О носталгији

На слици: Опао лист; Фотографија:www.besplatne-slike.net

Не сутони никада над муком. Завејаће те баш онај лист који си одустао да подигнеш са плочника и ставиш међу корице Малог Принца.

Неке стазе лишће не прекрије заувек. Оне настављају да шуморе несаницама као крошње високих јабланова. Штета, од њих никада неће постати успомена.

Жудњом очајника не хрли кроз лишће. Јер…  обрех се за трагом и пристигох и на врата закуцах, али…

…дома ниодкуда. Од тада болом одјекујем.

  

Олистао растанцима, шапнућу само Збогом.

И ти ћеш рећи Не окрећи се Сине.

И ја ћу рећи не дугујем ништа, Оче.

In Discretio

                       На слици: Сцена из филма Повратак,Андреja Звјагинцева;   Фотографија: ruskino.ru/mov/1                                                   

…Нисам умео са чежњом.

Прегласни бејаху уздаси моји за тишину кедрова.

Сада тишиним грех.

О да га барем могу обршљенити једним заборављеним…

…Извини

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

На слици: Дете; Фотографија: www.mojpedijatar.co.rs

Уместо увода: Писати о деци, њиховом развоју и васпитању, надахњујуће је онолико, колико је деликатно и ризично. Читаоци су склони да написане речи испитују и мере са филигранском критичком нијансираношћу, а судове да доносе као тешке пресуде. Зато имам потребу и обавезу да пре самог текста нагласим једну чињеницу: Родитељ сам и запослен у установи која се непосредно бави психосоцијалним проблемима деце и омладине. Познати су ми сви изазови и искушења у раду са младима, посебно они њихови аспекти који су проистекли из некритичког преузимања трендова и модела западноцентричне васпитно-корективне парадигме. И управо мотивисан околношћу неселективног, помодног увођења туђих доктрина као неупитних и неприкосновених у осетљиву област васпитања, образовања и права деце, позивам читаоце да садржај текста који следи, разумеју као израз љубави и бриге за децу, упркос, у тексту присутним, критичким тоновима на рачун деце. Ти тонови, наиме, нису изворно упућени њиховој природности и спонтанитету, још мање импликацијама таквог понашања, већ су нуспродукт обраћања имагинарном систему који толерише и поткрепљује вредносне девијације и немоћном друштву које нема снаге да се супротстави општем таласу прихватања иностандарда. Овај текст, дакле, није осуда деце (сачувај боже), већ аларм одраслима. Другим речима, молим читаоце да садржај написаног разумеју као апел за заштиту деце од наметнутих образаца васпитања, од којих нико нема користи, а свако трпи штету, почев од родитеља, наставника и друштва, до саме деце.  

Скица за тишину

На слици: Завесе на ветру; Фотографија: www-.ask.fm/Lavander31

Не долазим често на ово место. Само онда, углавном, када се враг поигра оним што је од мене остало. Врата одшкринута векују, окна отворена столете и ноћ њише завесе. У празној соби неколико хладних година и један непомични мук. Већ по навици, потражим петролејку под којом одавно спаваш, тек да проверим јесу ли на јастуку све оне жмурке које сам пребројао у нискама несаница и онај траг игара без граница, нацртан урликом. Много ме је пута завео, признајем. Спокојан у болу, гасим пламен, излазим на веранду и палим цигарету. И питам се шта се заиста десило и зашто ми ветар свежином походи груди?

Поетизирани случај из психотерапијске праксе, 2

На слици: Равнотежа; Фотографија: www.bodyandmind-institut.com 

     Ушавши у ординацију она му се нагло обисну око врата, загрли га грчевито и усплахирено зајеца: Зашто ми то радите? Зашто? Шта сам Вам скривила да ме … мучите? О, да, мучите ме стрпљиво и упорно и ја тако силно патим, а ви ни не хајете. Зашто, одговорите, због чега…? Та мени се чини да уживате посматрајући моју бол и одвећ ми је јасно – Ви сте садиста. Од оних перфидних, ћутљивих и хладних. Наслађујете се туђом патњом, тј. мојом, и могу претпоставити како на мене гледате и каквом ме држите. Тек један мали мизерни створ, ето шта сам ја у вашим очима, а знате, сасвим добро знате да ме не смете остављати тако дуго самом и да ме морате примати често, веома често, заправо. А, видите, ми смо се срели тек пет пута, а потребно је најмање петнаест пута, читала сам о томе на интернету. Ма шта ја Вама причам кад Ви то боље од мене знате. Уместо да ми поклањате неопходну пажњу и помажете, да ме избављате и водите напред, вама је стало да ме мучите, да ми не дате мира ни дању ни... ноћу, а знате како сам нестрпљива да Вас видим, да ми је неопходан свакодневни сусрет са Вама и да даље више не могу никако без Вас…

Европа на умору

На слици: Света Софија у Константинопољу; Фотографија: http://www.paradoxplace.com/

На жалост и наше покољење још увек страсно верује да лепота може доћи споља, из обилног чулног конфора, да је нужан и довољан услов индивидуалног просперитета арогантно одрицање узајамности и свих искустава осим личних, као и да је у нихилистичкој разузданости хедонизма смештен прожимајући простор свеколиког планетарног заједништва, те да коначно уједињавање цивилизације претходи човекољубљу и примицању Богу. А заправо ствари нису тако једноставне и стоје сасвим другачије.

О Константинопољу, Ф.М.Достојевски

На слици, Црква Света Софија у Константинопољу; Фотографија: pravoslavljepzv.wordpress.com

… ИНСПИРИСАНО...

„(...) Никаквој Европи ми не би требало да чинимо никакве уступке, и ни под каквим изговором, јер је ова ствар за нас питање живота или смрти. Константинопољ би, раније или касније, требало да буде наш, па макар то било само због избегавања тешких и непријатних црквених распри које су тако лако могућне међу младим народима на Истоку који још нису стекли неко веће искуство – а пример за то смо имали у сукобу између Бугара и васељенског патријарха, сукобу који се веома лоше завршио. Кад ми будемо загосподарили Константинопољем, више ништа слично неће моћи да се догоди.“ (Март 1877, „Глава прва, III Мисли које потпуно одговарају овом тренутку“ у Дневник писца 1877-1881., стр. 85, 86)

Меланхолични триптих

На слици: Мулен Руж; Фотографија: Лична архива аутора;

Говориш, премного чак… Не престајеш да говориш. Међутим, речи ТЕ ниоткуда, ни ДАНАС. За мене је то безмало заувек! У реду, онда, али не сметни са ума да задуго, задуго, нећеш бити у прилици да будеш у праву.

***

Ја задрхтим на сваки твој дамар – ти ни на моју грозницу

Устреперим на твоје било – ватри мојој ни да наслутиш лик

Оджалим ја и твој погрешан корак – ти ми потураш странпутицу

Ја послушам сваки твој уздах – ти нити мој крик

***

Ти ми о степама не причај више

На слици: „Зимски пејсаж“ Алексеја Саврасова; Фотографија: http://www.wikipaintings.org

Ти ми о степама не причај више

Крик је у грлу одјеком затечен

Кроз сутон модри морам све тише

Болу свом далек и недоречен

Јер није од вода овај шум

Нити ветар брезе њише

То  беспути само изгубљени друм

Беспути и уздише

За песмом оном што мину

Пољима нашим у вечери сетне

Где би студени многе да се вину

                                                     И тишина ова да се одметне

Човек од стакла

На слици: Шетач на киши; Фотографија: ahuhah.com

…Обрео си се у неодлазно, пријатељу мој.

 

Чини се јуче, али… Господе, како време неумољиво пролази… Замерио ниси, никога осудио, само си откорачао… У оне негдине од којих и неповрат стрепи, под сводове оне о којима се не усуђујем да проговорим, кукаван и убог.

 

И како то чине само они који су спознали најдубљи бол, изговорио си немо последњу истину. Још јечи васељеном тај мук.  О истини свих лажи, чега се и сама лаж стиди. Прошапутао и нестао. Тихо и благо како си и постојао. Одлучио си да заћутиш заувек, спокојно верујући да ће тишина наставити да прича.

 

Недостојан и мален, хоћу ли успети да испратим путању камичка који си бацио? И морати опет Кортасара пред сан…

 

…Листић дрски  што је на ветар исукао мач. И човек од стакла…

 

Мили мој…

 

…Мили мој, заустим често, слутиш ли, колико често… уздахнем само…

 

Сувишно је да те питам који одговор си пошао да тражиш?

Последње разврставање или академици трче почасни круг

На слици: Житно поље пред олују; Фотографија: sastavios.blogspot.com

„У сваком случају, боље да се разборитост покаже оним што се прећути, него оним што се каже“.                                                                   Артур Шопенхауер 

Не, не драги моји, није то никаква префињена култура дијалога, ни жуђена слобода јавног мнења. Још мање је витешка морална храброст, а понајмање узвишена и рафинирана мудрост.

Неће од напрасно прозборених „истина“ српска дијалошка парадигма постати култивисанијом, нити ће  слобода мишљења освојити нова забрањена пространства. Још мање ће „хладнокрвна разборитост“ прострујати замуклим Народом, а понајмање ће национално биће бити филозофски просветљено „великом и бруталном истином“.

Биће пре, да је по среди, одурна и хладна самодовољност остварених нихилиста, бесловесно и дрско брбљање ситних душа; кукавичка опортуност под канџама моћног Шахријара и напослетку, бедно удворичко посипање пепелом.

Да, да драги моји, то је оно дуго очекивано, програмирано буђење опскурних спавача, отелотворење њихове бизарне гробарске поетике. То је очајнички крик неуспелог националног декодирања. То је коначно и последње разврставање. Тачка!

Партитура за неозборено

На слици: Партитура: chokedsense.deviantart.com

…Страх ме да закорачим у неизговорене речи.

Челична студен језди пустопољином… И ветар походи тишину кроз отворене прозоре. Празну собу, празан дом.

Где никога више нема – Не смем.

Чујеш, бршљан низ одјек везе чудан шум. О како бих, како да дозрем, ако залутам опет, куда води пусти друм?

…Из мука оседлан за маглине тмуре, у очима ти затонуле као хуј згаслих звезда. Где ми све капљице крви још шашаво зуре у први уздах… У похарани бруј…

…Оног јутра које бледи непомично, од којег и сам неозборен остајеш.

Па те гледам немо, гледам нетремично, и не смем рећи: недостајеш ми…

…О, како ми недостајеш

…ИЛИ МОЖДА ОВАКО…

Нулто поглавље

На слици:Молитва; Фотографија: www.ceopom-istina.rs

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи.

Овлашћено од заборава

На слици: Поље пшенице; Фотографија: http://www.gnojidba.info

Овлашћено од заборава, престајеш да збориш, Косово моје.

Глас Твој копни баш тамо где мој урликнуо није.

На Пољу оном где тишина векује сада мук дозрева.

И док слушам оно што не говориш и сам ћутим оно што чујеш.

Опрости, бејах премален спрам Твоје големости.

И преголем спрам скрушења Твојег.

Па Те молим, душо моја, када прстима ка лицу ми кренеш, не плаши се страха мога.

Помилуј ме грешног и пусти да издахнем…

…Сасвим сам и сасвим нем

Kако сам бранио умирућу Европу

На слици: „Слобода предводи народ“, Ежена Делакрое; Фотографија: roarmag.org

Већ сасвим хронична европска несувереност и њена последична егзекузивна инфериорност, увредљиво транспарентна током актуелне мигрантске кризе, огољено потврђује да у њој (Европи) не само да нема кохезивног политичког крвотока, већ, понајпре и понајвише нема заједничког вредносног ткива, те да једно изопачено хегемоно језгро деценијама већ несметано и осионо промовише неприродну хомогенизацију око некомпатибилних идеала и искључивих принципа. Отуда, не треба да збуњује општа европска импотентност, њена заглушујућа филозофска малаксалост и атрофија друштвеног активизма, нити пак треба да чуди радикализација друштвене атмосфере, драматична поларизација националних становишта и општи дезинтегративни вектор унутар њених граница. Ако из наречене тезе изузмемо статистички легитиман екстремистички потенцијал сваког система, од човека до национа, односно уколико апстрахујемо онтолошку разарајућу тенденцију људске врсте, како на индивидуалном тако и на колективном плану, сав остатак нараслог (ауто)деструктивног арсенала отпада на аутентични, оправдано и очекивано, неадекватно артикулисани бунт остатака рација савремене европске епохе. Управо на начин и у мери која одговара пројектанту.

Од маргиноцентричне културе до нормализације патологије

На слици: Отуђење; Фотографија: yle.fi

У часу када је нормализација патологије постала парадигма арогантног успостављања инверзног система вредности, а вазализовани масмедијски естаблишмент бескрупулозна, колонијална испостава односног пројекта и хладнокрвни манипулатор систематског промовисања свакојаке друштвене маргине, безочни вредносни нихилизам набујале псеудоелите оваплоћен одрицањем од природних и традиционалних димензија цивилизације - постао је нормативни стандард подавања окупатору.

…Јер страшније и погубније окупације од вредносне – нема.

Европска духовна индолентност

На слици: Сцена из филма „Сталкер“ Андреја Тарковског; Фотографија: celluloidwickerman.com

   Медиокритетизација, вулгаризација, банализација, уопште узевши, општи декадентни дискурс није пошаст само наше земље и нашег народа. Нама је, наиме, лако да препознамо наше прилике и обично смо склони да их екстрахујемо из општег тренда епохе и сагледавамо као изоловане националне поразе. Ако, међутим, помније обратимо пажњу на остатак контекста, регионалног, континенталног, а и шире, неће нам бити толико тешко да приметимо да се наш вредносни микрокосмос не разликује битно од општег вредносног амбијента у чијој је болесној основи арогантни нихилизам. У том смислу, ни нова ријалити провала са којом се суочавамо ових дана на националним фреквенцијама, ни париска Ебдо трагедија са почетка године, ни актуелна мигрантска криза, ни европска духовна индолентност уопште – не разликују се у својој основи и смештени су на истом мрачном континууму корозивног карактера, као бизарна копилад универзалног пројекта умоболног који настоји да унификује вредносни поредак до мере потпуне инверзије, апсолутне аперсонилизације индивидуе и укидања ума као средства спознаје.

***

О изопачењу вредносног амбијента

На слици: Сцена из филма „Рубљов“, Андреја Тарковског; Фотографија: ikonocska.blogspot.com

Не дозволите да Вас изопачени вредносни амбијент увуче у своју манипулативну парадигму. У њој лежи и његов топуз и Ваша рањивост. Он ће ватрено прокламовати модернистички дух и жарко промовисати хладну нихилистичку самодовољност, све што је неопходно да би створио привид сневаног ослобађања од негви које спутавају човекову индивидуалност и све што је довољно да би Вас привео својој извитопереној идеологији. То јесте његов перфидни циљ. Када успе у том подухвату, почиње да влада Вама на начин на који то жели спрам својих девијантних циљева, а на Вас упери прстом и оптужи Вас за робовање деструктивним ресантиманима, анахронизам, неприлагођеност и враћање у прошлост. Али тада је доцкан. Избављења више нема. Осим по цену апсолутног изопштавања. Па и тада, по његовим вредносним мерилима, изопаченим, разуме се.

Тихо шуме брезе

На слици: Брезе; фотографија: natasamiljanovic.wordpress.com

Ноћ зори понуди мито

Са месецом да остане сама

Јесам ли те синоћ љубио силовито?

Јеси ли ме испијала уснама?

Уздах већ је јутро зањих`о

Мук низ кичму плетеницу везе

Мила моја, баш је тихо

…тихо шуме брезе

Остало је само у чистом болу

Можда последње плутање

И ћутање на столу

…На столу Ћутање

Једночинка за сетни епилог

На слици: Предео у Русији; Фотографија: jovanajosipovic.wordpress.com

…У моју собу улази нечујно и немо.  Из моје самоће, без зидова и врата. Не пита где сам био тако дуго, а ја баш и не инсистирам на формалностима. И док неки древни тренуци, плавичастим опалом пресвучени, точе тишину из бокала искона она ми се подаје као незнанцу из азијских степа. Непрегледних…

Сањам те, шапуће, удахнем поноћ дубоко кроз окна глувог доба, маховину на уснама тишине да не узнемирим, и сањам.

Како ме сањаш, питам?

Фрагменти 37

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

Имамо право да не проговоримо. Али све што прећутимо савест ће неизоставно употребити против нас.

Прозаични триптих

На слици:Триптих, Торнадо; Фотографија: posters.md

     Веома много се говори о тзв. политичкој, економској и интелектуалној елити. Нико и не помошља да прозбори о најважнијој, рекло би се, основној, из које потом системски проистичу остале, ВРЕДНОСНОЈ елити. Када се васпостави таква елита (наравно, и под условом да промовише узвишене, племените, богоугодне и надасве хумане вредности), престаћемо да говоримо о квазиелити, псеудоелити… и да термин елита стављамо под знаке навода. То ће бити почетак. До тада ваља чувати преостале искре правих вредности. Драгоценије су него што и мислимо, јер можда управо у њима лежи клица опстанка не само наше нације, већ и савремене цивилизације? Ко зна? 

Поетизирани случај из психотерапијске праксе

На слици: Девојка; фотографија: forum.krstarica.com

   У часу када сам је угледао, сасвим крхком и ломљивом, каква је и сама била изашавши из таксија, часу, са којег се пружао хладан и тегобан поглед на читав њен живот, таман ми толико знан колико и коначна судбина васионе, о којем је прилазећи мени, потпуном странцу, очајнички веровала да ће ми проговорити ону реч, или две, можда ни толико, али сасвим довољно и заправо тек колико мора да би остатак живота учинила подношљивијим, и само онолико колико сме, да туђе животе не би учинила неподношљивим, у трену док ми је скупљајући последње атоме снаге да поздрављање учини пристојним, безнадно предавала танку ручицу као да ми судбину ставља на располагање, мени се већ по навици чинило да ће у фотељу спрам мене сести још једна уображена фолиранткиња и прекрстивши ноге распалити патетичну причу о раскућном оцу алкохоличару, скрушеној мученици мајци и детињству којег и не жели да се сећа…

– Можете ли да подигнете ролетне и отворите прозор…? Недостаје ми ваздуха. – долебдео је до мојих ушију вапај… „А-ха, у том грму лежи зец“, закључио сам навлачећи завесе преко прозора чија сам окна широм отворио. Далеко негде, дисао је спокојно и суверено Јастребац.

– Но, који проблем желите да решите?

– Спасите ме, молим вас – изговорила је подижући поглед из амбиса у који су увелико већ понирале сузе из свелих, тамних очију. – Спасите ме… Хоћете ли ме спасити? – завршила је упитно загледана у мене, већ сасвим очигледно на измаку снага…

     Сат и нешто доцније одмицала је стазом крај дрвореда липа. Са сваким наредним кораком, још тако тешким и сасвим несигурним, окретала је зебњиво главу уназад тражећи дугим погледом ону крошњу крај које сам минут раније застао и изговорио: „Одавде ћеш сама“, а потом дао реч да се нећу померити док ме не изгуби из видокруга. Она је одмицала а ја сам махао руком и хладнокрвно игноришући уврежене теоријске концепте тражио онај наивни, једноставни и непосредни одговор када то заиста и зашто, у ком кобном трену задрхтимо за читав живот? Шта то у душу унесе немир, усталаса је заувек и одреди све потоње стазе којима ћемо до свога конца? Махао сам са чудним осећајем ганућа и питао се има ли та млада и престрашена душица снаге да стигне куда је кренула и зна ли где даље и како­­ потом? Хоће ли живот који се пред њом сурово и шкрто простире бити милосрднији или ће попут снежне мећаве наставити да је витла беспоштедно од немила до недрага, уздижући је понекад до остатака наде и стропоштавајући пречесто у такси возила из којих ће хрлити мени, или неком другом од кога ће тражити спасење? И има ли заиста спасења изван бога?

     Вратио сам се у ординацију и загледао се у осунчане пропланке Јастрепца. Тишина је дуго засипала себе саму жуборећи испод лелујаве завесе.

ПОЕТСКИ ТРИПТИХ НА СКИЦЕ ИЗ СТЕПСКЕ АЗИЈЕ АЛЕКСАНДРА БОРОДИНА

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Недосежна

Хладна и нежна

Љубав је твоја…

Неизбежна

…моја

Стишћем зубе

Да те усне никада не пољубе

Јер

Звер

Је чежња

Древна

Недосневна

Тајно

Свебола

Охола

Нехајно

Ћутиш време

И из неме

Крошње века-

Тишине јека

Јер

Звер

Је чежња

Древна

Неизбежна

…моја

Недосневна…

***

…Дан је шкрто урањао под завејану веранду, оног јутра, оне зиме господње две хиљаде и неке…

Он, исти онај који се највише прибојавао тога, помакао је бешумно над прозором надвијену грану огрозда и погледао кроз мразом окована окна. У дубоком сутону собе њено тело прострто креветом није личило на јутро. Крхка и уснула, изгледала је као да је треба још само најнежније ушушкати и оставити јој пољубац на челу. Стари векер са ноћног сточића, покрај којег је неким чудом немарно посустала њена рука, самоуверено се супротстављао времену, опирући се да откуца крај, годинама већ. Све и да је хтео, није могао да заборави тај сат, онај сат… А овог часа, безнадно хладног, реч она неизбежна и худа, реч нежна као цветање вода остала је згрушана у грлу. Заувек, канда…

Тужна љубавна песма

На слици:Човек са кишобраном;Фотографија: https://nematihpara.wordpress.com

Од толико  „Не смем…“

У једном уздаху наслаганих

Издахнуо је дан

Који је само себе имао

Поезија је добила

Антологију најтужнијих песама

А физика коначно

Објаснила преступну годину

Док лежах на ... боловању

На слици: Љуљашке; Фотографија: blog.psprint.com

Из хладног и кишовитог јунског сутона, туробног лица и разбарушених зулуфа, попут каквог растројеног чиновника службе за платни промет или разгневљеног корисника узалудних радионичарских услуга националне службе за запошљавање, у моју собу забринуто и канда љутито, улази Драгиша Милојевић, драги и присни пријатељ из детињства, поодавно већ добростојећи власник неколико галерија уметничких слика и црвеног спортског аутомобила марке Алфа Ромео…

– Но, жудиш ли још за том ватром? – започиње изненада и без пардона.

– Каквом ватром, извини што се усуђујем да питам?

– Признај, жудиш ли? Не обарај поглед, не овог часа, ако то већ чиниш годинама, знаш да презирем млакоње и кукавице… Уосталом, године неће бити сведоци, али ја хоћу, ја желим, ја морам да чујем ту истину.

– Какву истину, друшкане? – покушавам да разумем неочекивани и ничим изазвани вербални десант на моју маленкост.

Кратки трактат о беспомоћности

На слици: Кишобран; Фотографија: http://www.forum-srbija.com/

„Ти си нико и ништа, не усуђуј се ни да помислиш да знаш више од нас. Ти немаш никакву важност, ништа не радиш како ваља, твој посао је безначајан. Немој да нас изазиваш и моћи ћеш срећно да проживиш живот. Схватј увек озбиљно оно што ти говоримо и никада немој да исмеваш наша мишљења.“

 

„Захир“, Паоло Коељо.

    

     Током друге половине 20. века, велики број експеримената показао је да различити организми, после излагања догађајима који нису могли бити контролисани, често испољавају нарушеност понашања. Тако, на пример, док наивни пси успешно уче да избегавају електрични шок прескачући постављену препреку у експерименталној кутији, пси који су најпе примили шокове од којих нису могли ни да побегну нити да их избегну, испољили су изражен неуспех у овладавању реакцијом бекства из експерименталне кутије, другим речима, немоћно и помирљиво су настављали да подносе неугоду. 

     Иако је овај феномен код људи примећен и раније, назив “научена беспомоћност” установио је амерички психолог Мартин Селиџман радећи истраживања прво на псима, а онда и на људима. Појам означава пасивно прихватање неугодности, бола, патње… без покушаја бега и контролисања ситуације. Такво стање научене беспомоћности произлази из претходних искустава живог бића које је излагањем болној или неугодној ситуацији научило да над њом нема контролу. Та научена реакција, односно пасивно и помирљиво прихватање неподношљиве реалности, генерализује се онда и на оне ситуације у којима заправо постоји могућност бега, односно контроле. Особе са наученом беспомоћношћу лагано одустају од својих циљева ако су неколико пута доживеле неуспех у њиховом остварењу, апатичне су, немотивисане, песимистичне, и депресивне. Интензитет доживљаја научене беспомоћности зависи од тога шта особа сматра да узрокује њену беспомоћност – она сама или неки спољашњи чиниоци. Многи заробљеници у логорима, примера ради,  умирали су од беспомоћности. Они су били  уверавани да околина, тј. чувари имају потпуну моћ над њима. Према сведочењу преживелих заробљеника нацистичких логора из 2. светског рата, логораши су постајали “ходајући лешеви” у оном тренутку када су одустали од труда да утичу  на оно што им се догађа. Научена беспомочност онемогућава ново учење и прилагођавање. Када људи престану да траже начине да контролишу ситуације у којима се налазе, они престају и да их налазе. Они остају беспомоћни јер се таквима осећају, а осећај поражености се задржава и учвршћује.

Фрагменти 36

На слици: Јутро; Фотографија: imgarcade.com

"...O, када би господ удесио да се не мора памтити пострадање, да чежње не бршљене бол више него радост, па да могу удахнути свежину једног обичног јутра и заплакати од милине, тек тако…

Јер није успомена све што из кавеза душе прхне…

… и можда је боље да заточено окопни."

Фрагменти 35

На слици: Сцена из филма „Повратак“ Андреја Звјагинцева; Фотографија: http://calvertjournal.com/

…О, не, не мораш ништа урадити, довољно је што се у тебе могу поуздати.

Само песма

На слици:Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.andrekohnfineart.com

Знала си Ти, још како

Срдашце ово малено и убого

Не трепнувши, да ће, тек тако

Замући смело и строго

Да кукаван не смем да се винем

За птицама хујем

Да се растати нећемо када минем

Већ када затихујем

Кратки трактат о људској природи или од Орвела до Достојевског

На слици: ДНК ланац; Фотографија: www.portalsvijesti.com

Људској природи не треба допустити да се разбукта.

Уопште узевши, људска природа није искорачила из нагонског света, тзв. примарних процеса и Принципа задовољства, а још мање је узрасла до разина које отварају висине за разумевање појма личне Слободе, или појма Бога.

Она у себи садржи драматичан еруптивни потенцијал, деструктивну есенцију најморбиднјих онтолошких атавизама и само њен строги надзор кроз ултимативно законодавство може оставити наду да човечанство може бити спашено.

Кратки трактат о онтолошком хендикепу пристојности

На слици:Јелен; Фотографија: rewalls.com

Не бира се (на изборима, као и у животу, уосталом) политички програм, још мање одређена политичка идеја, бира се амбијент за потврђивање сопственог карактера, изабира се могућност да се оствари сопствена личност, бира се парадигма која обезбеђује валоризацију сопственог моралног принципа, какав год он био.

Бирањем се, једноставно речено, фаворизује све оно што представља лични (персонални) печат.

Исти онај који потом (из позиције већине) славодобитни појединац може „лупати“ остатку колективитета несметаним промовисањем личних вредности, ма какве оне биле.

Отуд, не треба да чуди јасна и директна коренспонденција (већинске) воље колективног националног бића и постизборног живота одређене заједнице. Тачније речено, отуд, не треба да збуњује честа постизборна предоминација хохштаплерства, муљаторства, ароганциоје и осионости, баш као што не треба да саблажњава, не ретка претежност перверзије, лицемерја и изопачности…

И, отуд напослетку, ваљда постаје јасније зашто племените идеје пристојног човека (који поштује укупност правила понашања) никада нису могле да задобију иоле дугорочнију већинску подршку.

Напросто, зато што у природној расподели појава на планети, икаква већина, а некмоли знатна, није таква (култивисана, одговорна, алтруистична, честита, савесна…), напротив, и зато што на изборима и (будућа) већина и (будућа) мањина и појединац траже, препознају и подржавају себи сличне, чиме настоје да обезбеде легитимни механизам, социјално одобрени начин и опште средство да и сами дођу до изражаја и пронађу сопствено место у амбијенту који одговара њиховом моралном коду.

Завештање

На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

Праштајте. По злу не памтите. У срцу мржњу не носите. И не слутите да она, уствари, носи ваше срдашце. Није снага љубави и истине аршинована мером осветољубивости, већ мером праштања. Праштајте.

Дечицу немојте васпитавати строгим речима, нити куражити бруталношћу, понајмање искушавати хладноћом. Хоће ли имати икога на свету више ако се разочарају у вас? И не заборавите, колико љубави уложите толико ће вам узвратити. Не зато што ће настојати да вам се реванширају истом мером, каква год она била, већ што за више неће знати. И праштајте.

Немојте заборављати родитеље. Тужнијих јесени неће бити него што већ јесу. Немојте ни захваљивати ни подразумевати. Пружите нежност и бригу, то је све што је остало. Покуцајте на врата, закорачите у собу, загрлите… У раму на комодици ћете угледати вашу слику… И праштајте. Родитељ може и погрешити, али не може имати злу намеру.

О Отаџбини кличите са поносом и љубављу. Отаџбина није оно што само данас јесте, већ оно што је одувек била и што остати мора. Она је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама, снег који не престаје да веје. Отаџбина – све је.

Напослетку, узорите сопствену бразду, ако то до сада нисте учинили. У дужности је смештена сва наша преостала овоепохална Слобода!

Фрагменти 34

На слици: Грачаница; Фотографија: sr.wikipedia.org

...За време бомбардовања велике Британије, на предлог да се укину донације за културу (како би више новца било улагано за ратне сврхе) - Черчил је упитао: "А, шта ћемо ми онда бранити?"

"Левијатан" или спашавајући Андреја Звјагинцева

На слици: Сцена из филма „Левијатан“; Фотографија: http://slovopres.com/

Дубоко интроспективни, општој и медиокритетској перцепцији недоступан кладенац креативне инспирације Андреја Звјагинцева, култног руског режисера средње генерације, наглашено савестоцентрична мотивско – тематска парадигма његовог уметничког доживљаја смисла људског постојања, не може се и не сме компромитовати атомистичком анализом филмског опуса које је потписао. Ако је негде нужан гешталтистички интерпретативни паноптикуп режисерске продукције, и више од тога, њоме промовисане егзистенцијалистичке филозофије, онда то засигурно јесте у случају Андреја Звјагинцева. Ради се, зацело, о аутору јединствених уметничких атрибута чија се стваралачка посебност и њене интерпретативне реперкусије  не смеју лакомислено и поједностављено свести на изоловану анализу било којег појединачног филмског оставрења, па тако ни последњег филма „Левијатан“.

Жена

На слици: „Водени љиљани“, Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Обнажена

На месечини

Зар ти се не чини

Жена

Ниси више

Од молитве

Тише

Искорачи

Из мене

Лепота када запрети

Исплети

Од сећања венчић туге

И након тишине дуге

На пут крени

Далек

Као прохујали век

…Очи када подигнеш

Место је твоје

Баш оно

На које

Стигнеш