"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 21. април 2017.

"Приче са прашњавих полица" Јелена Цветковић

На слици: „Приче са прашњавих полица“ Јелене Цветковић;

Тематски бајковите и амбијентално архаичне „Приче са прашњавих полица“, тихо објављене и, на блогосфери, непретенциозно присутне Јелене Цветковић (ГРАНА ОД ОБЛАКА), све су, само не оно што се може очекивати од савременог и пост-постмодернистичком орјентацијом опкољеног писца. Ово су приче удаљене светлосним годинама од доминантног прозног дискурса и обилују креативном и списатељском посебношћу о којој ће се, уверен сам, тек говорити.
Елем, ако сте се ужелели нечег врло необичног, а у исто време сасвим животног, нечег тако свеприсутног, а сасвим неуочљивог, нечег драматично важног, а безпризорно пострањеног, ако вам је стало до тога да заиста препознате трагове који су вас одвели од сопствености и увели у језиви свет без метафизике, а такав свет је лишен сваке поетике и сваке наде, ако још увек верујете да је космос, маколико бесконачан био, насавршеније склупчан у нечујном и невидљивом човеку, онда се потрудите да „скинете“ прашину са полица на којима ћуте ове приче. Испод ње ћете угледати свет посве несвакидашњих јунака, шћућурених у обућарским радњама, кафанама, болницама, напуштеним кућама, радњама погребне опреме, успоменама, тањирима, птицама, тминама, маглама, месечинама… и дрхтаћете од милине што вас није задесила ниједна од тих судбина, у исто време непристојно завидећи свакој од њих.

петак, 14. април 2017.

Футуризми

На слици: Информационе технологије; Фотографија: www.accountns.com

У једном тренутку у будућности, не тако далекој, и можда, на жалост, већ на врата куцајућој, када виртуални живот анулира стварни до тоталног отуђења,  Извод из матичне књиге рођених, као нужан и довољан доказ ичијег живота, уступиће место живом бићу, па ће тако, своје физичко постојање бити потребно доказати доласком на зборно место (вероватно у некој пустињи у Невади, а свакако о личном трошку, при чему ће заузимање нумерисаног места на бесконачној бетонској писти бити крунски критеријум жудње за световним животом) где ће бити обављана прозивка присутних, док ће, сасвим супротно, Извод из књиге умрлих бити издаван (и упућиван централном информатичком погребном заводу, наравно електронски) престанком активности на профилима друштвених мрежа. Смрт неће констатовати нити лекар, нити формализовати општински евидентичар, већ централни информатички регистратор на основу утврђивања вероватних знакова престанка информатичког живота.  
Наиме, на другој Скупштини космичког информатичког удружења, одржаној у Middle Space city-ју,  у јануару 2006. године, установљена је Силиконска декларација о утврђивању смрти, и иста дефинише пет основних критеријума смрти:

среда, 05. април 2017.

Носталгични лавиринт Дејановог „Бдења“



Ушетати у сопствени свет сентименталности свакако није нарочито деликатна одлука, још мање је разборито учинити то током глувих ноћних сати, али свакако није нарочито тешко. Штавише, задовољство је вишеструко и свепрожимајуће и нуди јединствену шансу да постанете јунак. Посебно онда када знате да тај свет обилује фрагментима који су форматирали ваше биће и поставили критеријуме животне лепоте. И када је улаз тако омамљујуће нашаран црно-белим фотографијама прохујалих времена. Проблем почиње када замичући том нигдином почнете да препознајете стазе које се тискају ка вама јер их нисте докорачали када су сви остали то учинили и несанице које нису догореле јер их нисте добдели коначним одговорима, када назрете све оне тишине које роморе недореченошћу јер их нисте прошапутали када су зли језици грмели и оне речи које су давно урониле у мук јер  их нисте одћутали док су пахуље лебделе. Тада вам се даљи пут учини одвећ тескобним па бисте радо назад, али однекуд панично схватите да из њега не можете ван тако лако, и да заправо можда више нема никаквог излаза.

уторак, 04. април 2017.

Буђење над Србијом

На слици: Сцена из филма „Повратак“, Андреја Звјагинцева; Фотографија: Wannabe Magazine

Помаљам главу из обрушеног освита
Као прогнаник смерни из вечерње туге
За обзором слутим неке напуштене пруге
У магли што утварно тишином скита
Ово је небо заборављене земље
Избезумљено чедо васељенских дамара
Не иди туда-тамо гризе и шамара
Самоћа, као глувило из мемле

недеља, 26. март 2017.

Кратки трактат о идеологији индивидуализма

На слици: О индивидуализму; Фотографија: Tacno.net

Идеологија радикалног индивидуализма (по моделу „хлеба и игара“, илити „живот је кратак, дохвати батак“), чија експанзива и у одређеној мери, агресивна кампања, представља доминантни вредносни дискурс последњих деценија, у основи је онтолошки несвојствена људској природи и представља концептуално, теоријско покриће западних школа мишљења за оправдање и фаворизовање хедонистичких прохтева савременог човека. У њеном изопаченом корену, заправо стоји идеја апсолутне окупације људских слобода (на којима, гле чуда, парадоксално, управо она, громогласно и искључиво инсистира), кроз афирмисање човекових базичних, биолошких потреба, а не, како се наивно мисли, ослобађања од корозивног дејства вредносних друштвених наслага којима се гуши и спутава посебност и креативност.

недеља, 19. март 2017.

Фрагменти 42

На слици: Сан о Еви; Фотографија: casopiskult.com


„…Не тражим саговорника више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и потмули, и зна добро – оно што сам вековима праскозорио најдубље издише данас…“

субота, 11. март 2017.

Очајање је одгонетка будућих времена, радост је варка савременог човека


На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: http://www.keyword-suggestions.com

После студени и мука, живот више не постоји.
Понекад још поигра се страст са нама, као летњи пљусак, и из неких модрих тишина које су против нас устале, и оних речи заувекних против којих смо огреховљени устали ми, зажуборе одавно непознати гласови.
И одјеци празни.
Шта је, ту је, кроз отворен прозор завеса облизује кишну ноћ, и на починак се спремам.
Желм те, кажеш …
Касно је, мила моја, одговарам, после студени и мука, живот више не постоји…
Још понеки уздах само, мелодија у даљини можда...
(…И деци нашој освитом, торба, коју на пут спремам).

понедељак, 27. фебруар 2017.

Выживание

На слици: Inner World: Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com

…И на крају, шта смо, уствари, рекли?
Јесмо ли заиста нешто говорили… док смо ћутали и шапутали? Вршитали и урлали?
Када је болело, када смо слутили…  
Да ли смо уопште проговорили?
Кажеш вечерас, хладно је, мили, али ја више не разумем те речи, и затворићу прозор безпоговорно.                  
И кажеш још, стопала су ми ледена, али, не заваравај се – термофор ти нећу препустити.
…Нити икада признати да се васељенска студен у кости спустила