Случај професора Павловића

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици:Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија:http://www.artrussia.ru/

Јутро, као и свако друго, обруши се неумољиво на подочњаке Игора Павловића, тридесетпетогодишњег професора књижњвности у локалној средњој школи, човека превазићеног и заборављеног, у животу укотвљеном тек евиденцијом у матичним књигама  и  пуким  откуцајима  срца.  Он  мрзовољно прекри лице рукама и презре умоболне откуцаје сата, али дрска искра радости нежно кресну у његовом зебњивом срдашцу.

Изопштен од генерације својих вршњака, неприхваћен од старијих колега у колективу, прогнан од цивилизацијских токова, Игор Павловић је живео самотно и хладно. Није се појављивао на јавним местима где су се охоло окупљале „уврежене њушке са градске калдрме“, није улазио у домове познаника, ретко је свраћао пријатељима, а од фамилије се отуђио у мери да је почео да заборавља своје предачке корене. На посао је, међутим, одлазио врло ревно, добро припремљен за наставу и не скривајући посвећеност књижевности и професији. Рано стечена етикеција расејаности и чудаштва није му нимало сметала и у неком нарочитом погледу, он ју је држао за привилегију и неговао као биљку под стакленим звоном. Једна деликатна околност, пак, бодро је крепила његову упадљиву подвојеност. Била је то одушевљена наклоност ученика којима је предавао српски језик и несвакидашња присност са којом је био у дослуху са њима. И управо та околност давала је његовој личности ноту пресудног осећања самозаштитничке равнодушности са једне, и самодовољности, са друге стране. На тај начин је остао слободан читав унутрашњи емоционални и духовни простор његовог бића и Игор Павловић више није тражио нити један додатни мотив за задовољство у послу који је волео. Па, и мимо њега.

Антисоцијално понашање младих, четврти део - Фактори ризика антисоцијалног понашања младих

На слици: Детаљ са платна „Вечера у Емаусу“ из 1606. Микеланђела Каравађа; Фотографија: http://www.diletant.ru/

Након појмовног одређења  феномена антисоцијалног понашања младих и навођења доминирајућих теорија делинквенције, као и након приказа два основна типа антисоцијалног понашања ( перзистентног и адолесценцијом лимитираног), у наставку који следи подробније ћемо назначити групе фактора ризика антисоцијалног понашања младих и њихове специфичне доприносе настанку оваквог понашања.

Бројни су фактори који су показали релативно конзистентан утицај на антисоцијално понашање. Ниједан од њих нема пресудан утицај узет појединачно. Доследно се показује да је за делинквентни исход најпредијтивније међудејство неколико фактора који често дају ефекат појачања, тј. убрзања. Узети заједно они објашњавају далеко већу варијансу делинквентног понашања него када се сабере њихов појединачни утицај. Ово је потврда да је свако сложеније људско понашање вишеструко мотивисано и утолико перзистентније (трајније, доследније, отпорније) уколико је мотивација ранија, дубља и многостранија. Истраживања конзистентно показују да су генетски, биолошки и рани породични утицаји утолико изразитији уколико је особа ближе перзистентном криминалном понашању, док су развојно каснији утицаји шире социјалне средине утолико пресуднији за криминал уколико је делинквенција временски ограничена на период адолесценције.

У тексту који следи биће речи само о факторима који су систематски показали свој утицај на антисоцијално понашање кроз поновљене налазе у бројним истраживањима. Они ће бити приказани по редоследу развојног утицаја. Почев од породичних, преко индивидуалних ( и у оквиру њих-генетских) до стресора и вршњачких група.

Сањао је мене

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Чежња; Фотографија: poetryaz.blogspot.com

Сањао је мене

Ноћима годинама вековима

Како једино сањар може

Карту сазвежђа

Цртао је пределима моје коже

А у коси тражио звезду падалицу…

Ја сам плетенице расплела

И крај тишине седела

Ноћима годинама вековима

У неко друго небо загледана

У сазвежђа хладна

И празна

А онда се пробудио

И навукао завесе на прозоре

Баш како сањар може

Када се чежње наталоже

Пределима коже

(Међу непрегледне боре)

А ја сам минђушу на ухо ставила

Ону што је падалицом звездом звао

И отрчала оном који ме је дозивао

На аутобуском стајалишту

Гргуравом брадом

У коју нико није веровао

А ни он сам

Фрагменти 14

На слици: Серен Кјеркегор; Фотографија: www.seecult.org

"...Изабери, дакле очајавање. Очајавање је бирање. Шта се ту бира? Бира човек самога себе, али не у својој непосредности, не као случајну личност, већ у својој вечној важности... Није далеко време када ће се, можда по доста скупу цену, сазнати да полазна тачка за налажење апсолутнога није сумња него очајање.“

                                                                                      „Осврт на моје дело“ Кјеркегор Серен

Соба мојих родитеља

....ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru/

У ту собу сам ретко улазио.

Само, ујутру, углавном, када ме је државна служба у једној нарочитој установи у унутрашњости Србије, обавезивала на послеподневни рад…

Покрај потамнеле и замукле „сингерице“ обично је седео отац. И поред њега, мати. Изнад њихових набораних чела, на фотографији из завичаја, лебдели су оснежени, августовски врхови Шарпланине. И крај њих, славска икона: Воведеније пресвете богородице у храм божији…

Сваки мој прелазак прага зарио је њихова лица и миловао моја сећања на топле дане детињства када сам уз мелодију „сингерице“ и тихо натпевавање родитеља  писао домаће задатке за трпезним столом. Некада. У тој соби.

Потоњих година, са истог астала се извијао дим из трију шољица за кафу. Понекад.

Све журећи некуд, испијавши је на брзину и шкрто, уз свега пар размењених речи, ишчезавао сам худо у свој саможиви, хладни свет, тобож опхрван неодложним обавезама.

За мном је остајао дим цигарете и горки талог живота.

И нежна, прећутана радост остарелих родитеља.

А, онда сам напрасно, распоређен на посао искључиво у првој смени...

Aнтисоцијално понашање младих, трећи део - Два типа антисоцијалног понашања младих

 На слици: "Давид са главом Голијата" Микеланђела Каравађа; Фотографија: http://fakti.org/

У првом и другом тексту о антисоцијалном понашању младих говорили смо о појмовном одређењу овог појма, односно о теоријама делинквенције. У наставку који следи детаљније ћемо приказати два глобална типа антисоцијалног понашања: Перзистентно антисоцијално понашање и Адолесценцијом лимитирано антисоцијално понашање.

Антисоцијално понашање, нагласили смо раније, није хомогена категорија. Спектар његовог испољавања је веома широк како у односу на почетак, тако и на тежину, перзистенцију (трајање, опстајање) и разнородност антисоцијалног понашања и њему придружених феномена. Наиме, бројни психосоцијални проблеми и поремећаји иду „уз“ антисоцијално понашање. Повреде и несреће, самоповређивање, рана смрт, суицид, покушај суицида, злоупотреба супстанци, депресивна расположења, анксиозни поремећаји, емотивна незрелост, неуролошки симптоми, поремећај спавања, поремећај сексуалног понашања, поремећај личности, параноидни садржаји, психозе, чести разводи, насиље у породици, неадекватно родитељство, недостатак пријатеља, незапосленост… значајно су присутнији у антисоцијалној него у осталој популацији.

Показује се, такође, да различити индикатори тежине и перзистенције антисоцијалног понашања међусобно корелирају и да се генерално могу утврдити два типа антисоцијалног понашања: Перзистентно антисоцијално понашање и Адолесценцијом лимитирано антисоцијално понашање.

Дубоке тишине

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru/

Нећу рећи стих

Тишина нараста сама

Морао сам бити тих

Међу тишинама...

Згрчен је искона мук

Између потиљка и веђа

Мртвих речи струк

Клизи низ леђа…

Фрагменти 12

На слици: Уметничка слика Зорана Зарића; Фотографија: http://www.remekdela.com/

"Не смеј се људима поред којих пролазиш док се пењеш степеницама. Срешћеш их све поново када будеш силазио."
                                                                                                     Српска народна изрека

Без почетка

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: "Рано пролеће" Алексеја Саврасова; фотографија: www.wikipaintings.org 

  

РЕМИНИСЦЕНЦИЈА

  

Позно, летње вече улази кроз одшкринута окна прозора и моја уста су пуна згрушаних речи од којих никада неће постати глас. Вероватно је то онај прећутни тренутак  напуштања снова када самопоштовање почиње да ишчезава у тешке магле самооптужби, а монолози да се говоре у прошлом времену.

Можда из моје самоће сада проговара равнодушност поранеле јесени, можда из њених увојака дрско провирује хладно  око тишине, можда се то двоје вештих, васељенских акробата само весело поиграва мојом надахнутом посусталошћу, шапућући мелодије које срдашце више не разуме… тек, живот немилосрдно потврђује да је убедљивији од мене.

И оно озвездано јулско небо, каквих бесконачно има на почетку. а нити једног на послетку. И ово зга риште што безболнo упокојава и штити мир једног пораза. Овај удахнути ожиљак што присно подсећа на живот а не на повреду и бол. Вреде ли? Стога мој мук остаје на благим обронцима сећања, на оним осунчаним пределима одакле су се некада шепуриле беле раде и ћутале полегле власи траве, а малине подизале главице под сенкама папрати. Тамо где више ништа не почиње осим самог свршетка.

Нема почетка…

Антисоцијално понашање младих, други део - Теорије делинквенције

На слици: "Римска Пиета" (фрагмент), Микеланђела Буанаротија; Фотографија: http://aumagic.blogspot.com/

Претходни, уводни, текст из серијала којим ћемо осветлити феномен антисоцијалног понашања младих (Антисоцијално понашање младих, први де – Појмовни оквир), посветили смо појмовном одређењу феномена малолетничке делинквенције и њој придружених и сродних термина, односно одговарајућем терминолошком разграничењу појмова које ћемо користити у наставку проблематизације овог питања. У тексту који следи, подробније ћемо се упознати са групама теорија антисоцијалног понашања младих а посебно ћемо представити оне чији се допринос данас сматра најперспективнијим у покушајима објашњења наше теме.

Уопштено говорећи, на самом почетку треба нагласити да су емпиријске провере теорија делинквентног понашања довеле до одбацивања појединих од њих као свеобухватних и генералних објашњења, али и њиховог потврђивања као објашњења одређених појава. Даље, емпиријска валидација је довела до условног прихватања неких због њихове непроверљивости и потврђивања појединих које су осветлиле посебне феномене. Најзад, обављене провере су подстакле развијање неких теорија које су се показале као плодне за даљи истраживачки рад. Но, пођимо редом.

Након периода примата психијатрије у настојању објашњења сложеног феномена делинквенције, почетком 20. века доминацију преузима психологија, а половином истог века социологија. Последњих четврт века, са развојем нових конструктивних приступа, психолошка објашњења поново добјају на значају.

Мртве воде

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Магла у каналу" Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

У Петрограду Москви или Прагу

Где се никада нисмо срели

Не смемо застати

На Кировљевом

Пушконовом

Или Карловом мосту

Морамо се мимоићи…

Од Гаврила до Принципа

На слици: Светогорски галеб; Фотографија: Архива аутора

Од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај – (злурадом и злокобном дефетизму у инат, не називам исти (положај) правим именом), прогнани од себе и прогнани са себе, преблизу при томе, свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – радикално самоукидање дијахроничног(1) националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски(2) аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидном историјском ревизионизму…

Фрагменти 11

На слици: Иван Сергејевич Тургењев; Фотографија: http://forum.krstarica.com

„Сузе јој потекоше. Али ни сузе нису увек благотворне. Оне су слатке и спасоносне само када после дугог кипљења у грудима најзад потеку – у почетку с тешкоћом, а затим све лакше, све слађе; нема жалост олакшава се њима…

…Али има и хладних суза, које се тешко лију; њих из срца цеди кап по кап, тешко и непомично бреме које срце притискује; те сузе су очајне и не доносе олакшање. Оне се не проливају без велике невоље и они који још нису тим сузама проплакали, нису били несрећни…“

                                                                                             "Руђин" И.С.Тургењев

Саучесник

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: "Кафе под сенкама", Алексеја Зајцева; фотографија: http://www.artrussia.ru/

Нисам вам ово испричао, а требао бих, канда, јер затребаће вам можда када будете осатали сами. Да, да, потпуно сами. Ви и Ваша тајна. Не, немојте порицати, недолично је такво што негирати у Вашим годинама и са таквим животним искуством. Нема живог бића које није некада било усамљено, а ја бих се чак усудио рећи, нема живог створа који је искорачио из самоће икада, чак и онда када је себе највише тискао међу светину. Сам, самцијат, па, још са тајном. Судбина савременог човека, на жалост, или срећу, како се узме, и јесте живот са тајном, и, видите, у тој околности је смештена и његова узвишена мисија у временима која предстоје. Сачувати нешто лично и за себе само, ако је остало ишта још што није вулгаризовано електронском инвазијом на људску приватност, ако је уопште и могуће сачувати ишта данас, када чување значи скретање позорности на себе и активирање најмрачних сумњи и орвеловских претпоставки. Мисао макар неизречену сачувати, ако је могуће мисао само. Јер, не само да не постоји човек без тајне, већ се особа без тајне уопште и не може сматрати човеком. А, шта је човек, уосталом, до једна велика тајна по себи. И када помније ослушнете јасно можете разабрати њено надмоћно тиховање подно недроједа човечијег. Јер нема тајне без недроједа... Но, да прекинем са овим филозофирантским трабуњањем, видим куда ће нас одвести, и да вам испричам шта сам наумио. А, наумио сам вам одати једну тајну. Не, не сопствену, јер у том би случају било речи о признању. Не, ја ћу вам одати једну тајну недавно  ми поверену, ух, какву само тајну, велику, тешку, претешку, јер не могу  то задржати за себе само, креативну патњу којом она обилује, раскошно и очаравајуће богатство домишљатости бола, немам права да прикривам. Ко сам ја, уосталом, да икога лишавам спознаје која може заварати тугу?

Антисоцијално понашање младих, први део - Појмовни оквир

На слици: Детаљ са платна "Стварање Адама" Микеланђела Буанаротија; фотографија: pricalica.blog.rs

Прича о малолетничкој делинквенцији није ни кратка, ни једноставна, ни лака. То је прича о неуспесима, промашајима, занемаривању, злостављању, патњи, о томе како смо заказали, а не како смо успели. Не само као друштво, већ и појединачно. Ипак, ако хоћемо да бринемо о нашим младима, не смемо заобићи ни оне који су најугроженији – а ту спадају и млади који су у сукобу са друштвом и са законом. Они су често, не и по правилу, жртве злостављања и занемаривања, неодговорног или неадекватног родитељства, личних недостатака, економских неповољности и друштвене небриге. Антисоцијално понашање, синтагма којој се у новије време, захваљујући њеној терминилошкој свеобухватности,  даје предност у односу на термине „преступништво“, „делинквенција“… ( о чему ће бити више речи у тексту) – није толико резултат слободног избора младих људи, колико последица њихових сужених могућности. Њима треба помоћи, а не, тек тако их казнити – ако ни због чега другог (њих првенствено), а оно због властитог нарцизма, јер осуђујући њих, ми осуђујемо и нашу небригу, равнодушност и избегавање одговорности.

Малишан код Христа на божићној јелки

…УМЕСТО БОЖИЋНИХ ДАРОВА…

…топла и потресна прича великог православног верника и генија писане речи, Фјодора Михаиловича Достојевског

 

На слици: Божићна честитка; фотографија: rtrs.tv

Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.

Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника – а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан – и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гуњђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.

Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

(Предпразнични) Фрагменти 10

На слици: Бадњак; Фотографија: www.stranjani.de

"Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање."

                                                                            О Патријарху Павлу, Матија Бећковић 

"Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста."                                                                                                                               Патријарх Павле, о својој дужности  

"Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила."

                                                                                 Патријарх Павле, о Смирености 

                                                     МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! 

Грешка

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: http://www.stranamam.ru/

   Био је то један од мноштва безличних и сувопарних семинара педагога, који се по неком неписаном правилу одржавају у Врњачкој Бањи, са којих се одлазило усхићеније него што се на њих стизало, а који актерима одавно нису доносили свежа научна сазнања, али дневнице и авантуре – свакако.

     У једној од последњих пауза, у мрачном и дубоком фоајеу хотела Фонтана, из облака дима, изрони преда мном бледо лице средовечног господина са истакнутим залисцима и наглашеним подочњацима.  Истог  трена  закључих  да  пред собом имам колегу своје студентске генерације чију је слику време скоро потпуно нагризло  у мом памћењу. На срећу, ум има своје мале, тајне шкриње у којима је сачуван траг и најмањег животног  бљеска и у мени још једном заискрише згасле очи Милана Миленковића, давних седамдесетих сјајног студента, којег смо због страсног апологирања становишта великана педагошких наука, г-дина Коменског, једноставно звали Јан–Амос. Сетих се истовремено и његовог мемљивог и хладног подстанарског подрума из Пожешке бб, где смо  повремено, до гуше умотани у ћебад, лежали на првим послератним отоманима и посматрали фреске које је влага насликала на таваници. И то беше отприлике све...

Како решавамо проблеме

На слици: Детаљ са платна „Вечера у Емаусу“ из 1606. Микеланђела Каравађа; Фотографија: http://www.diletant.ru/

Природно и очекивано присуство емоционалних проблема, као и оних другог порекла, није срамота. Проблеми су саставни део живота и морамо их решавати уколико желимо да имамо задовољавајућ и срећан живот. Ипак, решавање емоционалних проблема (као и решавање практичних и психоорганских проблема) некада је тешко и захтева упорност. Суочени са алтернативом патње и фрустрације због непостизања личних циљева, шта нам остаје?

Укратко, решавање проблема обухвата когнитивно-бихејвиоралне (сазнајно-понашајне) стратегије, процесе и процедуре помоћу којих особа покушава да открије решења за специфичне проблеме које среће у свакодневном животу. Али, не води свако понашање ефикасном решењу.

Када мећаве горе

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: Снежна олуја на Арбату, Москва, Игора Медведева; Фотографија: www.artistsandart.org

Снег је вејао у једној земљи на североистоку Европе

Не

Не у Русији

Ту негде

Једног марта једне године

Од те мећаве разбуктало се све што је остало

Јужније

Москва

Влтава

Дунав

Од срца што је остало…