"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

понедељак, 27. фебруар 2017.

Выживание

На слици: Inner World: Фотографија: http://www.stratisvogiatzis.com

…И на крају, шта смо, уствари, рекли?
Јесмо ли заиста нешто говорили… док смо ћутали и шапутали? Вршитали и урлали?
Када је болело, када смо слутили…  
Да ли смо уопште проговорили?
Кажеш вечерас, хладно је, мили, али ја више не разумем те речи, и затворићу прозор безпоговорно.                  
И кажеш још, стопала су ми ледена. Али, не заваравај се – термофор ти нећу препустити.
…Нити икада признати да се васељенска студен у кости спустила

недеља, 19. фебруар 2017.

РУКОПИС ЈЕДНОГ МЕЛАНХОЛИКА


Поштовани пријатељи,

један средовечни државни чиновник из старе српске престонице, обрео се ономад поново, противно природним законима, сасвим случајно и ничим изазвано, такорећи изненада и са недостојним усхитом, у своју двадесетпету годину живота, завукао се међу рафове једне скучене и тескобне продавнице ауто делова егзотичних модела (које одавно већ нема), одакле је кроз отворена врата данима посматрао пијане ждераче свињског печења у гостионици преко пута, и још једном сео на ону исту столицу похабаног наслона и за онај исти излизани сто обасут парагон блоковима, где је током једанаест врелих јулских дана, у магновењу и грозници, у свесци са квадратићима, написао нешто што ће након 23 године угледати светлост књижарног излога, у ексклузивном пешачком центру савремене српске престонице.

Најдубљу захвалност исказујем Огњени Лазић, Александри Матић-Николић, Негослави Станојевић и Татјани Петров, потписницама ПРИКАЗА РОМАНА, као и Тањи Таубнер-Гајић, строгом и добронамерном редактору наслова.


Велико ХВАЛА и свима Вама, блогопријатељима и блогопратиоцима, који сте ме својом подршком оснажили у уверењу да ваља покушати.  

среда, 15. фебруар 2017.

Ортопед са сломљеном душом

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.liveinternet.ru
                  На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: http://www.liveinternet.ru
   

У слабо осветљеној чекаоници аутобуске станице у Крушевцу, међу мноштвом промрзлог и мрзовољног света, седео сам на офуцаној дрвеној клупи са старим пријатељем из момачких дана, ортопедом Савом Пољанским, проћелавим педесетогодишњаком распусних зулуфа и меснатог носа који се од корена ка врху ширио целом дужином и на крају добијао помало прћаст облик, какав виђамо код луцидних и промишљених људи којима оданост и брига представљају испуњење животног смисла. Углавном ћутљив и замишљен, никада није био занимљив саговорник, а када је и учествовао у каквој дискусији или полемици, више је саопштавао дубином уздаха, дужином пауза у излагању, загледањем у страну и томе слично, неголи примедбама и констатацијама. Штавише, њихова јетка сувислост је умела исцрпљивати слушаоца подмукло и споро попут мемле и влаге и нагонити га још на стална преиспитивања и сумњу. И самог себе сам небројено пута затекао у зебњи, какву сам то, и колико страшну, грешку направио, након његових простих и шкртих „Ех, децо, децо…“, усред каквог обичног младалачког несташлука или неодмерене изјаве својствене том добу. Ни те вечери није био расположен за ћаскање, за какав тривијални и спонтани дијалог, примерен обичном свету, јер за њега је све вредно пажње морало потицати из вишег поретка ствари или бити необично важно. Прекрштених руку, у дугом црном капуту, седео је наслоњен и зурио кроз замагљена окна чекаонице у децембарски сутон који се суверено подизао над градом. Снег је вејао већ трећи дан, ветар фијукао кроз станичне холове, а температура ваздуха тонула у поларни минус.

понедељак, 13. фебруар 2017.

Игра лествицама


На слици: Бор на Кемној Гори; Фотографија: http://www.kamenagora.com

…Тек онда само, када у сопственим магновењима препознамо искључивост и екстремизам, залажење у дубоке и непрегледне маглине поништавања живота, можемо бити сигурни да свака наша амбиција, била она идеолошка или политичка, уметничка или филозофска, научна или празноверна – није само потајна жудња за смрћу. Сопственом или туђом, свеједно је.

Отуд, можда, нема узвишеније овоземаљске дужности до подређивања властитог ништавила трагању за врлином. У њеном бићу није похрањено само милосрђе, па чак не ни сама љубав, у њој је праисконски завештана свака мера људскости. Али гле чуда, на том путу, врлетном, уском и стрмом, путу необично топлом, несвакидашње милом и тајанствено умирујућем, готово да нема никога.

Понајпре, мене. Убогог, кукавног, малог, недостојног.

субота, 11. фебруар 2017.

Фрагменти 41

На слици:Колапс; Фотографија: http://www.pinterest.com


„…-Жив сам, Дејане. – поновио је са извештаченом благошћу, гласом који је израњао из телесне грознице.
-Наравно да си жив, зашто не би био?
-Зато што нека умирања никада не престану, а то је велика разлика, сложићеш се, живети пуним плућима и само дисати. Нека умирања… Почну тако, изненада, сасвим неочекивано, када живот забуја као пролећне воде, у часу када верујеш да ти припада читав свет и да можеш умрети од лепоте, она се увуку као куга у твоја недра и почну да те копне и пију… и пију те и копне, копне таман толико да те никада не докопне. И за сваког створа на планети, ти си жив, учтиво поздравиш комшију у пролазу, осмехнеш се касирки у ДИС-у, погађаш се на Новој пијаци за струк празилука, климнеш главом на шалтеру у банци, фотографишеш дечицу док дувају свећице на рођенданској торти, директору скрешеш у брк на колегијуму, пацијенту стрпљиво објасниш зашто не сме да манипулише прстом са којег је управо скинут гипс… и ти си жив. Жив, а у ствари…