"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

субота, 26. децембар 2015.

О носталгији

На слици: Опао лист; Фотографија:www.besplatne-slike.net


Не сутони никада над муком. Завејаће те баш онај лист који си одустао да подигнеш са плочника и ставиш међу корице Малог Принца.

Неке стазе лишће не прекрије заувек. Оне настављају да шуморе несаницама као крошње високих јабланова. Штета, од њих никада неће постати успомена.

Жудњом очајника не хрли кроз лишће. Јер…  обрех се за трагом и пристигох и на врата закуцах, али…
дома ниодкуда. Од тада болом одјекујем.
  
Олистао растанцима, шапнућу само Збогом.
И ти ћеш рећи Не окрећи се Сине.
И ја ћу рећи не дугујем ништа, Оче.

петак, 18. децембар 2015.

In Discretio

                       На слици: Сцена из филма Повратак,Андреja Звјагинцева;   Фотографија: ruskino.ru/mov/1                                                   

…Нисам умео са чежњом.
Прегласни бејаху уздаси моји за тишину кедрова.
Сада тишиним грех.
О да га барем могу обршљенити једним заборављеним…

понедељак, 14. децембар 2015.

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs

Уместо уводаПисати о деци, њиховом развоју и васпитању, надахњујуће је онолико, колико је деликатно и ризично. Читаоци су склони да написане речи испитују и мере са филигранском критичком нијансираношћу, а судове да доносе као тешке пресуде. Зато имам потребу и обавезу да пре самог текста нагласим једну чињеницу: Родитељ сам и запослен у установи која се непосредно бави психосоцијалним проблемима деце и омладине. Познати су ми сви изазови и искушења у раду са младима, посебно они њихови аспекти који су проистекли из некритичког преузимања трендова и модела западноцентричне васпитно-корективне парадигме. И управо мотивисан околношћу неселективног, помодног увођења туђих доктрина као неупитних и неприкосновених у осетљиву област васпитања, образовања и права деце, позивам читаоце да садржај текста који следи, разумеју као израз љубави и бриге за децу, упркос, у тексту присутним, критичким тоновима на рачун деце. Ти тонови, наиме, нису изворно упућени њиховој природности и спонтанитету, још мање импликацијама таквог понашања, већ су нуспродукт обраћања имагинарном систему који толерише и поткрепљује вредносне девијације и немоћном друштву које нема снаге да се супротстави општем таласу прихватања иностандарда. Овај текст, дакле, није осуда деце (сачувај боже), већ аларм одраслима. Другим речима, молим читаоце да садржај написаног разумеју као апел за заштиту деце од наметнутих образаца васпитања, од којих нико нема користи, а свако трпи штету, почев од родитеља, наставника и друштва, до саме деце.  

субота, 12. децембар 2015.

Скица за тишину

На слици: Завесе на ветру; Фотографија: www-.ask.fm/Lavander31

Не долазим често на ово место. Само онда, углавном, када се враг поигра оним што је од мене остало. Врата одшкринута векују, окна отворена столете и ноћ њише завесе. У празној соби неколико хладних година и један непомични мук. Већ по навици, потражим петролејку под којом одавно спаваш, тек да проверим јесу ли на јастуку све оне жмурке које сам пребројао у нискама несаница и онај траг игара без граница, нацртан урликом. Много ме је пута завео, признајем. Спокојан у болу, гасим пламен, излазим на веранду и палим цигарету. И питам се шта се заиста десило и зашто ми ветар свежином походи груди?

понедељак, 7. децембар 2015.

Поетизирани случај из психотерапијске праксе, 2

На слици: Равнотежа; Фотографија: www.bodyandmind-institut.com 



     Ушавши у ординацију она му се нагло обисну око врата, загрли га грчевито и усплахирено зајеца: Зашто ми то радите? Зашто? Шта сам Вам скривила да ме … мучите? О, да, мучите ме стрпљиво и упорно и ја тако силно патим, а ви ни не хајете. Зашто, одговорите, због чега…? Та мени се чини да уживате посматрајући моју бол и одвећ ми је јасно – Ви сте садиста. Од оних перфидних, ћутљивих и хладних. Наслађујете се туђом патњом, тј. мојом, и могу претпоставити како на мене гледате и каквом ме држите. Тек један мали мизерни створ, ето шта сам ја у вашим очима, а знате, сасвим добро знате да ме не смете остављати тако дуго самом и да ме морате примати често, веома често, заправо. А, видите, ми смо се срели тек пет пута, а потребно је најмање петнаест пута, читала сам о томе на интернету. Ма шта ја Вама причам кад Ви то боље од мене знате. Уместо да ми поклањате неопходну пажњу и помажете, да ме избављате и водите напред, вама је стало да ме мучите, да ми не дате мира ни дању ни... ноћу, а знате како сам нестрпљива да Вас видим, да ми је неопходан свакодневни сусрет са Вама и да даље више не могу никако без Вас…