"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

уторак, 31. децембар 2013.

УМЕСТО НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ


Поштовани посетиоци ФРАГМЕНАТА, уместо великих речи какве смо склони да изговоримо у предпразничној атмосфери, топло Вам препоручујем да тихо отворите ПИСАМЦЕ О НОВОГОДИШЊЕМ ПОКЛОНУ који Вас неће оставити  равнодушним. Потребно је само мало стрпљења и информатичког знања. Ако вам се допадне…

понедељак, 30. децембар 2013.

Фрагменти 9

На слици: "Над вечним покојем" Иска Левитана; Фотографија: www.eurocles.com

Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармонихје –као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати… Не!
                                                                                                   "Зли дуси", Ф.М. Достојевски



                                                                                                       
                                                                                               

петак, 27. децембар 2013.

Кратка повест црвеног получовека

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ


На слици: Микеланђелово Рађање Адама; Фотографија: www.tt-group.net
– Не ваљам ништа… – наруши тишину улазећи  у  малу  обућарску  радњу  Павле  Димић, шездесетогодишњи, пензионисани конструктор алата и негдање сељаче из пасторалних топли чких пејсажа. – Ништа не ваља овај црвени получовек, мој Аљоша – понови још једном, палећи са гордом малодушношћу цигару нишке Дрине. И, заиста, било је у том језичком амалгаму свега неопходног и ничег сувишног за разумевање његовог карактера. Наиме, Павле, нити је  сматрао погрешном нити се у новонасталим, конвертитским околностима стидео своје искрене и занесењачке заљубљености у идеале „социјалистичке револуције“.  Стога се, становито и бескомпромисно издавао за „црвендаћа“ док је додатак „получовек“ потицао од  његове урођене физичке хендикепираности, дефекту десног колена, због чега је такорећи шепао и у граду био познат једнако као и по својој идеолошкој острашћености. Уопште узевши, његова чежњива љубав према бившим временима, више је била одраз револта и гађења према „хедонистичкој површности декадентног запада“ него искључиве привржености аутентичним опредељењима прохујале епохе“.

– Није све у Кока-коли, Малбору и БМВ-у – умео је рећи. – Од тога треба бежати главом без обзира.

четвртак, 26. децембар 2013.

O контроли родитељског беса, други део

На слици: "Римска Пиета" Микеланђела Буанаротија; фотографија: http://100swallows.wordpress.com/


     У претходно објављеном тексту „Родитељски бес и како га контролисати-први део“, објаснили смо у којој мери је бес као нездрава и неконструктивна емоција одговорна за избор погрешних стратегија дисциплиновања деце и још више, за ставрање ланца самооптужујућих судова и уверења о слому механизама за успешно дисциплиновање деце и напослетку и саме родитељске улоге. Нагласили смо теоријски значај и добробити које проистичу из прихватања нове, другачије парадигме приступа дисциплиновању деце са посебним акцентом на важност контроле негативних и нездравих емоција, првенствено беса, као последице уверења о неуспешности коришћења претходно постојећих механизама за успешно дисциплиновање деце. У тексту који следи, потрудићемо се да сликовито дамо приказ практичних савета промовишући модел самопомоћи који родитељима објективно стоји на располагању.

    Учење препознавања некорисних и одмажућих мисли и њихово претварање у корисне мисли, помоћи ће вам да постанете ефикаснији као родитељ пре него се ситуација поново јави, током ситуације у којој се бес јавља и након што сте се разбеснели. Постоји, наиме, модел за самопомоћ током ситуација настајања беса као и за ситуацију која следи након настајања беса. Матрица самопомоћи претпоставља следеће секвенце:

среда, 25. децембар 2013.

Ако ти не стигну моја писма

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"


На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева;
Фотографија:  http://www.artrussia.ru/

Ако ти не стигну моја писма
Која ти нисам написао…
А ненаписана писма увек стигну
раније или касније…
Ако ти не стигну моја писма
Ни раније ни касније
Јер она стигну
Када свако чекање престане
Ако постоје чекања која престају
И писма која нису написана
Ако ти ипак не стигну моја писма
Која ти нисам написао
Док сам ти писао писма о узалудности чекања
Која нас чекају
Када престане свако чекање
Раније или касније
Ако постоје раније и касније
И писма која ти нисам написао…

Остаће ти неразумљива
Сва написана писма која си волела
да ишчитаваш
Говорећи ми Диван си Диван си
Смештајући уздахе између редова
Где су своје сакрила
Писма која ти нисам написао
Стрепећи да не стигну
Прерано или прекасно
Ако постоје и прерано и прекасно

Ако ти не стигну моја писма
Која ти нисам написао
када свако чекање престане…

уторак, 24. децембар 2013.

Има ли патологије у пристајању на неслободу?

На слици: "Монах говори старици" Франциска де Гоје; Фотографија: www.leninimports.com

    Када је Данкварт Рустов, седамдесетих година прошлог века, одредио људску природу као кретање ка слободи, односно као борбу слободе и доминације, имплицитно је устврдио да она ( слобода ) није пуко, статично стање ствари, већ да  има карактеристике трајног, динамичког процеса и да се смешта у феномене које дефинише еволуција. Такво гледиште претпоставља де је у основи људске природе тежња ка слободи, ка таквим облицима друштвених односа који не поробљавају, већ ослобађају појединца. Али, зашто људску историју одређује ТЕЖЊА ка слободи, а не СЛОБОДА сама? Логично је претпоставити да су кроз историју свеприсутни односи доминације и подређивања у одређеној мери утицали на формирање људске природе. Поменути односи код многих људи нису могли да угуше импулс према слободи, али су код многих довели до усвајања принципа доминације и подређивања и на тај начин довели до „склада“ структуре личности и ауторитарне друштвене климе. У наставку текста покушаћу да истражим оне структуре личности које су одговорне за одржавање ауторитарних односа и пристајање на неслободу.
     Претпоставимо најпре да АУТОРИТАРНИ ОДНОСИ НЕ ОДГОВАРАЈУ ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ, тј. дајмо предност становишту које високо вреднује људску природу. То значи да ауторитарни односи у групи, у породици, школи, на раду, у друштву нису својствени људској природи. Ако и постоје, ови односи су наметнути појединцу и/или заједници и нужно имају за последицу незадовољства, фрустрације и агресивност. И премда понекад и краткотрајно, неизвесност демократске алтернативе, мудрост ауторитарног вође и страх од санкције могу ублажити и анестезирати наведене негативне последице натурања ауторитарних односа, оне остају нужна последица истих. Иза схватања да ауторитарни односи не одговарају људској природи стоји уверење да они негирају основне вредности једнакости и слободе.

понедељак, 23. децембар 2013.

Фрагменти 8

На слици: Ф. Достојевски; фотографија: www.mixer.ba 







“Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити сами себе, други – непокорни, али слаби, уништаваће једни друге, а трећи, који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: Да, ви сте били у праву, једино сте ви знали његову тајну, и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.“


                                                                            „Браћа Карамазови“ Ф.М.Достојевски

субота, 21. децембар 2013.

За сада без доброг одговора

На слици: Јудин пољубац; Фотографија: www.magacin.org

И док националне историје евроатланских држава (као и свих осталих) оправдано представљају смислени, природни континуум хронолошки нанизаних повесних чињеница и историјског памћења њихових народа, особену магистралну вредност националног развојног процеса из чије се ЦЕЛОКУПНОСТИ црпи сав неопходни искуствени и мотивациони потенцијал за  уравнотежено постојанство нације  и њено мирно корачање кроз садашњост и будућност – једино је од нашег Народа брутално захтевано да са сумњом и стидом преиспитује сопствену повест и напослетку пристане на једини дисконтинуитет на који то није смео, те да комплетну будућност осмисли и подреди понижавајућем историјском ДАНАС, релативизујући и практично и метафизички свеукупну националну прошлост, онолико оспорену споља и избагателисану изнутра колико је објективно неприкосновена и непорецива када год се проговори о Слободи.

петак, 20. децембар 2013.

Земљо моја

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ
На слици:  "Прљави пут", детаљ са платна Алексеја Саврасова; фотографија: http://www.kunstkopie.nl


…А онда је студен прострујала кроз сутон. Изненада.

Мирис печеног кукуруза зачешљaо је однекуд жегом испуцалу земљу и нестао ка облацима који се набираху попут веђа војника. Са пресахле реке прхнуше чворци…

…Пробијао сам се кроз окитом полегле гране шљива напрежући се да у свелој трави наслутим опале плодове. Расути као покидана ниска модрих бисера скривали су се сумрачјем тла… „Ни веће суше ни бољег рода“, помислих…

…А потом ветар заплеса чардаш. Запишташе коњи из нигдина. И она тишина небесна.

Кап клизну низ мој врат. Па још једна низ надланицу. Под скупљеним прстима стегох род и…

„Киша, оче“, прошапутах.

четвртак, 19. децембар 2013.

Родитељски бес и како га контролисати

На слици: Детаљ са платна Андреа Ментегне "Мртви Христ"; Фотографија: www.aguam.com

Непослушност је природна реакција свих нас, па тако и мале деце, односно деце уопште. Конструктиван однос према дечијој непослушности у чијој основи је потреба за остваривањем аутономије и независности  можда је најтежи део родитељства и васпитног посла. Многи родитељи, на жалост, на дечију непослушност реагују на погрешан и деструктиван начин.

Суочени са дечијим негативизмом који у крајњој инстанци може попримити и квалитет гнева, родитељи могу да направе још једну грешку, да импулсивно артикулишу сопствени бес према детету. Деца су беспомоћна пред родитељским бесом. Када родитељ виче на дете, он затвара све природне начине испољавања гнева и дете мора да га потисне, апсорбујући при томе још и родитељски бес. Због чега је ово толико штетно? Осим што доприноси  (не по правилу) формирању пасивно-агресивне структуре личности (несвесна мотивација детета да пољуља ауторитет родитеља радећи супротне ставари од оних које се очекују од њега), ствара одличан амбијент за одрастање субмисивног (потчињавању и покорности склоног) појединца као и за учење понашања по моделу, односно (раније и) касније решавање конфликтних ситуација на начин посредован испољавањем беса.

Бес, дакле има утицај на (не)успешно родитељство. Он доприноси томе да родитељ донесе (не)исправну одлуку. Врелина беса замагљује и разноврсност могућности избора и капацитет избора најприкладније опције.

среда, 18. децембар 2013.

Када напустиш собу

...ИЗ АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"
На слици: Детаљ са платна Андреа Кона;
Фотографија: http://artdosug.ru/
Када напустиш собу
у којој ниси била
и која је то постала када те је наслутила
и у којој је преврнута остала
твоја шољица за кафу
и жеља коју ниси смела да изустиш
јер бих је могао чути и испунити…
и од чије буке су зидови напукли
да се срца не би распукла…

Када напустиш ту собу
у коју ни крочила ниси
прерано углавном
а у њој те све упамтило
и у којој су ти дланови остали на мом лицу
и један завејани пожар
који ниси смела да распалиш
јер бих га својим уздасима могао разбуктати
и од чије ватре се истопила планета
да се очи не би истопиле

Када напустиш собу
у којој ниси гостовала
у неко време можда случајно
а сваком календару остала најдражи гост
и у којој су сви сатови стали
када си први пут трепнула
и један вулкан на хоризонту
који си са страхом посматрала
јер се у мојим очима плавио
и од чијег заласка је свет остао без боја
да би чежња остала румена...

уторак, 17. децембар 2013.

Опсада Слободе

На слици: "Бојарна Морозова" Василија Ивановича Сурикова; Фотографија: http://svetlostvostoka.blogspot.com/

     Непријатељски однос према уверењима, мишљењима и ставовима који се разликују, као и према неистомишљеницима – омаловажавање, осуда, сузбијање, ограничавање идеја, прогањање, забрањивање и уништавање неистомишљеника – кроз читаву историју био је неизбежан пратилац људских односа. Шта више, нетрпељивост је била својственија човеку него толерантност. Већ је извесно да је нетрпељивост једнако својствена и савременом тренутку цивилизације и ранијим епохама, као и да се данас испољава на мање суров, али свакако безкомпромисан начин. Сведоци смо, наиме, да се и данас у многим друштвима разлика у мишљењу плаћа високом ценом – понекад слободом или чак животом. Једино се може рећи да данас најразвијенија друштва ( ценећи развијеност на основу степена демократизације друштва ) успевају да проблем разлика у мишљењу решавају најчешће на цивилизован начин.

ОСНОВЕ У ЛИЧНОСТИ

     За нетрпељивост, популарно речено, нетолерантност, свакако постоје основе у личности. Анализа феномена показује да у његовој основи није само један већ више типова личности.

понедељак, 16. децембар 2013.

Фрагменти 7


На слици: Поље нарциса на Шар-планини; Фотографија: Д.Јосимовић; www.slobodanjovanovic.org

“...Јер Отаџбина је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја деце у школским двориштима; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета из тмине кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је Олуја која не престаје, хладна ноћ на барикадама преко којих снег веје… Отаџбина – све је!”

петак, 13. децембар 2013.

Препознавање

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ


На слици: МИРИСИ ЛЕТА – Алексеј Зајцев;
Фотографија: ta-which.livejournal.com
     Оних година када јој се чинило да је најусамљенија на свету и посве препуштена на милост и немилост судбини, коју канда није кудила нимало и у коју се бритко и помирљиво умела заклети, његов безпризорни гест је немилосрдно поткрепио све њене претпоставке о људској безочности.

     И тада, након рођенданског поклона који је одбио да прими театрално се изговарајући преурањеношћу за такву врсту присности после свега неколико дана међусобног познанства, одвећ изнуђеног обављањем радних дужности у заједничкој канцеларији;

    И тада и потом, док јој је стомаком треперила танка струна напетости нових разочарања и будућих  измицања пред људским несавршенством, још како подвојена од остатка колектива једне крушевачке установе у култури, ако такве још постоје, и неутаживе жеље за једноставношћу међуколегијалне комуникације, ако има оних које нису компликоване, док је својим тихим постојанством подсећала на студ васељенског глечера, од других злурадо интерпретиран као непристојна охолост сензационализму склоне жене, а својом бешумном сенком надкриљивала сав лажни сјај ситних душа које су у мимоходу пролазиле крај  њене самодовољности.

четвртак, 12. децембар 2013.

Парадокс родољубља

На слици: Част и Врлина, детаљ са платна Паола Веронезеа, пре 1567. године.
Фотографија: 
www.slobodanjovanovic.org


     Парадокс родољубља, као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (јединствено и аутономно уверење моје  маленкости), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у  јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум ( верујем,  из реда суптилнијих и нијансиранијих критеријума који индицирају стратешки положај појединца у односу на феномен родољубља) за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких позиција појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.

среда, 11. децембар 2013.

У прилог расправи о телесном кажњавању деце

На слици: Дете; Фотографија: Плетеније словес

Кампања васпитавања деце без телесног кажњавања, осим што представља покушај лишавања родитеља, породице (и друштва), механизама за подизање одговорних и самодетерминишућих одраслих појединаца, непристојно игнорише читав корпус научних сазнања на ову тему. Она (кампања) је, можда и невољно, у функцији поткопавања дисциплинирајућих механизама родитеља и као таква не само што је штетна (у крајњим дометима и нехумана) за само дете, већ индиректно представља увод у нормативно регулисано стварање амбијента за одобравање агресивног владања деце и младих, поремећаја понашања и делинквентну организацију личности младе особе.
Велики хендикеп ове теме, једна врста ТАБУА јесте чињеница да је реч о деци и да свака исхитрена, непромишљена вербална формулација која је критички настројена према овој кампањи, лако може бити протумачена као априорно пледирање за физичко кажњавање. Дужност је међутим, ову тему проблематизовати са становишта струке и зато овај текст нема амбицију да изнесе коначни суд и крајње закључке, већ да иницира аргументовану, стручну расправу (у мери у којој је то на овај начин могуће) која ће осветлити све аспекте веома сложеног процеса васпитавања деце и функције кажњавања (и телесног)  у њему.

уторак, 10. децембар 2013.

Пут (Шарпланинска тишина, 6)

...ИЗ  АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"

На слици: "Пут за Версај, детаљ са платна Камила Писара из 1871. Фотографија: forum.krstarica.com
Када на ту страну пођеш
А на ту страну мораш поћи
Да би игде стигао…

Када на ту страну пођеш
Ако икада кренеш
Да игде стигнеш
И у завичај мој дођеш
Налик твом или било ком…
Јер у њега свако стигне
Ма где се упутио
И ма којим путем ишао
Налик твом или било ком…
Јер се завичаји тишином једначе
Када се кришом плаче

Када на ту страну пођеш
На пут далек колико је далек почетак света
Или крај
И у завичај мој дођеш
Јер њега не можеш мимоићи
Нити у неки други стићи…

…Не оклевај да ћутиш као што никада ниси
У завичај се одлази да би се ћутало
Све што има да се говори
И не говори


понедељак, 9. децембар 2013.

Страх од равнодушности


На слици: Сцена из филма “Носталгија”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org/
     Плаших се тишине наших дана. 
Још оних дана када заћутасмо на трен, верујући наивно да смо спознали најузвишенију вредност. Плаших се јер не бејах равнодушан према понору најдубљих изопачености космоса којим се наша тишина разлегала…

    Плаших се… 
Још оних ноћи када обневидесмо на час, верујући несмотрено да смо угледали коначно Откровење. Плаших се јер не бејах равнодушан према безграничности најподмуклије опсене хоризоната којима је наш поглед сезао.

    Тишине наших дана, још оних јутара када замукосмо на моменат, верујући гордо да смо последњу битку извојевали, плаших се. Плаших се јер не бејах равнодушан према бездну најсировије пожуде чељусти  којој без речи подарисмо срце.

субота, 7. децембар 2013.

Фрагменти 6

На слици: Џон Ленон; Фотографија: www.bien-voyager.com





Када сам имао пет година, мајка ми је говорила да је срећа кључ успешног живота.
Када сам кренуо у школу, питали су ме шта желим бити када одрастем?
Написао сам „срећан“.
Рекли су ми да нисам најбоље схватио задатак.
А ја сам им рекао да они нису схватили живот.

петак, 6. децембар 2013.

О демократији, Николај Берђајев


На слици: Николај Берђајев; Фотографија: www.pouke.org
Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечијих друштава.

Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.

четвртак, 5. децембар 2013.

У антикварници


...ИЗ  АУТОРСКЕ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ "ТИШИНЕ"


На слици: Уметничка слика Клода Монеа; Фотографија: http://forum.krstarica.com











У једној антикварници
У престоници
Тражио сам љубав

Антиквар
Покварен и стар
Од шкртости губав

“Фикција” – рече, "зар не"?
“Напротив, ставрне
Чежње су моје”

Одћутах са ругом
И настависмо са тугом
Да брбљамо нас двоје



среда, 4. децембар 2013.

Фрагменти, 5


                                                                                     


На слици: Паоло Куељо;
Фотографија: zase.mk 



  „Ти си нико и ништа, не усуђуј се ни да помислиш да знаш више од нас. Ти немаш никакву важност, ништа не радиш како ваља, твој посао је безначајан. Немој да нас изазиваш и моћи ћеш срећно да проживиш живот. Схватај увек озбиљно оно што ти говоримо и никада немој да исмеваш наша мишљења.“

                                                                                                               Захир“, Паоло Куељо.

недеља, 1. децембар 2013.

Девојка са плавим шалом

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ



На слици: Уметничка слика Андреа Кона;
Фотографија: http://drawasamaniac.com/

     -То, је, дакле, то – промрмљао је тегобно доктор А., једне кишовите новембарске поноћи, увлачећи се опрезно у постељу брачног кревета. Далеко на својој половини, леђима окренутим остатку света, згрчена у положају фетуса, дубоким сном спавала је једина особа коју је у животу волео. Студен која му је замилела костима док је спустао удове на чаршаф, у часу га је понела ка оном хладном новембру, једне јесени, неке године давне, када је зурећи кроз прозор ходника на Плато Филозофског факултета угледао завејану прилику девојке са плавим шалом. Улазила је на главна врата а он се, затечено слутећи зашто, окренуо ка степеништу очекујући да је препозна у скупини студената који су пристизали на одсек за психологију. И, премда је већ више од годину дана, у истој сали са њом слушао курсеве из психологије опажања, физиологије нервног система и осталих испита са групе, њему се необјашњиво чинило да је уистину тек тада први пут уочио то лице и да се управо у том часу нешто посебно догодило са његовим неуробиохемијским статусом. И било је сувишно да преиспитује сопствени осећај, још више да покуша да се од њега заштити. Још како је познавао себе. Отпративши је погледом до огласне табле одељења, где се зауставила бришући замагљена стакла наочара, запутио се одлучно кроз сопствено магновење и у метежу задиханих студената у леву ушну шкољку јој спустио шапат:
-Ресице шала се вуку по поду.
-Подигни их – узвратила му је загонетно мирно загледавши га у очи дуго и нетремично. И, подигао их је. На њеном десном рамену, где их је спустио, остала је и његова десна рука... Још исте ноћи водили су љубав у њеном стану на једанаестом спрату једног солитера на Новом Београду.