 |
На слици: „Приче са прашњавих
полица“ Јелене Цветковић;
|
Тематски бајковите и амбијентално архаичне „Приче са прашњавих
полица“, тихо објављене и, на блогосфери, непретенциозно присутне Јелене
Цветковић (ГРАНА ОД ОБЛАКА), све су, само не оно што се
може очекивати од савременог и пост-постмодернистичком орјентацијом опкољеног
писца. Ово су приче удаљене светлосним годинама од доминантног прозног дискурса
и обилују креативном и списатељском посебношћу о којој ће се, уверен сам, тек
говорити.
Елем, ако сте се ужелели нечег
врло необичног, а у исто време сасвим животног, нечег тако свеприсутног, а
сасвим неуочљивог, нечег драматично важног, а безпризорно пострањеног, ако вам
је стало до тога да заиста препознате трагове који су вас одвели од сопствености
и увели у језиви свет без метафизике, а такав свет је лишен сваке поетике и
сваке наде, ако још увек верујете да је космос, маколико бесконачан био,
насавршеније склупчан у нечујном и невидљивом човеку, онда се потрудите да
„скинете“ прашину са полица на којима ћуте ове приче. Испод ње ћете угледати
свет посве несвакидашњих јунака, шћућурених у обућарским радњама, кафанама,
болницама, напуштеним кућама, радњама погребне опреме, успоменама, тањирима,
птицама, тминама, маглама, месечинама… и дрхтаћете од милине што вас није
задесила ниједна од тих судбина, у исто време непристојно завидећи свакој од
њих.
