"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"
Приказивање постова са ознаком Поетска проза. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Поетска проза. Прикажи све постове

петак, 17. октобар 2014.

Ако прећутим "Збогом"...

На слици: кадар из филма "Повратак" Андреја Звјагинцева из 2003. године; Фотографија: andmysidearm.wordpress.com

Ако од мене чујеш „збогом“, даље продужи. И не болуј. Оно ме шапатом ослови и ја пружим корак…
Тежак…
И већ по њему, слутим, од пута се клонити не могу.

***

Ако заустим икада „збогом“, главу окрени. Далеко негде светкују демони. Ни налик…
Ни налик. То је од ветрова само урлик.
И већ по хуку том, осетим, над друмом одјек векује.

***

петак, 28. март 2014.

Без наслова

На слици: Сцена из филма “Андреј Рубљов”, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://www.novosti.rs

Од када тебе нема, не престајем да разговарам са сопственом савешћу.
А савест уме бити тако немирна…

уторак, 10. децембар 2013.

Пут (Шарпланинска тишина, 6)

...ИЗ  АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Пут за Версај, детаљ са платна Камила Писара из 1871. Фотографија: forum.krstarica.com
Када на ту страну пођеш
А на ту страну мораш поћи
Да би игде стигао…

Када на ту страну пођеш
Ако икада кренеш
Да игде стигнеш
И у завичај мој дођеш
Налик твом или било ком…
Јер у њега свако стигне
Ма где се упутио
И ма којим путем ишао
Налик твом или било ком…
Јер се завичаји тишином једначе
Када се кришом плаче

Када на ту страну пођеш
На пут далек колико је далек почетак света
Или крај
И у завичај мој дођеш
Јер њега не можеш мимоићи
Нити у неки други стићи…

…Не оклевај да ћутиш као што никада ниси
У завичај се одлази да би се ћутало
Све што има да се говори
И не говори


недеља, 1. децембар 2013.

Девојка са плавим шалом

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ



На слици: Уметничка слика Андреа Кона;
Фотографија: http://drawasamaniac.com/

     -То, је, дакле, то – промрмљао је тегобно доктор А., једне кишовите новембарске поноћи, увлачећи се опрезно у постељу брачног кревета. Далеко на својој половини, леђима окренутим остатку света, згрчена у положају фетуса, дубоким сном спавала је једина особа коју је у животу волео. Студен која му је замилела костима док је спустао удове на чаршаф, у часу га је понела ка оном хладном новембру, једне јесени, неке године давне, када је зурећи кроз прозор ходника на Плато Филозофског факултета угледао завејану прилику девојке са плавим шалом. Улазила је на главна врата а он се, затечено слутећи зашто, окренуо ка степеништу очекујући да је препозна у скупини студената који су пристизали на одсек за психологију. И, премда је већ више од годину дана, у истој сали са њом слушао курсеве из психологије опажања, физиологије нервног система и осталих испита са групе, њему се необјашњиво чинило да је уистину тек тада први пут уочио то лице и да се управо у том часу нешто посебно догодило са његовим неуробиохемијским статусом. И било је сувишно да преиспитује сопствени осећај, још више да покуша да се од њега заштити. Још како је познавао себе. Отпративши је погледом до огласне табле одељења, где се зауставила бришући замагљена стакла наочара, запутио се одлучно кроз сопствено магновење и у метежу задиханих студената у леву ушну шкољку јој спустио шапат:
-Ресице шала се вуку по поду.
-Подигни их – узвратила му је загонетно мирно загледавши га у очи дуго и нетремично. И, подигао их је. На њеном десном рамену, где их је спустио, остала је и његова десна рука... Још исте ноћи водили су љубав у њеном стану на једанаестом спрату једног солитера на Новом Београду.