...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
|
На
слици: “Рано пролеће” Алексеја Саврасова; фотографија:
http://www.wikipaintings.org
|
Одмичући
замишљено са гробља, Григорије Алексић је расејано посматрао закопнелим снегом
осликане сеоске обронке, суморно, сиво приличје упарложених винограда и
стајњаком прошараних ораница.
И
док се танка пара из свеже набацаног ђубрива подизала са тла, хладан подневни
ветар је чешљао његову косу и он је корачајући стрмом пољском стазом, ципела
добрано налепљених калом, размишљао о злослутном одумирању српског села и
злехудој судбини која је задесила несрећног српског сељака, безобзирно
остављеног на милост и немилост новог доба, оној страсној и осионој ветрометини
модерних стремљења напредног духа европске цивилизације и гордих, овоепохалних,
националних заноса. Однекуд је разумео да све то мора имати некакве везе са
крупним работама у далеком белом свету и да се из закоровљених леја поред којих
је управо промицао и нахерених кровова давно закатанчених домаћинстава која је
назирао далеко пред собом чује шеретски церек савремених вредности којима се са
еротском безумношћу подао и његов род. А свака страст прогања разум из царства
инстиката и чула, знао је одавно. И налазио је у тој примедби извесног
оправдања за поступке младог, неиживљеног нарташтаја које је похитало у загрљај
првој великој идеји са којом се сусрело у испражњеном животу, ватрено је
пригрливши као што се то чини са последњом шансом, баш како су то деценијама
пре њега чинили и њихови преци пламено се одричући бога и утапајући у нову веру
свога доба. Налазио је оправдања за оне којима је лаковерност својствена
годинама када свака непознаница представља позив у непрегледна пространства
авантуризма, без много размишљања о кобним последицама које их по правилу,
потом, надживе, али не и за оне који им о мирису тла нису прозборили праву истину,
ону горку истину о томе да сваки одлазак са земље, по правилу, бива неповратан
а свако одрицање од традиције растанак са оним мноштвом замуклих гробова чији
глас зачујемо некада у животу. Касно, по правилу. Размишљао је и питао се како
то да нам није доста идеализама којима се дајемо на поклоњење не марећи колико
ће нас коштати и хоће ли на концу бити икога још да се назове Србином када
платимо последњу цену. И наметала му се још, тегобна свест да ће након смрти
блиског рођака, са чијег сандука је одјекнуло пар грумена земље, које је бацио
који минут раније, још једна њива остати незасејана и још један забран
зашикарен, и како ће још, већ наредне зиме, под теретом јата врана чокоти у
винограду који је назирао у даљини, полећи до земље.