 |
| На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: http://www.keyword-suggestions.com |
„…Човек је тако… суморан створ. Досадан, незанимљив. Окошта за свега
пар пролећа и нестане у сопственој окошталости заувек, као да га никада није ни
било. Тада више не личи на људско биће. Све оно што потом следи, сваки дамар
потајни ил` јавни, свака радост и свака туга, само су пуки ритуал. А канда се
целог живота трага за поезијом“
Дубока је ноћ док
записујем ове речи, дубља од најдубље ноћне тмине, дубља и од оне језиво присне
тишине која шкропи сваку самоћу лудилом и безумљем. Из њеног амбиса не чује се
ништа и заглушујуће јече сећања која стављам на папир. Не чиним то радо нити
усхићено, још мање у некаквом уметничком заносу или бунилу, ко још уосталом у
пострадању може пронаћи утеху, већ зато што морам, као што се мора проживети
век и на концу мрети, чиним то покорно јер у том безусловном морању можда још
има некакве наде, јер у том болном самоубилачком парадоксу слутим обрис некакве
недокучиве правде, записујем јер се бојим да бих се у противном могао распасти
и нестати. Верујући да ће ме напослетку оправдати и искупити, ако ми ишта друго
до веровања још преостаје, спустам речи у овај стари свезак са оним тешким и
очајничким стархопоштовањем како се чело спушта на икону и немо изговара
молитва. Кроз одшкринут прозор бршљене се о васељнски мук уздаси из мојих отежалих
груди са недоличном сетом, оном што зашива међе далеких васиона и уместо ка
коначности, ка бесконачности хрли. И ја знам да је крај тамо где је бескрај,
где све почиње изнова и испочетка, као да се никада није ништа ни догодило под
капом небеском и као да се невиност није изгубила на том стрмоглавом путу.
Тако... Под балконом равнодушно гасне Крушевац. Са ове висине он понире
савршено мирно, готово спокојно, и не мари…
***
