…ИЗ
НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
 |
| На слици: "Распутица" Алексеја Саврасова из 1894. Фотографија: http://dic.academic.ru/ |
Од
када се опростисмо, а опростисмо се у оној ћутњи недоћутивој и речи
неизрецивој, у оном гласу безгласном где је мук исклесао студени крви, на оном
месту безместном где је крик походио пустопољине ума и кораци остали неоткорачани
а конци неокончани; од када се опростисмо, обнажени и обезнађени, осаме ме маме
и ништа не замире, ни ноћ ни обданица, и тишина у сваком трену векује и истину
праскозори блиставу и једину о нама, земљо моја…
Од
када се опростисмо неко нечујан и смео не престаје да ми беспути раскршћа и
затвара се круг између друмова и мене и сасвим је све једно хоћу ли ја
напустити своје скровиште или ће скровиште напустити мене – уздах ће ми дуго
још поткрадати сваки минут дана шкртих и бесконачних и не знам хоћу ли икада
више узмогнути да ти прозборим о смирају, као вечерас што чиним:
Шевар
На
ободу ума
И
шума
Бешумна
скроз
И
ороз
Тишине
клизи кроз
Трен
Недокучен
И
тече
Низ
вече
Локва
туге
...Дуге
Дуге…
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...