"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

недеља, 20. август 2017.

Зашто никакав дијалог није могућ пре монолога

На слици: Монолог: Фотографија: mon0 – Bandcamp


Пре било каквог унутрашњег дијалога, ма шта овај еуфемизам заиста значио, неопходно је да свако од нас, понаособ, обави унутрашњи монолог, онај строги, исповедни, безгласни разговор са тишинама најинтимнијих личних сагрешења и одзвањајућим одјецима шапата националне повести, са оним најтананијим струнама индивидуалног и колективног памћења у којима је похрањен онај национални глас који се мора зачути када сви остали утихну. 

субота, 12. август 2017.

Речи

На слици: Напуштена соба; Фотографија: Beogradska Nedelja

-Нисам тражио ништа. То није много. – рекао сам просто, готово преплашено, палећи нервозно цигарету. Ветар је фијукао улицом Достојевског и мешао се са жагором босоноге циганске чељади, раздрагано расплинуте у позни априлски сутон. Однекуд је допирало њиштање ждребета, а са врха зграде под чијим тремом сам скривао лице од себе, од живота, од… њеног мука, титрала је у неправилним размацима реклама једне велике светске компаније. 

среда, 2. август 2017.

Жаба још није скувана а ка` ће, не знамо




На слици: Добродошлица у будућност; Фотографија: Atlas of the Future
Исувише често, нажалост, искључиво и категорички, дизали смо глас једни против других, оптуживали, осуђивали, проклињали, делили се партијски, идеолошки, филозофски, готово по правилу онда када нам је најнеопходније било тихо и прећутно унутрашње разумевање и сагласност, можда сасвим довољни да се узвисимо изнад међа унутарнационалних деоба и станемо чврсто на пут и сопственој недораслости и туђинском насртају.
Не тако ретко, на несрећу, и устајали смо једни против других, негирали и поништавали слободу и разноврсност живота, мрзели и погубљивали под ватреним плаштом помодарства, лажног оптимизма и ортодоксија, дубоко верујући у оправданост властитих бруталности, којима смо канда брисали разјапљену границу наших унутрашњих разлика, и још дубље верујући у тобож оздрављујућу снагу заборава. А заборављали смо управо и понајпре да је заборав оптужница за истину, пресуда за дослух са избављењем и казна за самоисцељење.