"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

субота, 13. јануар 2018.

Ћутање је преголема храброст


На слици: Двобој; Фотографија: Башта Балкана
„…-Противстављати  сопствену душицу општем цивилизацијском тренду, данас, значи, не само трпљење и фрустрацију, већ подразумева и подсмех и презир, и најпосле, изопштење из света, а ко још може поднети такву патњу?
-Хоћете рећи да је човеков земни конфор условљен пуким свођењем на скуп попречно-пругасте и глатке мускулатуре, нешто васкуларних цевчица, пар нужних унутрашњих органа и неколико неурона, тек за једносмерну струју?
-Не! Хоћу рећи да ми је премного храбрости било потребно да о томе оволико дуго – ћутим.
-Чекајте мало… Хтели сте рећи, претпостављам, да вам је недостајало храбрости да проговорите?

-О, не. Ја заиста верујем да је ћутање храброст. Човек се, наиме, усуђује да се успротиви свему исконски узвишеном у себи, да не објави светлост, ризикујући при томе да буде презрен од врлине и подвига. А, то је, сложићете се, одважност достојна двобоја у оснеженом шумарку, некако, рецимо, с пролећа, у северозападном Сибиру. Без секунданата, наравно.“

четвртак, 04. јануар 2018.

Трен


На слици: Капи; Фотографија: https://forum.krstarica.com


Не кради туђи ТРЕН
Може постати једино твоје ВРЕМЕ
Чувај НЕИЗГОВОРЕНО
Ђаволско је то семе

Нека наставе да теку реке
И птице свој лет
Не гледај у ОЧИ неке

Могу постати ЈЕДИНИ твој СВЕТ

недеља, 24. децембар 2017.

Фрагменти 46


На слици: Пролазност; Фотографија: feelpositive.wordpress.com


(…)“Владимир на тренутак осмотри лица својих пријатеља и на мах му се учини да их приповест коју започиње не интересује посебно, да из њиховог пристајања да га слушају дотиче некаква сива и суморна мрзовоља, и напослетку, да у њиховим очима нема негдањег сјаја ни живости, да је ватра коју је волео и на којој је некада грејао своју прохладну младу душицу у доброј мери згасла, не сувише, али таман онолико колико је потребно да се зароје прве сумње у заносе којима сва тројица, канда, још увек корачају, у идеале којима су поклонили своју младост и стигли ту где јесу сада, скучени у своје каријере, унегвљени мноштвом тривијалних животних улога, од којих ни у једној нема свежине за којом су жудели ни лепоте којој су се дивили из далека, са школских прозора, клупа у парковима, расинских обала и багдалских уранака, и да уистину тек предстоје тешки дани и године када ће неумитно угледати све оне ствари које су оджмурели и пропатити све оне нужности којих се још увек једнако боје.“(…)

петак, 01. децембар 2017.

Фрагменти 45


На слици: Скулптура Наташе Бојанић; Фотографија: Portal Pasaž
…Човек је тако… суморан створ. Досадан, незанимљив. Окошта за свега пар пролећа и нестане у сопственој окошталости заувек, као да га никада није ни било. Тада више не личи на људско биће. Све оно што потом следи, сваки дамар потајни ил` јавни, свака радост и свака туга, само су пуки ритуал. А канда се целог живота трага за поезијом.

среда, 15. новембар 2017.

На салашу


На счици: Салаш; Фотографија: WikiGallery
Много зима доцније, држећи за руку неку другу жену, одшкринуо сам вратнице салаша Пољанских.

Испред мене се пружало дуго, уско, завејано двориште на чијем концу је шћућурено тиховао напуштени кућерак. Ветар је распусно чардашио њиме заводећи капке окана, а снег  притискао гране усахлих бреза. Негде иза последњих плотова, сутон се самоуверено подизао над Тисом као пијани љубавник из бедара своје драгане…

Ништа није било исто, ни налик… Ни алеја под чијим крошњама сам некада говорио Ану Сњегину, ни шкрипа снега под ногама, којом сам враголасто заглушивао најнежније речи љубави, ни оно било које је пулсирало у линијама живота приљубљених дланова… Баш ништа.

недеља, 05. новембар 2017.

О опалом лишћу, оном пропланку и једном трагу

На слици: Пртина; Фотографија:
FotoRepublika

(02.11.2017.)
…Волео бих да си ономад само искушавао моју слабост, онако узгред и безазлено, наивно, помало шашаво и помало страшно, додуше, али како прећутано допушта у својој присности, исту ону проклетињу моју којој сам подлегао једном већ, оне јесени, и да је ова убога, ова уздахоносна реч коју читаш немо, само неспоразум надахнућа и пролазности, оних узнесења чија коб обојици омчи пут, чинећи од њега неповратно раскршће.
…Јер Ти знаш сада да су неке слутње потонуле у Велико плаветнило и да је у њему само велика истина остала. И знаш још да овај друм више не води кроз бехаре и да је премного опалог лишћа утрло стазу. И да сам се увек бојао Набокова у себи… 
***

среда, 25. октобар 2017.

Фрагменти 44


На слици: Сцена из филма Повратак, Андреја Звјагинцева; Фотографија: https://ecmreviews.com/

Сећам се тог дивног, испуњујућег и неупоредивог осећаја који ми је приуштило даривање једне прокиселе јабуке детету које је гладно и промрзло набасало на продавницу аутоделова у којој сам се тада затекао. Лепоти тог осмеха захваљујући, поред осталог, и данас – опстајем. 

недеља, 15. октобар 2017.

Покоравање


На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

…Одшкринеш врата онако… знаш већ како, одшкринеш их без луча и бритве, као да у тој соби почива ишта више од одјека, некакво било или какво предсказање, пожуду своју помолиш нејасно, као утвара или авет, као да у муку носиш завет читаве прошлости човечанства, и крочиш. Крочиш бешумно као у туђи живот. Тамо те чекам ја (ко би други?), натопљен свом васељенском опорошћу, сможден, оптужен, непомилован, урлицима распет, ућуткан, горак као чемер, као пелин… као бехара кад. И, не могу ти ништа, све и да хоћу.