"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

недеља, 11. новембар 2018.

Фрагменти 49


На слици: Сцена из филма "Рубљов", Андреја Тарковског; Фотографија: Classic Art Films

"И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи..."

недеља, 28. октобар 2018.

Фрагменти 48


На слици: Пртина; Фотографија: FotoRepublika


"Трен опраштања је вреднији од читавог живота милосрђа" 


четвртак, 18. октобар 2018.

Фрагмент 47

На слици: Путовање: Фотографија: cashadvance6online.com

              "...Ако живот није путовање, сваки други смисао је странпутица."

субота, 28. јул 2018.

Скица за реквијем


На слици: Јелен; Фотографија:  HD Desktop Wallpaper




Ја задрхтим на сваки твој дамар – ти ни на моју грозницу
Устреперим на твоје било – ватри мојој ни да наслутиш лик
Оджалим ја и твој погрешан корак – ти ми потураш странпутицу
Ја послушам сваки твој уздах – ти, нити мој крик

субота, 31. март 2018.

Плава фотеља

На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: http://www.keyword-suggestions.com


„…Човек је тако… суморан створ. Досадан, незанимљив. Окошта за свега пар пролећа и нестане у сопственој окошталости заувек, као да га никада није ни било. Тада више не личи на људско биће. Све оно што потом следи, сваки дамар потајни ил` јавни, свака радост и свака туга, само су пуки ритуал. А канда се целог живота трага за поезијом“

Дубока је ноћ док записујем ове речи, дубља од најдубље ноћне тмине, дубља и од оне језиво присне тишине која шкропи сваку самоћу лудилом и безумљем. Из њеног амбиса не чује се ништа и заглушујуће јече сећања која стављам на папир. Не чиним то радо нити усхићено, још мање у некаквом уметничком заносу или бунилу, ко још уосталом у пострадању може пронаћи утеху, већ зато што морам, као што се мора проживети век и на концу мрети, чиним то покорно јер у том безусловном морању можда још има некакве наде, јер у том болном самоубилачком парадоксу слутим обрис некакве недокучиве правде, записујем јер се бојим да бих се у противном могао распасти и нестати. Верујући да ће ме напослетку оправдати и искупити, ако ми ишта друго до веровања још преостаје, спустам речи у овај стари свезак са оним тешким и очајничким стархопоштовањем како се чело спушта на икону и немо изговара молитва. Кроз одшкринут прозор бршљене се о васељнски мук уздаси из мојих отежалих груди са недоличном сетом, оном што зашива међе далеких васиона и уместо ка коначности, ка бесконачности хрли. И ја знам да је крај тамо где је бескрај, где све почиње изнова и испочетка, као да се никада није ништа ни догодило под капом небеском и као да се невиност није изгубила на том стрмоглавом путу. Тако... Под балконом равнодушно гасне Крушевац. Са ове висине он понире савршено мирно, готово спокојно, и не мари…
***

петак, 09. фебруар 2018.

Збогом Небојша




На слици:Небојша Глоговац;Фотографија: https://noizz.rs

Траг 
тишине
шушти врело
Плав 
и млад
као пресно млеко
Зато баш
ти ниси мртав
само си далеко
и срешћемо се
кад-тад

среда, 07. фебруар 2018.

У прилог тексту проф. др. Срђана Шљукића – Демитологизација као кукавичје јаје Запада

На слици: Црква Богородице Одигитрије и њене рушевине; Фотографија: heritage.sense-agency.com

...Нешто размишљам и никако да престанем: У селу Мушутишту (код Суве Реке, на путу Приштина – Призрен) више нема цркве Богородице Одигитрије из 1315. године. Уништена је у јуну 1999. године након повлачења српске војске из јужне покрајине. Фрагменти живописа ове цркве су спадали у најбоље примере српског фрескосликарства.
Од тада наовамо, међутим, све нас чешће уче, не само туђини (њих није тешко разумети), већ и поједини слободоумни интерпретатори историје међу нама, да је посве ирационално и такорећи непрогресивно и безмало демодирано, опстајати на митовима, инсистирајући ауторитативно и строго да прошлост уистину и није онаквом каквом је опевавамо и оплакујемо, те да можда јесу у праву они који тврде да смо ми заправо Космет отимали од оних који су наводно тамо староседелачки живели, а не да је обрнуто било, и да најзад ваља џентламенски учинити велики подвиг и одустати од своје земље.
Питам се у чуду, може ли ико перверзнију идеологију промовисати после свега што се догодило нашем народу на Космету?