охола

И канда иста

Слушаш њима налик

О венчању несанице и зоре

Једина у брбљању препознајеш крик

Док мећаве горе

Аплаудираш попут других

Ни бучније ни тише

Стрепиш од погледа дугих

Можда прозборе више

И ти си ту

Да ли знаш која

Једина у брбљању препознајеш тишину

Мила моја     

Бора

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На сици: "Зима", Алексеја Саврасова; Фотографија: 1001kartina.su

Дуго жубори одјек у купатилу

Дијалога седе и офарбане власи

Повремено уђем и ја

Да исперем празне речи

Које дуго већ не говорим

Тамо ме осмотре

Празне речи

Које дуго већ не говориш

Још једино слап јутра

Охоло урања у сливник туш кабине

Где заборав није успео

Од када се опростисмо...

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: "Распутица" Алексеја Саврасова из 1894. Фотографија: http://dic.academic.ru/

Од када се опростисмо, а опростисмо се у оној ћутњи недоћутивој и речи неизрецивој, у оном гласу безгласном где је мук исклесао студени крви, на оном месту безместном где је крик походио пустопољине ума и кораци остали неоткорачани а конци неокончани; од када се опростисмо, обнажени и обезнађени, осаме ме маме и ништа не замире, ни ноћ ни обданица, и тишина у сваком трену векује и истину праскозори блиставу и једину о нама, земљо моја…

Од када се опростисмо неко нечујан и смео не престаје да ми беспути раскршћа и затвара се круг између друмова и мене и сасвим је све једно хоћу ли ја напустити своје скровиште или ће скровиште напустити мене – уздах ће ми дуго још поткрадати сваки минут дана шкртих и бесконачних и не знам хоћу ли икада више узмогнути да ти прозборим о смирају, као вечерас што чиним:

Осама

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

На слици: "Вијугав друм" Степана Федоровича Колесникова; Фотографија: www.arcadja.com

Земљо драга земљо мила

Јецаја свила

Везе чудан шум

Низ друм…

Међ` пољанама нашим

Пустим

И уздахом

Густим

Осама ромиња

У сенкама топола заплетена

Шарпланинска тишина

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Светиња у Русији; Фотографија: pletenijesloves.wordpress.com

Колико сам ти пута пошао

Само једном да бих стигао

Под сводове твоје

Где све моје

Почива

Србијо

Мораш остати жива

Колико сам ти пута пошао

Кроз колико себе прошао

Свакој сумњи неверан

Протеран

Од свих

Србијо

Морао сам бити тих

Дубоке тишине

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru/

Нећу рећи стих

Тишина нараста сама

Морао сам бити тих

Међу тишинама...

Згрчен је искона мук

Између потиљка и веђа

Мртвих речи струк

Клизи низ леђа…

Мртве воде

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Магла у каналу" Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

У Петрограду Москви или Прагу

Где се никада нисмо срели

Не смемо застати

На Кировљевом

Пушконовом

Или Карловом мосту

Морамо се мимоићи…

Пут (Шарпланинска тишина, 6)

...ИЗ  АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Пут за Версај, детаљ са платна Камила Писара из 1871. Фотографија: forum.krstarica.com

Када на ту страну пођеш

А на ту страну мораш поћи

Да би игде стигао…

Када на ту страну пођеш

Ако икада кренеш

Да игде стигнеш

И у завичај мој дођеш

Налик твом или било ком…

Јер у њега свако стигне

Ма где се упутио

И ма којим путем ишао

Налик твом или било ком…

Јер се завичаји тишином једначе

Када се кришом плаче

Када на ту страну пођеш

На пут далек колико је далек почетак света

Или крај

И у завичај мој дођеш

Јер њега не можеш мимоићи

Нити у неки други стићи…

…Не оклевај да ћутиш као што никада ниси

У завичај се одлази да би се ћутало

Све што има да се говори

И не говори

У антикварници

...ИЗ  АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Клода Монеа; Фотографија: http://forum.krstarica.com

У једној антикварници

У престоници

Тражио сам љубав

Антиквар

Покварен и стар

Од шкртости губав

“Фикција” – рече, "зар не"?

“Напротив, ставрне

Чежње су моје”

Одћутах са ругом

И настависмо са тугом

Да брбљамо нас двоје

Русија, Фјодор Тјутчев

На слици: Фјодор Тјутчев;
Фотографија: www.kcb.org.rs 

Не може Русија умом да се схвати,

Општим се аршином измерити не да:

Њен лик је чудан и чудно те гледа –

У Русију можеш само веровати.

                                   Фјодор Тјутчев

                           

***

Умом Россию не понять,

Аршином общим не измерить:

У ней особенная стать —

В Россию можно только верить.

                                  Фёдор Тютчев

          
Преузето са YOUTUBE 

Изгнанство, Андреј Звјагинцев

На слици: Отуђење; Сцена из филма: Изгнанство, Андреја Звјагинцева из 2007.

Фотографија: http://www.filmski.net

Ако закорачите у „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева, кренућете на предалек пут бесконачним пространствима неизрецивог  и на концу се неизоставно сусрести са васељенским размерама тајне човековог поимања живота. И сасвим извесно, то неће бити тек пуко путовање фасцинантним пејсажима визуелне поезије, достојне ренесансних мајстора сликарства и метафизичких висина Тарковског, нити понирање у свет фотографија натопљених најгушћом тишином и сублимираним невербалним искуством, већ дуго и драматично трагање за одговорима на болна питања оправданости  властитих избора и одлука.

Мистична и вишеслојна недореченост Звјагинцевљевог „Изгнанства“, безусловно ће вас увести у монолог са властитим недоумицама, оним окошталим и ригидним формама односа са собом, епохалним системом вредности и савременим светом и једини излаз из туробног лавиринта беспућа биће неизбежно суочавање са поразом свих овоцивилизацијских клишеа. И биће то једина победа којој се можете порадовати. Иза ње се тихо и самоуверено помаљају обриси Јеванђеља. Имамо ли још увек снаге и воље да их наслутимо?

Фрагмент

... ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "САМОЋЕ"

За доручком ћутимо столица и ја

Она зна из које шољице пијем кафу

И добро разуме дим из мојих ноздрва

После мог трећег уздаха

Она навуче завесе на прозоре

И утиша сва годишња доба

Обуче стари мантил

И након звона штикала

Које захрле аутобуском стајалишту

Још се једино чује…

Капање воде

из покварене кухињске славине

Најзад и ја погледам у сат

На коме одавно

Казаљки нема

          Станимир Трифуновић, Збирка поезије "Самоће", Културни центар Крушевац, 2006.