Видовдански код Достојевског

На слици: Ф. Достојевски
Фотографија: www.srpskadijaspora.info

     У целокупном животном делу генија словенске и светске књижевности, Фјодорa Михаиловичa Достојевскoг, универзуму из чије ванвремене филозофске сенке, и поред свих напора, свет још увек не може да изађе, централно место заузима идеја о човековом духовном сужањству и нагону да се тих негви ослободи. У клици ове идеје смештена је претпоствка да је одсуство морала предуслов индивидуалног ( и општег ) робовања. Истинска Слобода, међутим, са друге стране, није ствар друштвеног договора него исход борбе сваког појединца против искушења зла. Пут до Слободе је обележен патњом, посртањем у греху, одрицањем од једног зарад другог живота, коначним изласком на оне пропланке где човек, као богоносац, ослобођен у Христу, постаје достојан свога овоземаљског постојања. Без мучеништва нема ослобођења и без одрицања и смрти нема васкрсења. Ова идеја Достојевског о опредељњу за царство небеско ушла је у основе многобројних филозофских, књижевних и теолошких разматрања. Прагматична и позитивистичка мисао материјалистичког дела западне цивилизације, на чијој источној вертикалној вредносној међи одолева и наша Отаџбина, до данас се показала неспособном да схвати Достојевског, али и не само то, већ и немоћном да се ослободи његовог  узнемиравајућег, латентно лебдећег свеприсуства. Постоји, елем, са једне стране неразумевање али и тенденциозна, злонамерна збуњеност, испуњена гневом и нихилизмом, да појми духовну отпорност и снагу својих источних суседа, са друге стране.

     Док се у вртлогу личних драма рађала мисао православног генија, Достојевски није ни слутио

Достојевски је питање човекове Слободе решавао
као индивидуалну ствар која мора имати и своје
опште значење. Један мали Народ, међутим, о коме је
Достојевски знао доста, али зацело не и довољно,
већ је као национални колективитет био одавно
дозрео у сазнању да се у име Слободе
вољно мора определити за царство небеско.
Фотографија:  http://pletenijesloves.wordpress.com

да је у српском усменом предању она већ одавно била назначена као заветна идеја водиља једног самосвојног Народа. Пишући Великог инквизитора, Достојевски је питање човекове Слободе решавао као индивидуалну ствар која мора имати и своје опште значење. Један мали Народ, међутим, о коме је Достојевски знао доста, али зацело не и довољно, већ је као национални колективитет био одавно дозрео у сазнању да се у име Слободе вољно мора определити за царство небеско. Тумачења српског видовданског епског наслеђа да је српски Народ, услед свог косовског завета, постао богоносац, нису касније допрла и до тумача дела Фјодора Михаиловича, због чега је у свету, између осталог, о Србима створена представа према сценарију њихових непријатеља.

     Ово довођење у везу наизглед сасвим удаљених етичких императива није учињено да би се изазвао противуречни ефекат. Напротив. Најсведенији образац на који би се могла свести основна идеја Достојевског проистиче из његовог настојања да се врати изворном хришћанству које би било ослобођено практицизма, користољубља, казуистичког закључивања, потчињавању идеје о Слободи идеји о друштвеном реду и благостању. Достојевски је сматрао да је Слобода једино у Христу, у узвишеним емоцијама, духовном преображају личности и човековој моралној уцелињености.

     Наравно, немогуће је међу народима одабрати онај који се потпуно преобратио у Христу. Када је реч о српском национу, питање у којој мери је спроведена његова христијанизација  претежно је добијало злонамерне одговоре како би се српски Народ оставио са друге, атавизиране, рудиментиране стране европске цивилизације. Као доказ су служили подаци о недовољној склоности Срба разним облицима верског мистицизма, слаба приврженост црквеним обредима и недовољно култивисано понашање у тим пригодама; узимани су у обзир остаци паганских обичаја у култним радњама, као да тога нема код припадника других верских заједница. Степен слободарског духа који је својим развитком постигао српски национ и хришћанско порекло тог осећања обезвређују се на тај начин што се формираним духовним својствима претпостављају несвесне антрополошке особине, опет, као да истих нема и код других колективитета. Поврх тога, моралне особине  Срба које одговарају и старозаветном,  и новозаветном  етичком кодексу лако се превиђају у савременом свету који је изгубио не само начела богоугодног понашања већ и сами осећај стида.(1)  Склоност и потреба српског Народа да опрашта узимају се као доказ слабости у мери да се и бруталне неистине могу протурати не само другима већ и њима самима, кроз чувено „прихватање реалности“ и привођење целокупног српског Народа имагинарном и виртуалном историјском суду чија је јединстевна функција денацификација српског Народа(?!!) (2). У склопу ових изопачених схватања олако се превиђа да Срби поштују своју цркву онолико љубоморно колико то не показују на театралан начин.

    Сви народи имају свој универзални архетипални скрипт, своје метафизичко језгро, код понеких витално до импулсивности, а код понеких сакривено или чак, скврчало. Но, није постојао само

…Косовски ген постао је не само национална идеја
већ и структурална духовна црта која Србина
чини смисленим и оправданим у историји.
Та конституционална национлна вредност је на
првом месту у општем сазнању да Слобода,
која је увек најскупља, може бити једино целовита
и недељива зато што је већ плаћена давнашњом
одлуком да се ослобођење постигне мучеништвом и жртвом.
Фотографија: slobodanjovanovic.org

један чинилац који је Србе, у драматичним епохама бар делимично, одржао на окупу, али јесте постојао један који представља нужан и довољан услов окупљености. У ткиву свести, али и као агрегат несвесног бића, који се у појединим историјским тренуцима може преобразити у заједничку, снажно испољену вољу, косовски ген постао је не само национална идеја већ и структурална духовна црта која Србина чини смисленим и оправданим у историји. Та конституционална национлна вредност је на првом месту у општем сазнању да Слобода, која је увек најскупља, може бити једино целовита и недељива зато што је већ плаћена давнашњом одлуком да се ослобођење постигне мучеништвом и жртвом. И када се страдање за Слободу чини излишним, као што је то данас уврежено, боље је и то поднети него се огрешити о врхунско начело. Зато што је реч о Народу који је својом видовданском жртвом  у целокупну светску историју утиснуо јединстевни код за дешифровање појма Слободе (3). И напослетку, зато што је морално понашање појединца и друштва само симбол човековог и људског савршенства у личној и заједничкој потреби за самобитношћу.