Писмописац

...ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

                     На слици: Уметничка слика Андреа Кона; Фотографија: kartin.net

-Писао сам јој писма, признајем, ето… Другачије није могло, не питајте зашто… - тегобно је прошапутао доктор Гавриловић, дубоко уздахнувши. Киша је већ читав сат досадно сипала и са врхова борових иглица смерно капала у његов врат. Тешки, ниски облаци лено су се вукли изнад Крушевца данима већ а подјастребачка села ка којима је занесено гледао бејаху уроњена у влажну пролећну маглу и њему се чинило да тамо негде и сами живот лагано посустаје, да људи безгласно одустају од својих жеља а трава буја дивље и необуздано. И да, можда, сваки живот у ствари, бива окончан много пре самог смртног часа, у оном ненаданом и хладном трену када се прва стрепња штедро увуче под младу кожу и први страх завлада нејаком душом, када престане да се корача напред и јалово застане у страну да би храбри наставили куда се није могло и није смело, а кукавице утрнуле заувек.

-Време је да се склонимо одавде, докторе Димитријевићу, канда неће престати да пада још дуго – предложи др Гавриловић свом колеги – Шта мислите о томе да похитамо Владимиру и сачекамо да киша стане? У његовом бифеу увек има доброг вискија, а зацело ћемо га и обрадовати.

Фрагменти 28

На слици: Најава олује; Фотографија: wallpaperpanda.com

„…О, не, драги моји, за мене се не може рећи да живим. Ја сам одавно мртав. Јер она најтежа смрт, која се догоди пре него срце престане да куца, она грозна и неповратна психолошка смрт отпочне свој поход у часу када особа у свом одбрамбеном рефлексу скучи амплитуду живота до саме емоционалне ентропије. Тада се заиста више ништа не може догодити и сасвим огољено и усамљено Ја, остаје да штрчи као калдера давно угашеног вулкана. А, то је, сложићете се, суморан призор…“ 

Црњански – путеви засути лишћем свелим

На слици: Магла; Фотографија: lancia88.blogspot.com

ПРИЧА

Сећам се само да је била

невина и танка

и да јој је коса била

топла, као црна свила

у недрима голим.

И да је у нама пре уранка

замирисaо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,

јер волим:

да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,

ко зна где ћу бити.

У тишини слутим

да јој се имена не могу сетити

никад више

***

Нежна срца Антона Павловича Чехова и Олге Леонардовне Книпер, избор из преписке (2)

На слици: Антон Павлович Чехов; Фотографија: ria.ru

„Крај 19. века обележен је у руској култури једним изузетно значајним догађајем: дошло је до стваралачког сусрета између драмског писца Антона Павловича Чехова и Московског Художественог театра. У сенци тог историјског сусрета развила се љубав између Чехова и првакиње Художественог театра Олге Леонардовне Книпер. Упознали су се 9. септембра 1898. На проби „Галеба“, комада у коме је Олга Книпер тумачила улогу Аркадине. У пролеће следеће године три дана провели су заједно на Чеховљевом имању у Мелихову. Неколико недеља касније нашли су се на пароброду код Новоросијска, одакле су отпутовали у Јалту.

  

Прво писмо написао је Чехов 16. јуна 1899. године. Олга је одговорила 22. јуна. Венчали су се непуне две године касније, 25. маја 1901. У Москви, у цркви Воздвижења. То, међутим, није био и крај преписке. Због лошег здравственог стања Чехов је морао да живи у Јалти, док је Олга Книпер, као глумица, била везана за Москву. Негде између та два града готово сваког дана сретала су се два писма: једно је ишло са севера на југ а друго са југа на север. Та писма представљају драгоцен извор за проучавање руске књижевности и руског позоришта. Међутим, она су и много више од тога: дирљиво сведочанство о интимној драми двеју душа осуђених на усамљеност. Усамљен је Чехов, који је принуђен да живи далеко од књижевности, далеко од позоришта, па чак далеко од стварног живота. Усамљена је Олга Книпер, која у многољудном позоришту често нема коме да се повери. Њихови повремени сусрети, углавном краткотрајни, још више појачавају ту усамљеност и она прераста у водећи мотив преписке.

Целокупна преписка садржи готово хиљаду писама и телеграма и објављена је на руском језику у три обимне књиге. У овај избор, ушао је само мањи део, укупно двеста писама и телеграма. Многа од њих приређивач је морао да скраћује, испуштајући места која су данашњем читаоцу незанимљива или неразумљива.. Ипак, и у тако скраћеном облику, она обезбеђују широк и поуздан увид у једно од најлепших и највреднијих дела светске епистоларне књижевности.“

  

…ИЗБОР ИЗ ПИСАМА...

Жртвовање

На слици: Ланци; Фотографија: anglicansablaze.blogspot.com

Нема тамница, пријатељу. Не посрћи и не клечи. Негве су створили они који су разумом клонули а духом нису проклијали те су и сопствене душе оковали најдубљом бедом и скучениошћу. Зато баш и верују да свако мора бити духовно скврчана наказа и остати вечно спутан.

Али, ти не заборави, слободарски рефлекс највеће је човеково богатство и најплеменитије ропство. Да, управо ропство. Не замери што га тако називам, пространству такве унутрашње лепоте и размерама њеног пркоса  претесни су и недостојни термини попут љубав, тежња, жудња или стремљење ка слободи… Тај се осећај, наиме, не може ни развијати, ни неговати, ни васпитавати, он мора иманентно постојати, а то значи да се са њим рађаш (или не). Он је једини твој дар. О, да, једини, веруј. А, он, драги пријатељу, захтева апсолутну помност, потпуну и безусловну оданост, исцрпљујуће и понекад безнадно служење идеји до потпуног одрицања и самоодрицања.