Обраћање позитивне пажње на дететово понашање

На слици: "Пре олује", Степана Федоровича Колесникова; Фотографија: www.art-catalog.ru

Као и сви људи, и  ваше дете жели да буде цењено због посла који обавља у кући исто колико и због доброг понашања које показује према осталим члановима породице и друштва. Међутим, као и многима од нас, може му се десити да укућани, првенствено родитељи, такво понашање подразумевају и узимају дете „здраво-за-готово“, односно да нико не поклања нарочиту пажњу нити нарочито истиче све добро којим он доприноси својој породици или његове посебне квалитете као личности. Мада свака одрасла особа (родитељи пре осталих) може мислити да дете тешко да ради нешто што би заслуживало посебно истицање, када би мало боље загледали све оно што дете свакодневно чини, вероватно би открили да то није сасвим тачно. Сврха овог текста јесте да нам помогне да развијемо и/или унапредимо вештине обраћања пажње на пожељна понашања наше деце, односно, да научимо да боље уочавамо добре ствари које она чине.

Учити да обраћамо пажњу на добра понашања других уопште није лака ствар. Многи од нас не знају како да надгледају друге, да управљају или сарађују са другима како би повећали њихову жељу да раде више и боље, следећи одређена правила. Дакако, већина зна како да разговара са другима, али само „разговарање“ не значи и побољшање односа са њима. Врло је битно обратити пажњу на то како разговарате са неким док разговарате и шта при томе кажете. Особе успешне у примени ових вештина, способније су у мотивисању запослених да раде за њих. Попут њих, и ми можемо научити како боље да надгледамо нашу децу како бисмо повећали њихову жељу да чине оно што од њих тражимо. Следи листа техника, вештина, образаца односа која доприносе успешнијем управљању дететовим понашањем до периода подизања њихове одговорности за сопствена понашања и здравог и зрелог осамостаљења од непосредних породичних утицаја.

Антисоцијално понашање младих, први део - Појмовни оквир

На слици: Детаљ са платна "Стварање Адама" Микеланђела Буанаротија; фотографија: pricalica.blog.rs

Прича о малолетничкој делинквенцији није ни кратка, ни једноставна, ни лака. То је прича о неуспесима, промашајима, занемаривању, злостављању, патњи, о томе како смо заказали, а не како смо успели. Не само као друштво, већ и појединачно. Ипак, ако хоћемо да бринемо о нашим младима, не смемо заобићи ни оне који су најугроженији – а ту спадају и млади који су у сукобу са друштвом и са законом. Они су често, не и по правилу, жртве злостављања и занемаривања, неодговорног или неадекватног родитељства, личних недостатака, економских неповољности и друштвене небриге. Антисоцијално понашање, синтагма којој се у новије време, захваљујући њеној терминилошкој свеобухватности,  даје предност у односу на термине „преступништво“, „делинквенција“… ( о чему ће бити више речи у тексту) – није толико резултат слободног избора младих људи, колико последица њихових сужених могућности. Њима треба помоћи, а не, тек тако их казнити – ако ни због чега другог (њих првенствено), а оно због властитог нарцизма, јер осуђујући њих, ми осуђујемо и нашу небригу, равнодушност и избегавање одговорности.