"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"
Приказивање постова са ознаком Тишина. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Тишина. Прикажи све постове
понедељак, 16. јун 2014.
уторак, 13. мај 2014.
Реч
...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
![]() |
На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.ellf.ru |
Неће
прозборити реч
Крај
које смо се мимоишли
Једно
ка крику
Друго
ка муку
За
твојом тишином
Кикице
детињства лелујају
На
трагу мог бдења
Плетенице
бреза тихују
Од
уздаха раскршћа
Не
може се поћи натраг
И
ми смо све ситнији
У
зеницама прећутане речи
За
коју нисмо сигурни више
Ни
која је уствари
петак, 2. мај 2014.
Извини
Поштовани посетиоци ФРАГМЕНАТА,
На порталу Башта Балкана (директна веза) објављена
је кратка прича (моје маленкости) Извини у оквиру опуса најлепших остварења 12. Конкурса за
најкраћу кратку причу за 2013. годину издавачке куће Алма.
Задовољство ми је да је поделим са Вама.
![]() |
На слици: Акварел Сергеја Алдушкина; Фотографија: www.bastabalkana.com |
Ако сам одшкринуо окна Твоје келије,
опрости. Не залазим у туђе тишине, оне
залазе у мене. Зато ћутим само, а када проговорим, о горчинама зборим.
Очигледно, сасвим неспретно…
Ако сам се наднео над Твојим небом,
опрости. Не насељавам собом туђу земљу, она насељава мене. Зато шћућурен тихујем на сопственом
острву и ма где закорачио обрем се у беспуће и одјек. И залутам.
Ако сам у Твоју леју загазио, опрости. Не
обделавам туђи врт, он обделава мене. Зато процветам и пелином и божуром а када
пркосом замиришем издахнем већ наредног трена. Сведок си.
уторак, 29. април 2014.
Једина
...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
![]() |
На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија:
http://rainydaycraftings.blogspot.com/ |
И ти си ту
Док говорим и док ћутим
Једина у брбљању препознајеш тишину
Слутим…
У хаљини од чистог бола
Шћућурена где тама блиста
Међу наличја охола
И канда иста
Слушаш њима налик
О венчању несанице и зоре
Једина у брбљању препознајеш крик
Аплаудираш попут других
Ни бучније ни тише
Стрепиш од погледа дугих
Можда прозборе више
И ти си ту
Да ли знаш која
Једина у брбљању препознајеш тишину
Мила моја
уторак, 11. март 2014.
Недосневна
...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
![]() |
На слици: "Руска песма", Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/ |
Недосежна
Хладна
и нежна
Љубав
је твоја…
Неизбежна
…моја
Стишћем
зубе
Да
те усне никада не пољубе
Јер
Звер
Је
чежња
Древна
Недосневна
Тајно
Свебола
Охола
Нехајно
Ћутиш
време
И
из неме
Крошње
века-
Тишине
јека
Јер
Звер
Је
чежња
Древна
Неизбежна
…моја
Недосневна…
петак, 7. март 2014.
Од када се опростисмо...
…ИЗ
НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
На слици: "Распутица" Алексеја Саврасова из 1894. Фотографија: http://dic.academic.ru/ |
Од
када се опростисмо, а опростисмо се у оној ћутњи недоћутивој и речи
неизрецивој, у оном гласу безгласном где је мук исклесао студени крви, на оном
месту безместном где је крик походио пустопољине ума и кораци остали неоткорачани
а конци неокончани; од када се опростисмо, обнажени и обезнађени, осаме ме маме
и ништа не замире, ни ноћ ни обданица, и тишина у сваком трену векује и истину
праскозори блиставу и једину о нама, земљо моја…
Од
када се опростисмо неко нечујан и смео не престаје да ми беспути раскршћа и
затвара се круг између друмова и мене и сасвим је све једно хоћу ли ја
напустити своје скровиште или ће скровиште напустити мене – уздах ће ми дуго
још поткрадати сваки минут дана шкртих и бесконачних и не знам хоћу ли икада
више узмогнути да ти прозборим о смирају, као вечерас што чиним:
петак, 21. фебруар 2014.
Смем ли речи те да се сетим
…ИЗ
НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА
![]() |
На слици: "Оџаклија" Паје Јовановића; Фотографија: http://www.riznicasrpska.net/ |
Нисам
смео да се поуздам у тишину и мук. Превелико је ово поље за ћутање. Нисам то смео…
Од
непомичности те, узмакли ми капије земне, на врата ми залупали, праг ми са неба
спустили на тло.
Нисам
смео то…
Зато
одговоре питам немо којим стазама међу одјеке, кроз коју осаму до кључа свог?
И
смем ли речи те да се сетим? Цвета тог да се латим? Смем ли?
Нисам
смео да се поуздам у тишину и мук.
Од
глувила тог осташе мутне шумадијске магле у мени, недокучене осташе славске
месечине…
И
стране света што само тамо имају име, на своје путе кренуше далеке…
Зато
саговорника не тражим више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и
зна добро – оно што сам вековима праскозорио најдубље издише данас.
уторак, 21. јануар 2014.
среда, 15. јануар 2014.
уторак, 10. децембар 2013.
Пут (Шарпланинска тишина, 6)
![]() |
На слици: "Пут за Версај, детаљ са платна Камила Писара из 1871. Фотографија: forum.krstarica.com |
Када
на ту страну пођеш
А
на ту страну мораш поћи
Да
би игде стигао…
Када
на ту страну пођеш
Ако
икада кренеш
Да
игде стигнеш
И
у завичај мој дођеш
Налик
твом или било ком…
Јер
у њега свако стигне
Ма
где се упутио
И
ма којим путем ишао
Налик
твом или било ком…
Јер
се завичаји тишином једначе
Када
се кришом плаче
Када
на ту страну пођеш
На
пут далек колико је далек почетак света
Или
крај
И
у завичај мој дођеш
Јер
њега не можеш мимоићи
Нити
у неки други стићи…
…Не
оклевај да ћутиш као што никада ниси
У
завичај се одлази да би се ћутало
Све
што има да се говори
И
не говори
четвртак, 5. децембар 2013.
У антикварници
...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
![]() |
На слици: Уметничка слика Клода Монеа; Фотографија: http://forum.krstarica.com |
У
једној антикварници
У
престоници
Тражио
сам љубав
Антиквар
Покварен
и стар
Од
шкртости губав
“Фикција”
– рече, "зар не"?
“Напротив,
ставрне
Чежње
су моје”
Одћутах
са ругом
И
настависмо са тугом
Да
брбљамо нас двоје
недеља, 1. децембар 2013.
Девојка са плавим шалом
...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
![]() |
На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://drawasamaniac.com/ |
-То, је,
дакле, то – промрмљао је тегобно доктор А., једне кишовите новембарске поноћи,
увлачећи се опрезно у постељу брачног кревета. Далеко на својој половини,
леђима окренутим остатку света, згрчена у положају фетуса, дубоким сном спавала
је једина особа коју је у животу волео. Студен која му је замилела костима док
је спустао удове на чаршаф, у часу га је понела ка оном хладном новембру, једне
јесени, неке године давне, када је зурећи кроз прозор ходника на Плато
Филозофског факултета угледао завејану прилику девојке са плавим шалом. Улазила
је на главна врата а он се, затечено слутећи зашто, окренуо ка степеништу очекујући
да је препозна у скупини студената који су пристизали на одсек за психологију.
И, премда је већ више од годину дана, у истој сали са њом слушао курсеве из психологије
опажања, физиологије нервног система и осталих испита са групе, њему се
необјашњиво чинило да је уистину тек тада први пут уочио то лице и да се управо
у том часу нешто посебно догодило са његовим неуробиохемијским статусом. И било
је сувишно да преиспитује сопствени осећај, још више да покуша да се од њега
заштити. Још како је познавао себе. Отпративши је погледом до огласне табле
одељења, где се зауставила бришући замагљена стакла наочара, запутио се одлучно
кроз сопствено магновење и у метежу задиханих студената у леву ушну шкољку јој
спустио шапат:
-Ресице шала се вуку по поду.
-Подигни их – узвратила му је загонетно мирно загледавши
га у очи дуго и нетремично. И, подигао их је. На њеном десном рамену, где их је
спустио, остала је и његова десна рука... Још исте ноћи водили су љубав у њеном
стану на једанаестом спрату једног солитера на Новом Београду.
Пријавите се на:
Постови (Atom)