На
слици: Шетач на киши; Фотографија: ahuhah.com
|
…Обрео
си се у неодлазно, пријатељу мој.
Чини
се јуче, али… Господе, како време неумољиво пролази… Замерио ниси, никога
осудио, само си откорачао… У оне негдине од којих и неповрат стрепи, под сводове
оне о којима се не усуђујем да проговорим, кукаван и убог.
И
како то чине само они који су спознали најдубљи бол, изговорио си немо последњу
истину. Још јечи васељеном тај мук. О
истини свих лажи, чега се и сама лаж стиди. Прошапутао и нестао. Тихо и благо
како си и постојао. Одлучио си да заћутиш заувек, спокојно верујући да ће
тишина наставити да прича.
Недостојан
и мален, хоћу ли успети да испратим путању камичка који си бацио? И морати опет
Кортасара пред сан…
…Листић
дрски што је на ветар исукао мач. И човек од стакла…
Мили
мој…
…Мили
мој, заустим често, слутиш ли, колико често… уздахнем само…
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...