 |
| На слици: Детаљ са платна "Стварање Адама" Микеланђела Буанаротија; фотографија: pricalica.blog.rs |
Прича
о малолетничкој делинквенцији није ни кратка, ни једноставна, ни лака. То је
прича о неуспесима, промашајима, занемаривању, злостављању, патњи, о томе како
смо заказали, а не како смо успели. Не само као друштво, већ и појединачно.
Ипак, ако хоћемо да бринемо о нашим младима, не смемо заобићи ни оне који су
најугроженији – а ту спадају и млади који су у сукобу са друштвом и са законом.
Они су често, не и по правилу, жртве злостављања и занемаривања, неодговорног
или неадекватног родитељства, личних недостатака, економских неповољности и
друштвене небриге. Антисоцијално понашање, синтагма којој се у новије време,
захваљујући њеној терминилошкој свеобухватности, даје предност у односу на термине
„преступништво“, „делинквенција“… ( о чему ће бити више речи у тексту) – није
толико резултат слободног избора младих људи, колико последица њихових сужених
могућности. Њима треба помоћи, а не, тек тако их казнити – ако ни због чега
другог (њих првенствено), а оно због властитог нарцизма, јер осуђујући њих, ми осуђујемо
и нашу небригу, равнодушност и избегавање одговорности.
