"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

субота, 12. август 2017.

Речи

На слици: Напуштена соба; Фотографија: Beogradska Nedelja

-Нисам тражио ништа. То није много. – рекао сам просто, готово преплашено, палећи нервозно цигарету. Ветар је фијукао улицом Достојевског и мешао се са жагором босоноге циганске чељади, раздрагано расплинуте у позни априлски сутон. Однекуд је допирало њиштање ждребета, а са врха зграде под чијим тремом сам скривао лице од себе, од живота, од… њеног мука, титрала је у неправилним размацима реклама једне велике светске компаније. 

среда, 02. август 2017.

Жаба још није скувана а ка` ће, не знамо




На слици: Добродошлица у будућност; Фотографија: Atlas of the Future
Исувише често, нажалост, искључиво и категорички, дизали смо глас једни против других, оптуживали, осуђивали, проклињали, делили се партијски, идеолошки, филозофски, готово по правилу онда када нам је најнеопходније било тихо и прећутно унутрашње разумевање и сагласност, можда сасвим довољни да се узвисимо изнад међа унутарнационалних деоба и станемо чврсто на пут и сопственој недораслости и туђинском насртају.
Не тако ретко, на несрећу, и устајали смо једни против других, негирали и поништавали слободу и разноврсност живота, мрзели и погубљивали под ватреним плаштом помодарства, лажног оптимизма и ортодоксија, дубоко верујући у оправданост властитих бруталности, којима смо канда брисали разјапљену границу наших унутрашњих разлика, и још дубље верујући у тобож оздрављујућу снагу заборава. А заборављали смо управо и понајпре да је заборав оптужница за истину, пресуда за дослух са избављењем и казна за самоисцељење.