Част мањине

                           На слици: "Мачевање" Франциска де Гоје; Фотографија: www.phaidon.com

-Бивао сам уистину само онда када сам био сам или, у најгорем случају, када сам био у мањини. Али не у било каквој, већ озбиљној и знатној. И што је мањина била већа, што се више примицала потпуном самству, утолико је и моје бивање било смисленије а лични доживљај самства  подстицајнији.

-Хоћете рећи да човек ЈЕСТЕ само када је у мањини?

-Верујем да човек ЈЕСТЕ само онда када трага, као и да оно за чим трага ЈЕСТЕ све до часа када бива пронађено и досегнуто. А познато је повести у којој мери је већина статична и инертна, колико самозадовољна и некреативна, односно у којој мери је мањина, а често, само појединац, агилна и продуктивна. Најпосле, нису ли читаво човечанство напред вукли усамљеници до чудаштва, прогнани из медиокритета и отклоњени из општих стандарда својих епоха. Обратите пажњу на судбине Галилеја, Коперника, Тесле…

-Однос мањине и већине има динамику која ове категорије чини релативним. Ако занемаримо чињеницу да свако од нас у сваком тренутку припада одређеној тривијалној мањини или извесној тривијалној већини и да из часа у час може мењати свој положај у односу на ове категорије, значајним се намеће место и однос појединца спрам крупних коцепата и великих идеја са становишта припадности мањини, односно већини. Какво је ваше искуство?

-Кадгод сам припадао већини, ретко додуше и привремено, осећао сам снажну нелагоду. Готово као да сам неповратно изневерио идеју која ме је уобличавала од тренутка када сам почео разумевати свет и безмало издао своју мисију у њему.

-О којој идеји се ради?

-Непрекидна борба за оравноправњивање становишта мањине и већине. То је био и остао основни разлог због којег сам израњајући понекад у већини, врло брзо потом понирао у свет оних који су остали у мањини. Дубоко верујем, наиме, да свака већина, и она чак, настала на најплеменитијим идејама и узвишеним принципима, у својим мрачним аспектима има монополистичке амбиције и угњетавачко-гушеће пориве.

-Али, зар такво становиште не отвара врата идеолошким екстремизмима, које поред већине, слободно и неспутано може заступати и мањина, односно, појединац, лично?

-У извесној мери, да, међутим Ваше питање не компромитује оправданост залагања за оравноправњивање становишта мањине и већине, напротив, и у случају који са зебњом наводите као могућност, држава мора својим инструментима заштите слобода и заштите поретка контролисати слободе које гарантује. Ако пак становиште које заступам и не изводи идеолошки екстремизам на брисани простор слободоумља и у својим крајним дометима не подразумева и не толерише радикалне идеолошке концепте, останите спокојни, да, сасвим спокојни, јер оно зацело јесте залагање за слободу да говорите. А, постоји ли ишта радикалније од изговорене речи? И, штавише, од прећутане речи. Јер, чини ми се да највише разговарамо са речима које нисмо изговорили, и то су, по правилу, веома драматични монолози, строги, страшни, исцрпљујући и – никада окончани. Напослетку, на почетку беше реч, зар не?

…ОДЛОМАК ИЗ НЕОБЈАВЉЕНОГ ИНТЕРВЈУА САВЕСТИ САВРЕМЕНЕ ЕПОХЕ