Из нових рукописа
„Ово је неиздрживо, ово је сумануто, равно самоубиству“, уверавао нас је ватрено наш случајни саговорник са којим смо делили клупу у парку, на којој је седео и наш несрећни пријатељ. „Погледајте само ту замуклу светину у агонији“, резигнирано је говорио показујући руком ка мноштву које се погурено кретало на обзору свуда око нас, „погледајте тај колективни ропац који равнодушно хрли у сопствену агонију, обратите пажњу на ту безгласну и неповратну капитулацију. А, не,“ настављао је самоуверено, наглашавјући бучно своју психијатријску специјализацију и лекарску етику, „ово се више не може мирно гледати, овим јадницима се неизоставно и сместа мора помоћи, упротивном ће померити памећу у тој мери да им неће бити спаса.
