"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

среда, 15. новембар 2017.

На салашу


На счици: Салаш; Фотографија: WikiGallery
Много зима доцније, држећи за руку неку другу жену, одшкринуо сам вратнице салаша Пољанских.

Испред мене се пружало дуго, уско, завејано двориште на чијем концу је шћућурено тиховао напуштени кућерак. Ветар је распусно чардашио њиме заводећи капке окана, а снег  притискао гране усахлих бреза. Негде иза последњих плотова, сутон се самоуверено подизао над Тисом као пијани љубавник из бедара своје драгане…

Ништа није било исто, ни налик… Ни алеја под чијим крошњама сам некада говорио Ану Сњегину, ни шкрипа снега под ногама, којом сам враголасто заглушивао најнежније речи љубави, ни оно било које је пулсирало у линијама живота приљубљених дланова… Баш ништа.

недеља, 05. новембар 2017.

О опалом лишћу, оном пропланку и једном трагу

На слици: Пртина; Фотографија:
FotoRepublika

(02.11.2017.)
…Волео бих да си ономад само искушавао моју слабост, онако узгред и безазлено, наивно, помало шашаво и помало страшно, додуше, али како прећутано допушта у својој присности, исту ону проклетињу моју којој сам подлегао једном већ, оне јесени, и да је ова убога, ова уздахоносна реч коју читаш немо, само неспоразум надахнућа и пролазности, оних узнесења чија коб обојици омчи пут, чинећи од њега неповратно раскршће.
…Јер Ти знаш сада да су неке слутње потонуле у Велико плаветнило и да је у њему само велика истина остала. И знаш још да овај друм више не води кроз бехаре и да је премного опалог лишћа утрло стазу. И да сам се увек бојао Набокова у себи… 
***

среда, 25. октобар 2017.

Фрагменти 44


На слици: Сцена из филма Повратак, Андреја Звјагинцева; Фотографија: https://ecmreviews.com/

Сећам се тог дивног, испуњујућег и неупоредивог осећаја који ми је приуштило даривање једне прокиселе јабуке детету које је гладно и промрзло набасало на продавницу аутоделова у којој сам се тада затекао. Лепоти тог осмеха захваљујући, поред осталог, и данас – опстајем. 

недеља, 15. октобар 2017.

Покоравање


На слици: „Унутрашњи свет“; Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com/projects/inner-world

…Одшкринеш врата онако… знаш већ како, одшкринеш их без луча и бритве, као да у тој соби почива ишта више од одјека, некакво било или какво предсказање, пожуду своју помолиш нејасно, као утвара или авет, као да у муку носиш завет читаве прошлости човечанства, и крочиш. Крочиш бешумно као у туђи живот. Тамо те чекам ја (ко би други?), натопљен свом васељенском опорошћу, сможден, оптужен, непомилован, урлицима распет, ућуткан, горак као чемер, као пелин… као бехара кад. И, не могу ти ништа, све и да хоћу.

недеља, 01. октобар 2017.

Лански снегови


На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева, Девојка на чамцу; Фотографија: artrussia.ru

Не бих ни реч написао ни вечерас, али…
…налетех на YOUTUBE, случајно ваљда, ако је ишта ваљда и још више случајно, на Ђолетов албум „Марим ја“, а он ме рефлексно врати у једну мрачну, задимљену  девојачку собу на Миријеву с почетка деведесетих прошлог века, у један тесан и хладан, безмало психоделичан стан на деветом спрату солитера који си невољно и сасвим изнуђено делила са једном ружном и неувиђавном цимерком, у једну поњавом прекривену отрцану фотељу из првих послератних година у којој сам заваљено седео и по први пут га опчињено слушао. Пушио сам беспоштедно сарајевску Дрину и пио вињак из замрљане шољице за кафу са поломљеном дршком. Она је целе ноћи театрално позирала са муштиклом између кратких и дебелих прстију, извештаченом ватреношћу говорила о бесмислу живота без театра и у паузама бесомучног  трактата трапаво и, увредљиво недаровито рецитовала Пастернака, а ја сам патетично и омамљено понирао у вртлоге процвале Тисе и потајно жудео за тобом. Још исте вечери сам слутио да ће неке ноте немилосрдно и без пардона населити плоднице и плоднице моје сентименталности и да се тог неутаживог, елегичног корова нећу отарасити никада. И видиш, и данас дан, скоро три деценије доцније, кадгод чујем Дивљи бадем или Неверника, или, не дај боже, Бубу Ердељан, у мени болесно забуја носталгија према Београду који ми никада, баш никада уистину није легао на срце.

недеља, 24. септембар 2017.

Крушевац - Призрен

На слици: Црква Лазарица у Крушевцу; Фотографија: Slike Kruševca

...Дубока је ноћ док записујем ове речи. Дубља од најдубље ноћне тмине. Из амбиса њеног не чује се ништа. Одакле долази, из какве црне ноћи, шта је оно тако црно што са собом носи? Чију несаницу ноћас походи још? Али авај, шта се ту може?
Отварам прозор и палим цигарету. Под балконом гасне Крушевац. Са ове висине он понире савршено мирно, готово спокојно, и не мари…
Тамо негде иза тамних врхова Јастрепца, на ободима његових југозападних обронака стари друм завија десно, а недуго затим, лево, и наставља право, право и далеко, тамо далеко…  и на мах, ја сасвим јасно видим све ишчезле градове које ми је силник узмакао: Сарајево, Мостар, Дубровник, Сплит… Призрен. Призрен, где не могу више, где не смем, где сам добре људе оставио…
Ветар злокобо вуче тешке, црне облаке подбагдаљем и до мене се нејасно разлеже одјек звона цркве Светог Првомученика Стефана.
Еееј… то Лазарица објављује рождество Пресвете Богородице.

уторак, 19. септембар 2017.

Када ветар утихне

На слици: Ветар; Фотографија: http://www.pcnen.com

Када ветар утихне, останем сам. Убог и нејак. Освит се распусно простре по ледницима мојих костију а тишина злокобно завеје било.
Немушт и јалов, затворим прозорска окна, очајнички се надајући да ћу зачути шапат гласова далеких и ишчезлих… милих људи, чије одјеке је целоноћни хуј покосника таложио собном тмином. Верујем однекуд да ће укроћени у келији од чежњишта и бдења остати под лучем несанице и прозборити коју реч о себи. Где су сада, како им је у туђини, љубе ли живот као некада на пропланцима изнад града, прекрсте ли се пред починак? Да ли је виђају, можда? Да ли ме се сете… случајно?

недеља, 03. септембар 2017.

Девојачка клетва


На слици: Црно-бела природа; Фоторграфија: http://www.8backgrounds.com

…Још само када бих имао снаге да се не… осврнем. Да се не вратим, не дај боже, када бих имао снаге.
Дамар те лепоте не бих могао поднети. Нити сузице у оку које бих опет морао убрати.
Нити властито самољубље. 
У  тој априлској тмини је похрањена сва моја лаж и са њом сва лаж о мени. Онај кукавичлук који ме је обогаљио за живот васцели, онај откуцај срца са којим сам утихнуо заувек и у сопствену јесен ишчезао гордо. И прерано.
Остао је у тој непрозирној тмини онај густи, врели мук од чијег се еха леди крв у жилама, а надолазеће зиме јече немилосрдним ништавилом.
Онај лепет уздаха из којег је прхнула најдубља девојачка клетва… остао је.

недеља, 20. август 2017.

Зашто никакав дијалог није могућ пре монолога

На слици: Монолог: Фотографија: mon0 – Bandcamp


Пре било каквог унутрашњег дијалога, ма шта овај еуфемизам заиста значио, неопходно је да свако од нас, понаособ, обави унутрашњи монолог, онај строги, исповедни, безгласни разговор са тишинама најинтимнијих личних сагрешења и одзвањајућим одјецима шапата националне повести, са оним најтананијим струнама индивидуалног и колективног памћења у којима је похрањен онај национални глас који се мора зачути када сви остали утихну. 

субота, 12. август 2017.

Речи

На слици: Напуштена соба; Фотографија: Beogradska Nedelja

-Нисам тражио ништа. То није много. – рекао сам просто, готово преплашено, палећи нервозно цигарету. Ветар је фијукао улицом Достојевског и мешао се са жагором босоноге циганске чељади, раздрагано расплинуте у позни априлски сутон. Однекуд је допирало њиштање ждребета, а са врха зграде под чијим тремом сам скривао лице од себе, од живота, од… њеног мука, титрала је у неправилним размацима реклама једне велике светске компаније. 

среда, 02. август 2017.

Жаба још није скувана а ка` ће, не знамо




На слици: Добродошлица у будућност; Фотографија: Atlas of the Future
Исувише често, нажалост, искључиво и категорички, дизали смо глас једни против других, оптуживали, осуђивали, проклињали, делили се партијски, идеолошки, филозофски, готово по правилу онда када нам је најнеопходније било тихо и прећутно унутрашње разумевање и сагласност, можда сасвим довољни да се узвисимо изнад међа унутарнационалних деоба и станемо чврсто на пут и сопственој недораслости и туђинском насртају.
Не тако ретко, на несрећу, и устајали смо једни против других, негирали и поништавали слободу и разноврсност живота, мрзели и погубљивали под ватреним плаштом помодарства, лажног оптимизма и ортодоксија, дубоко верујући у оправданост властитих бруталности, којима смо канда брисали разјапљену границу наших унутрашњих разлика, и још дубље верујући у тобож оздрављујућу снагу заборава. А заборављали смо управо и понајпре да је заборав оптужница за истину, пресуда за дослух са избављењем и казна за самоисцељење.

недеља, 30. јул 2017.

Тајна


На слици: Одлазак; Фотографија: http://dabeticivan.com/poezija/odlazak/

…Када се данас сетим тих очију опхрва ме студен.
Окренувши се одлучно своме охолом и саможивом друму, више него ичега у животу био сам свестан у том магновењу да је са тим дугим и непомичним погледом на мојим огрубели и частољубивим плећима остала јетка туга једне недосањане и невине девојачке жудње, онај тешки, претешки, горки талог хладних и неисплаканих сузица из којег то немирно и узтрептало срдашце не може више искорачити у нови дан нити угледати плаво небо, те да ћу кроз густи и непрозирни честар неумољивих сећања остати заувек у изопаченом и тајном дослуху са прошлошћу о којој нећу смети да посведочим нигде и никада

уторак, 04. јул 2017.

Смирај


На слици: Река Дон; Фотографија:  река Дон

…Окно на пропланку и велика, тиха река…
И рука нека топла, мила
…Мека
Као модра свила
На образима свелим
И песма вала
Са ишчезлих обала
Ето…
То
желим…

понедељак, 26. јун 2017.

Још понекад

     На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003. Фотографија: http://www.tvorac-grada.com
Још понекад пожелим да ти напишем песму.
Оне речи које сам најдубље оћутао и од чијег еха се у грудима исплело хладно чежњиште.
Речи трапаве и неспретне, какве би биле да сам их прошапутао у часу када сам замукао и какве неће бити све и да прозборим како никада нисам. Јер све што задоцни једном, довека касни…
Оне речи густе и борде, помало невине, помало смеле… речи горде, које нисам смео рећи  једне вечери зимске, премало моје и превише модре, јер худом самољубљу свом не бих могао утећи ни за седам вечности будућих.
Да ти дошанем  на којој станици сам сишао са пртљагом читавог човечанства и једном једином тугом, јер је живот морао даље сам, намрштен и тмуран, баш као она ноћ која је угасила онај сјај у оним очима, а затим проклијала тишином најдаље васељене.

недеља, 18. јун 2017.

ХИПОТЕЗА О ПСИХОПАТИЈИ-ЈЕДНА НАУЧНО НЕПОТКРЕПЉЕНА ПРЕТПОСТАВКА

НАПОМЕНА: Овај текст није плод икаквог дизајнираног систематског истраживања, није поткрепљен резултатима било каквих експерименталних  налаза,  нити је базиран на икаквој евиденцији научних података. Инспирисан је искључиво и једино искуственим утиском аутора.

На слици: Неуронска мрежа; Фотографија: vk.com

Психопатија је, потврдиће време (верујем убедљиво), у својој аберантној основи, морфолошко-неуро-биохемијски дефект одређених можданих структура или конкретне и специфичне мождане области.

Урођен (генетски, конституционални недостатак) или стечен у веома раном, морфосензитивном периоду живота, током којег услед неодговарајуће стимулације изостаје неуроморфолошко активирање и развој одређених структура у мозгу, те исте закржљавају и лишавају особу опималног и ефективног процесирања садржаја, питање је, на које ће, такође, одговор дати време. Важно је, међутим, на самом почетку претпоставити да се ради о променама које су практично од самог рођења присутне, те да као такве доприносе комплетној накнадној структурацији личности на инфериорној, иреверзибилно дефектној основи, са свим персоналним и социјалним импликацијама које такво стање ствари подразумева.

недеља, 28. мај 2017.

"Како волиш тако ти се пише"

На слици: Ноћни сат; Фотографија: pt.depositphotos.com

Постоји једна песма, своде небески зашто ли се тога сетих у овај позни час, постоји песма једна, одвећ древна, безмало колико и ја сам, једна песма никада допевана, што ми је живот васцели завештала, постоји она, не, не смем вам рећи која, и када је написана, нити ко је ћилибаром свог гласа украсио дивне речи неке, одмах бисте знали колико сам стар и ко ми тако силно недостаје последњих пролећа…

петак, 19. мај 2017.

Писма сину

На слици: Писмо; Фотографија: Zelena ucionica

04.04.2017. (09:15)

Мили сине,
Легао сам у постељу и већ седми дан непомично трпим оштар бол у леђима. Исто толико ноћи се каним да ти напишем који редак о томе, рачунам, ред је да знаш праву истину зашто те не обилазим у уобичајено време, али, авај, све надајући се да ће бол минути и да ћу устати на своје ноге, дочекам свитање исцрпљен и сможден, са непристојним усхитом што сам некако курталисао, и искрено говорећи, немам снаге ни да гледам, а некмоли да икоме ишта пишем. А, знам да би ипак требало, само реч две, кратко и скромно, тек толико да те обавестим у основним цртама, да те не одвраћам од бројних обавеза и не деранжирам сувишно. Та, знам ја шта значи бити апсолвент и колико напора је потребно уложити у припрему последњих испита. Ма, нек` си ти мени жив и здрав само…  А, сада, одмах да ти развејем сумње и ослободим те стрепње, није у питању најцрња ствар већ дискус хернија. Озбиљна, додуше, нимало наивна, са ризиком од сложених компликација, али од ње нећу нагло и брзо окопнети па ево, хитам да те известим да ћу, ако драги Бог тако промисли, можда избећи радознале погледе специјализаната и оштрицу сечива каквог неурохирурга. Ето, толико само. Не секирај се непотребно, већ књигу у шаке и гурај напред. Поздравља те отац.

субота, 13. мај 2017.

Наизглед чежња

На слици: Стари Крушевац; Фотографија: slikekrusevca.com

Из вечери у вече ја отварам албум са старим сликама и ми заједно поћутимо. Фотографије, наиме, добро примају моју тишину.
Онда се оне мало заплачу, а ја им шкрто кажем: „Туга је сада посве излишна“.
Потом склопим корице и ми се растанемо као да се ништа није ни догодило…
Како и доликује узгредним љубавницима, уосталом…

понедељак, 01. мај 2017.

Фрагменти 43

На слици: Конформизам; Фотографија: www.heathwoodpress.com

Инспирисано: “ Идолом“ и „Димензијама“
Морална храброст је одлика веома ретких, а конформизам скровиште, чак и задравомислећег човека. Једна од највећих трагедија човечанства је управо у овоме другом. А, замислите само тај дивни свет који сами себи ускраћујемо властитим кукавичлуком…

петак, 21. април 2017.

"Приче са прашњавих полица" Јелена Цветковић

На слици: „Приче са прашњавих полица“ Јелене Цветковић;

Тематски бајковите и амбијентално архаичне „Приче са прашњавих полица“, тихо објављене и, на блогосфери, непретенциозно присутне Јелене Цветковић (ГРАНА ОД ОБЛАКА), све су, само не оно што се може очекивати од савременог и пост-постмодернистичком орјентацијом опкољеног писца. Ово су приче удаљене светлосним годинама од доминантног прозног дискурса и обилују креативном и списатељском посебношћу о којој ће се, уверен сам, тек говорити.
Елем, ако сте се ужелели нечег врло необичног, а у исто време сасвим животног, нечег тако свеприсутног, а сасвим неуочљивог, нечег драматично важног, а безпризорно пострањеног, ако вам је стало до тога да заиста препознате трагове који су вас одвели од сопствености и увели у језиви свет без метафизике, а такав свет је лишен сваке поетике и сваке наде, ако још увек верујете да је космос, маколико бесконачан био, насавршеније склупчан у нечујном и невидљивом човеку, онда се потрудите да „скинете“ прашину са полица на којима ћуте ове приче. Испод ње ћете угледати свет посве несвакидашњих јунака, шћућурених у обућарским радњама, кафанама, болницама, напуштеним кућама, радњама погребне опреме, успоменама, тањирима, птицама, тминама, маглама, месечинама… и дрхтаћете од милине што вас није задесила ниједна од тих судбина, у исто време непристојно завидећи свакој од њих.

петак, 14. април 2017.

Футуризми

На слици: Информационе технологије; Фотографија: www.accountns.com

У једном тренутку у будућности, не тако далекој, и можда, на жалост, већ на врата куцајућој, када виртуални живот анулира стварни до тоталног отуђења,  Извод из матичне књиге рођених, као нужан и довољан доказ ичијег живота, уступиће место живом бићу, па ће тако, своје физичко постојање бити потребно доказати доласком на зборно место (вероватно у некој пустињи у Невади, а свакако о личном трошку, при чему ће заузимање нумерисаног места на бесконачној бетонској писти бити крунски критеријум жудње за световним животом) где ће бити обављана прозивка присутних, док ће, сасвим супротно, Извод из књиге умрлих бити издаван (и упућиван централном информатичком погребном заводу, наравно електронски) престанком активности на профилима друштвених мрежа. Смрт неће констатовати нити лекар, нити формализовати општински евидентичар, већ централни информатички регистратор на основу утврђивања вероватних знакова престанка информатичког живота.  
Наиме, на другој Скупштини космичког информатичког удружења, одржаној у Middle Space city-ју,  у јануару 2006. године, установљена је Силиконска декларација о утврђивању смрти, и иста дефинише пет основних критеријума смрти:

среда, 05. април 2017.

Носталгични лавиринт Дејановог „Бдења“



Ушетати у сопствени свет сентименталности свакако није нарочито деликатна одлука, још мање је разборито учинити то током глувих ноћних сати, али свакако није нарочито тешко. Штавише, задовољство је вишеструко и свепрожимајуће и нуди јединствену шансу да постанете јунак. Посебно онда када знате да тај свет обилује фрагментима који су форматирали ваше биће и поставили критеријуме животне лепоте. И када је улаз тако омамљујуће нашаран црно-белим фотографијама прохујалих времена. Проблем почиње када замичући том нигдином почнете да препознајете стазе које се тискају ка вама јер их нисте докорачали када су сви остали то учинили и несанице које нису догореле јер их нисте добдели коначним одговорима, када назрете све оне тишине које роморе недореченошћу јер их нисте прошапутали када су зли језици грмели и оне речи које су давно урониле у мук јер  их нисте одћутали док су пахуље лебделе. Тада вам се даљи пут учини одвећ тескобним па бисте радо назад, али однекуд панично схватите да из њега не можете ван тако лако, и да заправо можда више нема никаквог излаза.

уторак, 04. април 2017.

Буђење над Србијом

На слици: Сцена из филма „Повратак“, Андреја Звјагинцева; Фотографија: Wannabe Magazine

Помаљам главу из обрушеног освита
Као прогнаник смерни из вечерње туге
За обзором слутим неке напуштене пруге
У магли што утварно тишином скита
Ово је небо заборављене земље
Избезумљено чедо васељенских дамара
Не иди туда-тамо гризе и шамара
Самоћа, као глувило из мемле

недеља, 26. март 2017.

Кратки трактат о идеологији индивидуализма

На слици: О индивидуализму; Фотографија: Tacno.net

Идеологија радикалног индивидуализма (по моделу „хлеба и игара“, илити „живот је кратак, дохвати батак“), чија експанзива и у одређеној мери, агресивна кампања, представља доминантни вредносни дискурс последњих деценија, у основи је онтолошки несвојствена људској природи и представља концептуално, теоријско покриће западних школа мишљења за оправдање и фаворизовање хедонистичких прохтева савременог човека. У њеном изопаченом корену, заправо стоји идеја апсолутне окупације људских слобода (на којима, гле чуда, парадоксално, управо она, громогласно и искључиво инсистира), кроз афирмисање човекових базичних, биолошких потреба, а не, како се наивно мисли, ослобађања од корозивног дејства вредносних друштвених наслага којима се гуши и спутава посебност и креативност.

недеља, 19. март 2017.

Фрагменти 42

На слици: Сан о Еви; Фотографија: casopiskult.com


„…Не тражим саговорника више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и потмули, и зна добро – оно што сам вековима праскозорио најдубље издише данас…“

субота, 11. март 2017.

Очајање је одгонетка будућих времена, радост је варка савременог човека


На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: http://www.keyword-suggestions.com

После студени и мука, живот више не постоји.
Понекад још поигра се страст са нама, као летњи пљусак, и из неких модрих тишина које су против нас устале, и оних речи заувекних против којих смо огреховљени устали ми, зажуборе одавно непознати гласови.
И одјеци празни.
Шта је, ту је, кроз отворен прозор завеса облизује кишну ноћ, и на починак се спремам.
Желм те, кажеш …
Касно је, мила моја, одговарам, после студени и мука, живот више не постоји…
Још понеки уздах само, мелодија у даљини можда...
(…И деци нашој освитом, торба, коју на пут спремам).

понедељак, 27. фебруар 2017.

Выживание

На слици: Inner World: Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com

…И на крају, шта смо, уствари, рекли?
Јесмо ли заиста нешто говорили… док смо ћутали и шапутали? Вршитали и урлали?
Када је болело, када смо слутили…  
Да ли смо уопште проговорили?
Кажеш вечерас, хладно је, мили, али ја више не разумем те речи, и затворићу прозор безпоговорно.                  
И кажеш још, стопала су ми ледена, али, не заваравај се – термофор ти нећу препустити.
…Нити икада признати да се васељенска студен у кости спустила