Ако прећутим "Збогом"...

На слици: кадар из филма "Повратак" Андреја Звјагинцева из 2003. године; Фотографија: andmysidearm.wordpress.com

Ако од мене чујеш „збогом“, даље продужи. И не болуј. Оно ме шапатом ослови и ја пружим корак…

Тежак…

И већ по њему, слутим, од пута се клонити не могу.

***

Ако заустим икада „збогом“, главу окрени. Далеко негде светкују демони. Ни налик…

Ни налик. То је од ветрова само урлик.

И већ по хуку том, осетим, над друмом одјек векује.

***

Смем ли речи те да се сетим

…ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: "Оџаклија" Паје Јовановића; Фотографија: http://www.riznicasrpska.net/

Нисам смео да се поуздам у тишину и мук. Превелико је ово поље за ћутање. Нисам то смео…

Од непомичности те, узмакли ми капије земне, на врата ми залупали, праг ми са неба спустили на тло.

Нисам смео то…

Зато одговоре питам немо којим стазама међу одјеке, кроз коју осаму до кључа свог?

И смем ли речи те да се сетим? Цвета тог да се латим? Смем ли?

Нисам смео да се поуздам у тишину и мук.

Од глувила тог осташе мутне шумадијске магле у мени, недокучене осташе славске месечине…

И стране света што само тамо имају име, на своје путе кренуше далеке…

Зато саговорника не тражим више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и зна добро – оно што сам вековима праскозорио најдубље издише данас.