"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

четвртак, 18. октобар 2018.

Фрагмент 47

На слици: Путовање: Фотографија: cashadvance6online.com

              "...Ако живот није путовање, не постоји никакав смисао."

субота, 28. јул 2018.

Скица за реквијем


На слици: Јелен; Фотографија:  HD Desktop Wallpaper




Ја задрхтим на сваки твој дамар – ти ни на моју грозницу
Устреперим на твоје било – ватри мојој ни да наслутиш лик
Оджалим ја и твој погрешан корак – ти ми потураш странпутицу
Ја послушам сваки твој уздах – ти, нити мој крик

субота, 31. март 2018.

Плава фотеља

На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: http://www.keyword-suggestions.com


„…Човек је тако… суморан створ. Досадан, незанимљив. Окошта за свега пар пролећа и нестане у сопственој окошталости заувек, као да га никада није ни било. Тада више не личи на људско биће. Све оно што потом следи, сваки дамар потајни ил` јавни, свака радост и свака туга, само су пуки ритуал. А канда се целог живота трага за поезијом“

Дубока је ноћ док записујем ове речи, дубља од најдубље ноћне тмине, дубља и од оне језиво присне тишине која шкропи сваку самоћу лудилом и безумљем. Из њеног амбиса не чује се ништа и заглушујуће јече сећања која стављам на папир. Не чиним то радо нити усхићено, још мање у некаквом уметничком заносу или бунилу, ко још уосталом у пострадању може пронаћи утеху, већ зато што морам, као што се мора проживети век и на концу мрети, чиним то покорно јер у том безусловном морању можда још има некакве наде, јер у том болном самоубилачком парадоксу слутим обрис некакве недокучиве правде, записујем јер се бојим да бих се у противном могао распасти и нестати. Верујући да ће ме напослетку оправдати и искупити, ако ми ишта друго до веровања још преостаје, спустам речи у овај стари свезак са оним тешким и очајничким стархопоштовањем како се чело спушта на икону и немо изговара молитва. Кроз одшкринут прозор бршљене се о васељнски мук уздаси из мојих отежалих груди са недоличном сетом, оном што зашива међе далеких васиона и уместо ка коначности, ка бесконачности хрли. И ја знам да је крај тамо где је бескрај, где све почиње изнова и испочетка, као да се никада није ништа ни догодило под капом небеском и као да се невиност није изгубила на том стрмоглавом путу. Тако... Под балконом равнодушно гасне Крушевац. Са ове висине он понире савршено мирно, готово спокојно, и не мари…
***

петак, 09. фебруар 2018.

Збогом Небојша




На слици:Небојша Глоговац;Фотографија: https://noizz.rs

Траг 
тишине
шушти врело
Плав 
и млад
као пресно млеко
Зато баш
ти ниси мртав
само си далеко
и срешћемо се
кад-тад

среда, 07. фебруар 2018.

У прилог тексту проф. др. Срђана Шљукића – Демитологизација као кукавичје јаје Запада

На слици: Црква Богородице Одигитрије и њене рушевине; Фотографија: heritage.sense-agency.com

...Нешто размишљам и никако да престанем: У селу Мушутишту (код Суве Реке, на путу Приштина – Призрен) више нема цркве Богородице Одигитрије из 1315. године. Уништена је у јуну 1999. године након повлачења српске војске из јужне покрајине. Фрагменти живописа ове цркве су спадали у најбоље примере српског фрескосликарства.
Од тада наовамо, међутим, све нас чешће уче, не само туђини (њих није тешко разумети), већ и поједини слободоумни интерпретатори историје међу нама, да је посве ирационално и такорећи непрогресивно и безмало демодирано, опстајати на митовима, инсистирајући ауторитативно и строго да прошлост уистину и није онаквом каквом је опевавамо и оплакујемо, те да можда јесу у праву они који тврде да смо ми заправо Космет отимали од оних који су наводно тамо староседелачки живели, а не да је обрнуто било, и да најзад ваља џентламенски учинити велики подвиг и одустати од своје земље.
Питам се у чуду, може ли ико перверзнију идеологију промовисати после свега што се догодило нашем народу на Космету?

субота, 27. јануар 2018.

У спомен Галини Бениславској

На слици: Галина Бениславска; Фотографија: bigslide.ru

Не сећам се тачно када сам преминуо, с пролећа или око јесење равнодневнице, нити памтим на којем сам гробљу сахрањен, Вагањковском или Новодевичјем. Али верујем однекуд да је било јутро и да је фијукало са севера када ме је земљица коначно пошкропила. Уосталом, смрт је наступила много година раније, онда када сам већ сасвим одустао од барикада и пронашао реч у води. Прихватио сам је (смрт), разуме се, са филозофским миром, не усуђујући се да је икада огорчим својом непокорношћу, али ме је Галина Бениславска, ономад љубазно замолила да је не запиткујем више за Данканову и Лидију Кашину и да никада не помињем Толстојеве, већ да јој објасним одкуд ја баш на Арбату ноћас? Како сам и то заборавио, а пристојност налаже да се не сме остати неувиђаван и дужан дами, морао бих начас у једну збирку поезије, јер је тамо записана истина, на 35. страни, колико се сећам. (Не плашите се, нећу Вас лично узнемиравати, а вратићу се натраг истог трена, неповратно и заувек).

субота, 13. јануар 2018.

Ћутање је преголема храброст


На слици: Двобој; Фотографија: Башта Балкана
„…-Противстављати  сопствену душицу општем цивилизацијском тренду, данас, значи, не само трпљење и фрустрацију, већ подразумева и подсмех и презир, и најпосле, изопштење из света, а ко још може поднети такву патњу?
-Хоћете рећи да је човеков земни конфор условљен пуким свођењем на скуп попречно-пругасте и глатке мускулатуре, нешто васкуларних цевчица, пар нужних унутрашњих органа и неколико неурона, тек за једносмерну струју?
-Не! Хоћу рећи да ми је премного храбрости било потребно да о томе оволико дуго – ћутим.
-Чекајте мало… Хтели сте рећи, претпостављам, да вам је недостајало храбрости да проговорите?

-О, не. Ја заиста верујем да је ћутање храброст. Човек се, наиме, усуђује да се успротиви свему исконски узвишеном у себи, да не објави светлост, ризикујући при томе да буде презрен од врлине и подвига. А, то је, сложићете се, одважност достојна двобоја у оснеженом шумарку, некако, рецимо, с пролећа, у северозападном Сибиру. Без секунданата, наравно.“