"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

субота, 31. март 2018.

Плава фотеља

На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године;
Фотографија: http://www.keyword-suggestions.com


„…Човек је тако… суморан створ. Досадан, незанимљив. Окошта за свега пар пролећа и нестане у сопственој окошталости заувек, као да га никада није ни било. Тада више не личи на људско биће. Све оно што потом следи, сваки дамар потајни ил` јавни, свака радост и свака туга, само су пуки ритуал. А канда се целог живота трага за поезијом“

Дубока је ноћ док записујем ове речи, дубља од најдубље ноћне тмине, дубља и од оне језиво присне тишине која шкропи сваку самоћу лудилом и безумљем. Из њеног амбиса не чује се ништа и заглушујуће јече сећања која стављам на папир. Не чиним то радо нити усхићено, још мање у некаквом уметничком заносу или бунилу, ко још уосталом у пострадању може пронаћи утеху, већ зато што морам, као што се мора проживети век и на концу мрети, чиним то покорно јер у том безусловном морању можда још има некакве наде, јер у том болном самоубилачком парадоксу слутим обрис некакве недокучиве правде, записујем јер се бојим да бих се у противном могао распасти и нестати. Верујући да ће ме напослетку оправдати и искупити, ако ми ишта друго до веровања још преостаје, спустам речи у овај стари свезак са оним тешким и очајничким стархопоштовањем како се чело спушта на икону и немо изговара молитва. Кроз одшкринут прозор бршљене се о васељнски мук уздаси из мојих отежалих груди са недоличном сетом, оном што зашива међе далеких васиона и уместо ка коначности, ка бесконачности хрли. И ја знам да је крај тамо где је бескрај, где све почиње изнова и испочетка, као да се никада није ништа ни догодило под капом небеском и као да се невиност није изгубила на том стрмоглавом путу. Тако... Под балконом равнодушно гасне Крушевац. Са ове висине он понире савршено мирно, готово спокојно, и не мари…
***


У часу када сам је угледао, сасвим крхком и ломљивом, каква је и сама била изашавши из таксија и куцајући на моја врата, у часу у којем се канда све делило на пре и после, и са којег се пружао хладан и тегобан поглед на читаву њену прошлост, таман ми толико знану колико и коначна судбина васионе, ону прошлост проживљену и непроживљену о којој је прилазећи мени, потпуном странцу, очајнички веровала да ће ми проговорити ону реч, или две, можда ни толико, али сасвим довољно и заправо тек колико сме да би остатак личног живота учинила подношљивијим, и само онолико колико мора, да туђе животе не би учинила неподношљивим, у трену док ми је, скупљајући последње атоме снаге да представљање учини пристојним и учтивим, безнадно предавала танку ручицу као да ми судбину ставља на располагање и поклања сву преосталу веру, оно што је од ње уствари остало, ако је остало, мени се већ по навици чинило да ће прошавши узаним и тамним ходником и ушавши у пространу ординацију, у фотељу спрам мене сести још једна уображена фолиранткиња нашег доба и прекрстивши полуобнажене и изглачане ноге распалити клишеизирану патетичну причу о раскућном оцу алкохоличару, скрушеној мученици мајци, свом располућеном срцу и детињству којег и не жели да се сећа, али да ће најзад, ипак, изговорити кључно признање: „Мој роман је доживео фијаско“, или „Моја каријера тапка у месту“, или „Не успевам да пронађем смисао живота“, или нешто томе слично.
-Изволите, седните, Милице – показах јој покровитељски пруженом руком на дубоку плаву фотељу са широким руконаслонима. Она се плахо обазре око себе, неодлучно и тескобно погледа ка вратима и канда устукну ка њима, али затим грчевито стеже каиш кожне торбице која јој је била пребачена преко груди и снажно га затегну преко рамена. Очи јој посивеше од изненадног пламена који севну из њих, врат јој се у часу зарумени, усне побелеше и она слободном руком пређе овлаш преко недара, а мени се учини да сивило у њеном погледу не може бити пепео једног тренутног и краткотрајног огња, те да некаква подмукла ватра дуго већ тиња у том бићу. Најзад седе, нагињући у страну чврсто међусобно приљубљене ноге и повлачећи руб беле хаљине преко колена. Ја се мрзовољно сместих наспрам ње, једва суздржавајући зев у згрченој вилици. Била је мој трећи клијент у поподневном аранжману и након дугих 120 минута које сам посветио претходним случајевима, моје менталне снаге су увелико биле на измаку и већ сам снажно и живописно замишљао договорену партију преферанса код др Димитријевића. Погледах на сат, било је тачно 18 часова. Јул је данима већ немилосрдно пекао.
– Можете ли да подигнете ролетне и отворите прозор? Недостаје ми ваздуха. – долебдео је тихи, бојажљиви вапај до мојих ушију. „А-ха...“, претпоставих искусно, навлачећи завесе преко прозора чија сам окна широм отворио. Уместо очекиване свежине, топлотни талас ми запљусну лице а собу испуни врелина. Из угла се чуло узалудно роморење пропелера старог вентилатора а далеко негде на обзору, спокојно и суверено, дисао је Јастребац.
– Је ли овако у реду?
– Мало је боље… - одговорила је шкрто и тихо, сасвим очевидно и сама сумњајућиу своје речи.
– Но, добро, Милице, да почнемо, ако немате ништа против? Дакле, да чујем, који проблем желите да решите?
– Спасите ме, молим вас – изговорила је грозничаво и плаховито, подижући поглед из амбиса агоније у који су увелико већ понирале сузе из свелих, тамних очију. – Спасите ме… Хоћете ли ме спасити? – завршила је очајнички,упитно загледана у мене, већ сасвим очигледно на измаку снага…
Сат и нешто доцније одмицала је стазом крај дрвореда липа. Са сваким наредним кораком, још тако тешким и сасвим несигурним, окретала је зебњиво главу уназад тражећи дугим погледом ону крошњу крај које сам минут раније застао и изговорио: „Одавде ћете сами“, а потом дао реч да се нећу померити док ме не изгуби из видокруга. Она је одмицала неспретно, безмало трапаво, са нејасном одлучношћу жели ли силније да умакне и нестане, да се изгуби испред тачке на хоризонту иза које се неће више чути ехо оних речи које је прошапутала у мојој загушљивој ординацији или да остане у безбедном обзору моје маленкости, а ја сам дуго махао руком и хладнокрвно игноришући уврежене теоријске концепте струке изнова и изнова тражио онај наивни, једноставни и непосредни одговор на најпрећутаваније питање икада - када то заиста и зашто, у ком кобном трену задрхтимо за читав живот? Шта то у душу унесе немир, усталаса је заувек и одреди све потоње стазе којима ћемо до свога конца? Махао сам са чудним осећајем ганућа и питао се има ли та млада и престрашена душица снаге да стигне куда је кренула и зна ли где даље и како­­ потом? Хоће ли живот који се пред њом сурово и шкрто простире бити милосрднији или ће попут снежне мећаве наставити да је витла беспоштедно од немила до недрага, уздижући је понекад до остатака наде и стропоштавајући пречесто у такси возила из којих ће хрлити мени, или неком другом, од кога ће наставити да тражи спасење? И има ли заиста спасења изван бога?
Вратио сам се у ординацију и загледао се у сеновите пропланке Јастрепца. Тишина је дуго засипала себе саму жуборећи испод лелујаве завесе а мене је хватала обамрлост слична оној какву човек осети после напорног физичког рада. У неком тренутку је зазвонио телефон.
-Владимире, касниш, је ли све у реду? – забринуто је питао др Гавриловић. – Др Димитријевић је већ отворио боцу Бурбона, каже да ју је добио дирекно из Кентакија, а не би ме зачудило и да је већ лицитирао. Хајде полази, чекам те на углу Ужичке и Косовске.
Смогао сам некако снаге да се истуширам, али нисам имао воље да одпешачим доктору Димитријевићу, како сам планирао. Сео сам у ауто, покупио др Гавриловића и десетак минута доцније већ смо седели на дубокој тераси са које се простирао раскошан поглед на осветљени Крушевац.
Три дана доцније из раног поподневног дремежа пробудило ме је звоно мобилног телефона.
-Извинте, да ли можемо данас да се видимо? – усплахирено је дрхтао гласић који сам већ почео да заборављам. – Поново ме обузима, разумете... Мислим да нећу моћи да поднесем наредна три дана до договореног термина. Молим вас. Молим вас...
- У реду, Милице – пристао сам оправдавајући свој поступак чистим рачуном. Давдесет евра за један сат разговора није мала ствар, сложићете се, читава једна радничка дневница. – Али нема слободних термина пре осам сати вечерас. Одговара? Договорено.
- Као да сам прхнула из ове собе ономад – журила је да отпочне засевши у плаву фотељу са дубоким уздахом олакшања. – Лака и полетна као птица, чинило ми се да могу да прелетим читав свет и да у мени има снаге коју раније никада нисам осетила. После много времена небо је накратко добило плаву боју, гране дрвећа зелену, цвеће у башти моје маме је замирисало и ја сам поверовала да има наде. Разумете, зар не? Пред спавање сам чак прочитала неколико страница Кундерине „Шале“, знате, Кундеру јако волим, он је тако... мелодичан, песник међу прозаистима, рекла бих, али од како носим овај товар на леђима нити имам воље нити концентрације да ишта читам. Оне ноћи, штавише, све је изгледало прозрачно и изгледно. Али, јуче поподне, опет су ме спопала некаква тешка преиспитивања и сумње, а недуго потом и... – застала је и ухвативши врховима кажипрста и палца руб дубоког деколета, зањихала хаљетак расхлађујући прса. Сузе су јој прокапале из очију и већ је дисала тешко и испрекидано. Пружио сам јој папирну марамицу и док се нагињала да је преузме, сасвим нехотице, угледао сам обрисе њених груди...
-Будите љубазни, молим вас, отворите прозоре – завапила је бришући нос.
-Извините, Милице, сметнуо сам са ума – изговарао сам се раскриљујући окна. У собу је уронила тешка спарина густог јулског сутона.
- Хвала вам – покушала је да звучи прибрано. – Хвала вам што сте ме примили. Не знате шта се учинили за мене, немате појма...
Испратио сам је сат времена касније до исте оне липе као и који дан раније, захвалио јој на поверењу и дао реч да се нећу помаћи од дрвене клупе све док не замакне иза последњег солитера, да ћу махати док ми рука не утрне и да се нећу љутити уколико затражи да се видимо пре заказаног термина следеће седмице у исто време. Знао сам тада да иза сваке своје речи морам стати постојано и био сигуран однекуд да ћу у томе успети. Не, није се радило само о професионалној етици и људској одговорности, не чак ни о самој пристојности, нити о човекољубљу и пожртвовању, а понајмање о лажној комерцијализацији односа којим бих задобио дугорочно поверење и добру парицу у џепу. Овога пута то није био случај. Она је одлазила обасјана светлошћу канделабера под којом је наличила на звезду која се гаси, на искру, на титрај који ишчезава у надолазећу ноћ, у себе самог, постајући невидљиви део непрегледне васељене. Журила је ходајући неспретно, наоко смешно, окретала се да провери јесам ли још увек на оном месту где сам обећао да ћу бити, машем ли, а онда настављала даље и у њеним трапавим и несигурним корацима се канда могла наслутити дрска одлучност, решеност каква се виђа код дуго фрустрираних људи, она која зацело много више проистиче из импулсивног пркоса него из достојанствене разборитости и у чије изгледе се човек не може ни заклети ни поуздати. Чудно замишљен, сео сам потом на клупу крај које сам све време стојао и запалио цигарету. Нисам то радио дуго и то је био разлог више да застанем и не журим натраг у свој дом као што иначе чиним. Оморина је неумољиво притискала град и у часу сам осетио тескобу и бубњање у слепоочницама. Откопчао сам још једно дугме на својој кошуљи и са тегобним уздахом протрљао груди снажним притиском руке. Мисли ми бејаху густе и непрозирне, од њихове тежине ми се мутио поглед и чинило ми се да својом силином струје кроз читаво моје тело, не само умом, и да урањају у тло пода мном, да поткопавају сваку моју рутину коју сам постигао током претходних двадесет година психотерапијског ангажмана, да бешумно искушавају моје светоназоре и да напрасно постају недовољно непристрасне, некако исувише личне, непријатно субјективне и безмало узнемиравајуће. Част, углед, каријера, све је одједном постало тако тривијално, тако пролазно и крхко. Строги и формални почеци сеанси претварали су се на концу у пријатељства и уместо осамостаљивања својих клијената све сам чешће и никада заиста оправдано, постајао њиховим „ортопедским помагалом“. Потчињавајући се њима и њиховом добру, чинио сам ствари које прелазе границе професионалности без гаранција да ће добробит оних које слушам тиме бити унапређена. Тако и сада, ето ме како машем тој девојци... Из ковитлаца немирних недомишљености прену ме звоно телефона и ја необично хитро и нестрпљиво пожурих да се јавим.
-Матори, где си? – брундао је са друге стране др Димитријевић.
-Шетам – одговорих безвољно и млако.
-Онда хитај овамо к нама у „Миличин двор“ – инсистирао је др Димитријевић - професор Петровић и ја седимо већ два сата и пијемо стомаклију. Хајде чекамо те.
-Нешто нисам расположен, друже, а и уморан сам од дугог пешачења – покушавао сам да се изговорим. – Једва чекам да се истуширам и стропоштам у кревет. Поздрави ми професора Мишу.
-Хеј, чекај мало, о теби се ради – звонило ми је у уху.
-На шта тачно мислиш?
-На ону твоју причу коју си доставио Багдали прошле јесени.
-„Док лежах на боловању“?
-Да. Управо је држим у рукама, само што сам је прочитао. Добра, добра, нема шта. Па, још у њој и наш школски, Драгиша, главни лик, бога му његовог. Слушај, професор Петровић каже да је у питању веома занимљива прича, и да ће је објавити у наредном броју часописа, а ја додајем да открива онај део тебе који покушаваш да прикријеш пишући о неким другим темама, пре свега оним, глупим, политичким. Или се то мени чини?
-Неке друге теме, баш су ЈА, ти би то требало најбоље да знаш, друже мој, управо као и та прича коју сам скоро сасвим и заборавио. Најзад, верујем да је њихова онтолошка основа исто дрхтање бића.
-Добро, добро де, нема разлога да се одмах дуриш. Јеси ти у свему што потписујеш, без сумње, само си се у различитим раздобљима бавио различитим темама. Управо ова прича си ти са почетка, рекао бих, хе-хе, лопужо стара и превејана. И, знаш шта још, мени је јако интересантно то што са подједнаком страшћу приступаш свему, с тим да интиму у миру чуваш само за себе, а све остало раскриљаваш на све стране. Ко те не зна, богме...
-Не верујем да постоји нешто што није интима. Питање је само у којој мери смо спремни да је откријемо? И како? И када? И коме?
-Наравно да нисмо спремни да се откријемо, барем не у потпуности – резоновао је др Димитријевић – и ја срочим покоји стих, с времена на време, у потпуности у симболима и безмало херметички, и сасвим ми је познат тај осећај трагња за мером безбедног самообнаживања, али ако нисмо, чему онда писање, драги мој? Или се, пак надамо да људи неће растумачити наше заврзламе? Хм, хм...
-Да произведемо слутњу, ето чему. Само у њој је могуће богатство епилога достојних маште читалаца. Или да заварамо траг. Себи самима од нас самих.
Можда је суочавање са амбисима сопствених узнесења све што стваралаштвом желимо да учинимо подношљивим…
-Слутња, кажеш... Хм, нисам о томе размишљао, али када мало снажније напрегнем сиве ћелијице изгледа као да бих могао да разумем донекле.... Ех, шта је песничка душа, никада ниси сигуран на чему си са њом. Па тако и сада са овом твојом причом, готово је невероватно колико тога је у њој неизречено.
-Понекад је све речено тиме што је недоречено, друшкане мој. Давно је то неко већ констатовао.
-Храбро, нема шта. Врло храбро, Владимире
- Ова храброст ме неће коштати. Јер у причама је сав мој кукавичлук.
Завршили смо разговор без нарочитог епилога, рекло би се, безвезе, и ја сам тромо устао са клупе на којој сам поседео читавих пола сата и исцрпљено кренуо кући. Осврнуо сам се спонтано ка стази којом је ишчезла у тмину а затим наставио пут свог дома. Што сам даље одмицао све ме је снажније следила сета којој нисам налазио разумно објашњење. Затворивши најзад дворишну капију закорачих кроз уснули вишњик, а месец ми се над градом учини сасвим враголастим и сасвим присним...

***

Када сам већ поверовао да ће терапија ући у своју колотечну фазу и уобичајени, спори ритам, и сам збуњен што уопште и размишљам о томе, дан пред заказани термин позвала ме је и без оклевања зацвилела:
-Борила сам се, али не вреди. Морам да... Да закажем код вас.
Са неочекиваним миром и без много извештачене куртоазности упитао сам је да ли можда жели да дође у термину пре осам сати, свестан да ћу морати да одложим или за један сат померим заказану сеансу некоме од клијената, неоптерећен при томе ни трунчицом гриже савести што ћу нечију невољу учинити тежом за шездесет минута живота.
-Нека буде као прошли пут – одоговрила је умирено – само нека буде данас.
Из таксија је изашла необично мирно, готово са осмехом у угловима усана. Ходала је кроз шпалир мог вишњика равно, уздигнуте главе, дугим испруженим кораком, а лагани летњи хаљетак уских бретела лепршао је умилно око њених колена кроз сутон. Под бледуњавим светлом уличне бандере које се мучило да је допрати до прага мога дома изгледала је као лептир који лети у наручје неком другом, снажнијем и опаснијем сјају, али у том настојању је било некакве чудне решености и омаме. Заиста, на њеном лицу, у њеним покретима, у целокупном њеном држању, нисам приметио тескобу и напетост, а када је крочила у собу где ординирам, понела се као да ћу ја засести у плаву фотељу уместо ње, а она седети преко пута и са мудрим и забринутим изразом лица пажљиво слушати моје тајне. Отворила је прозор, нагнула се знатижељно преко њега да погледа околину, а затим села на место које јој припада.
-Да наставимо – изговорила је одлучно.
И наставили смо. Она је причала а њен устрептали глас је допирао до мене као валови врућег ветра, опседао је моје груди, вешао се о мој врат, урањао у моје уши и на тренутке заглушивао мир вреле августовске ноћи дубље од тишине коју је шкропио речима које повремено нисам ни чуо ни разумевао, које су ми постајале све мање важне и све више сувишне, понекад сасвим бесмислене, док сам дискретно прелетао погледом преко чланака њених прекрштених ногу успињући га лукаво ка коленима, а затим зурећи расејано у њене очи, претварајући се невешто да помно слушам.
-Извините, да ли имате папирну марамицу при руци? – чуо сам у једном тренутку. – Извините… – поновила је док сам се прибирао – једну папирну марамицу, ако бисте били љубазни.
-Папирну марамицу, свакако. – пружио сам јој марамицу врховима прстију настојећи да се држим хладно и на безбедној дистанци, а тек потом сам приметио да на њеном лицу нема суза. Већ следећег часа брисала је чело, врат, малу јамицу изнад грудне кости дувуцкајућиуснама себи у прса.
Испратио сам је из дворишта са олакшањем које доноси одлагање великих искушења, снажних, тектонских, којих се грчевито клонимо, свесни, међутим, да их не можемо бесконачно заобилазити и чијег се следећег бујања прибојавамо као неизбежног судњег часа.
Легао сам у кревет, подбацио руке испод главе и загледао се у плафон. Жега је немилосрдно притискала прву августовску ноћ, а ја сам дуго луњао кроз њене мрачне лавиринте, тражио Аријаднину нит свог посрнућа и на концу разумео да постоје ствари које нас привлаче без обзира да ли имамо права да им се предамо, те да нас утолико снажније интригирају што мање о њима знамо и у том закључку сам пронашао привремену утеху и млако оправдање. Сасвим довољно за слабост којој сам јездио.
Седмог дана од последњег сусрета, такорећи, сат уочи договореног термина, и у сред сеансе са једним крушевачким бизнисменом, већ сам нервозно помишљао да се нешто посебно догодило и да се неће појавити у заказаном термину. У неком општем смислу, такав развој догађаја ме не би изненадио и чак бих му се у извесном смислу порадовао. Поједини клијенти су, наиме, не тако ретко, без најаве или некаквог разборитог разлога прекидали третман и нису више никада седали у плаву фотељу. И, признајем, нисам превише марио због тога. Од терета стотина и стотина тајни похрањених у грудима током година слушања туђих исповести и поверавања најдубљих интима, већ ми је пријало свако релаксирање од свакодневног темпа, па тако и одустајање појединих клијената. Некада давно, на почетку каријере, такав исход третмана, доживљавао сам као личну немоћ и пораз своје стручности, једио сам се на себе, на сопствену недораслост и копао по савременој литератури тражећи најновија објашњења за разлоге напуштања третмана, али штагод да сам прочитао, коликогод да сам добијао уверавања да је клијентова мотивација за променом одговорна за одустајање, нисам престајао да сумњам у себе. Данас је већ другачије. Умор, рутина, немар... или нешто сасвим друго учинили су да ме такви случајеви све чешће озаре. Овога пута, међутим, уместо захвалности, осећао сам немир и зебњу. У неколико наврата, не обраћајући пажњу на основну терапијску пристојност и занемарујући присуство млађаног јапија који је незаустављиво трућао о каријерним проблемима, узимао сам телефон у руке и у последњем тренутку одустајао од намере да је позовем и проверим хоће ли вечерас доћи, бојећи се силно при томе да ћу тим чином коначно престати да се борим са ватром која се разбуктала у мом срцу као никада раније и јавно признати слом свега одмереног, часног и етичног у послу који обављам деценијама и који ме обавезује на строгу емоционалну јасноћу. Штавише, у неком нарочитом погледу, осећао сам се изневереним, или у најмању руку, превареним. А онда сам зачуо сигнал пристигле смс поруке: „Стижем на време“, писало је на екрану. Одахнуо сам, признајем.
-Ви и не слутите какву сам борбу водила са собом свих седам дана, каква ме је ватра пекла и колико сам пута одустала од намере да уговоримо сеансу пре овог термина – изговорила је скрушено, севши у плаву фотељу. Посрамљено је гледала у своје прсте које је нервозно ломила а ја сам ношен све неподношљивијом жудњом устао са свог места и пружио корак ка њој. Седела је на само једну стопу још од мене. Глава јој је била погнута, поглед оборен у сопствене скуте, или негде још даље, у бездан властитих противуречности, у гротло искушења, а коса је са рамена, својим увојцима дрско клизила преко њених белих, залахорених груди скривајући их невешто од мог успламтелог погледа. Рука ми је већ кренула ка њеном врату, ка једном младежу подно десног уха у који сам се нетремично загледао, али сам онда, не знам одакле црпећи снагу, повладао остацима разума, направио још један корак, заобишао је и дохватио прозорску кваку.
-Да отворим прозоре пре него што почнемо? – упитао сам са нејасним олакшањем.
-Могли бисте – одговорила је једноставно, лаконски – уосталом, како желите.
Оставио сам окна отвореним и вратио се у своју столицу. Из суседног дворишта је допирала врева раздрагане деце, у собу се заверенички увлачио мирис распаљеног роштиља веселе дружине под комшијином трешњом, на летњем небу су светлуцале звездице, а она је причала. Причала је дуго, помало узнемирено, помало тетрално, понекад брзо а понекад лагано, сасвим нечујно и снено, попут жубора потока на кладенцу, а ја сам је слушао и у тој причи која више није имала никаквог смисла, а још мање терапијске сврхе, препознавао гласове који ме милују, или нарочито узбуђују, посебно начин на који је изговарала слово И и везник АЛИ, у чијим сам узлазним интонацијама слутио обрисе дубоког хрвања са собом, али не оног формалног које се могло тицати, на пример, наречене борбе око термина састанка, већ једног сасвим другачијег, опасног, непредвидљивог, можда препреденог и лукавог хрвања које није давало упадљивог повода за било какав закључак, али није остављало ни равнодушним. Благост је струјала мојим крвотоком, али моји мишићи су били напрегнути попут струне, попут разапетог лука и недостајала је само још једна искра у њеном гласу, још један жижак у њеним очима, још један титрај моје старсти, фалио је још последњи пакт са властитом покором и ствар би зацело измакла контроли. „Шта то чиним, драги господе?“, запитао сам се престрашено. Уздржао сам се наредних неколико минута и са парадоксалним осећањем олакшања дочекао крај сеансе. Испратио сам је до првог солитера и таман у часу када сам заустио да морам хитно да се вратим кући, изговарајући се стомачним тегобама, она је је упитала:
-Нешто вам није добро, рекла бих?
-Како знате?
-Не знам. Препостављам.
-Ви сте једна бистра главица.
-Можда само тако изгледа. Уосталом, да је тако, не бих вам досађивала последњих седмица.
-А, можда, баш због тога и јесте тако. Али то свакако неће бити досађивање. Не претерујте. Шта бих, напослетку, ја, без вас, својих клијената. За мене би дан био изгубљен, а живот бесмислен.
-Ко би рекао. – приметила је двосмислено и некако задовољно, жмирнувши накратко очима. У угловима усана јој се назирао враголасти осмех. – Него, ...знате шта?
-Шта? – упитах збуњено окрећући главу у страну.
-Не знам... – прошапутала је једва чујно обарајући поглед.
-Можда знате, ипак?
-Не знам...
„На сву срећу“, помислих. Никада у животу нисам се више уздао у сопствени кукавичлук, никада снажније нисам оправдавао његову подмуклу и бедну надмоћност, никада тако силно нисам веровао у филозофију страха, њену дубокомислену, егзистенцијалну мудрост. Никада.
-Онда, видимо се за седам дана у исто време – пожурио сам да завршим данашњу сеансу.  Пружио сам јој руку и окренуо се да умакнем у тмину улице која се успињала ка мом дому.
-Нећете ми махнути ни једном? – сустигло ме је питање већ на првом кораку, а ја сам по боји гласа који га је озвучио знао да тој молби нећу моћи да се супротставим, нити душицу која га је прошапутала да растужим својом хладноћом. Застао сам на трен, загледао се у трепераве листове јапанске трешње чија ми се крошња надносила над стазом и дубоко уздахнуо.
-Ако инсистирате. – одговорио сам окренувши се ка њој. Гледала ме је нетремично и непомично. У очима јој је блистао сјај хладне, очајничке сете који лицу даје узвишену, филозофску лепоту, а сасвим лагани, топли, летњи ветар њихао је дуге увојке њене косе.
- Не инсистирам – зачуо сам у једном тренутку.
-Ви... Ви разумете моје разлоге, тј. зашто сам то рекао. – покушао сам да објасним. - То би могао бити згодан тест вашег терапијског напретка. Разумете.
-Не разумем. – изговорила је мирно и окренула се. Одлазила је у лаку летњу ноћ као што се одлази на дугачко путовање, са товаром терета који ће на том путу додатно отежати, чији ће се садржај испретурати много пута и на концу путовања постати прљава обавеза које једва чекамо да се ратосиљамо. Али, забога, он је, тај кобни и неумољиви терет, на валовима који нежно запљускују прамац неотиснутог брода, сада мирисао на развигор и мамио на пупљење живота, на даљине, на пучине и хоризонте који почињу када сваки последњи престане да постоји и она је увелико већ дрешила велики и снажни канап којим је брод био укотвљен у луци старог испразног бивствовања и подизала једра за велики преокрет. Задивљен и опчињен, пратио сам је погледом док је ноћ није украла из мог обзора. Није се осврнула нити једном. О како сам детињасто био усхићен том оконошћу. И колико несрећан што је ишчезла у мучном уверењу да јој нисам махао. А, јесам. Похитао сам кући и пожурио под туш. Хладни млаз воде пршато је по мом потиљку дуго, дуго...

***

- Све што је објашњиво и није вредно разумевања, све што је дорециво и није достојно описа. Само неизрециво узноси до оних осећања која нас инспиришу да се поклањамо до самодрицања и жртве. Тамо почиње свака жудња, верујем, и свака патња која нас потом допрати до гроба.
- Опет почињеш да филозофираш – одбрусио ми је кратко др Гавриловић доливајући нам из бокала ризлинг из властитог подрума. Примицали смо се већ освиту под тремом његовог летњиковца на стрмој обали  брзе Рибарске реке. Бруј њеног тока струјао је кроз звонку ноћну тишину свежином која нас је омамљивала и срдила, а ми смо, опчињени том свечаном и самољубивом пролазношћу о којој је немушто сведочила, брљали и булазнили о смислу живота, његовој ефемерности, о варљивој срећи и судбини, о женама које смо волели и онима за којима смо само уздисали и чинило нам се да од тих речи нема већих истина на свету, нити од нас већих губитника икада и игде.
- Филозофирам, па шта. Шта је лоше у томе?
- Ништа, ништа...
-Знате – обратио сам се др Димитријевићу који је заваљен у дубоку пољску столицу замишљено пушио – ја мислим да филозофија почиње у часу када више не смемо ништа разговетно и јасно да говоримо и када нам је неопходно да останемо недоречени на начин који ће оставити утисак красноречиве целомудрености. У ствари, филозофија је израз велике душевне муке, наше најхрабрије ћутање, волшебни и шифровани глас наших најдубљих тајни.
- У том случају, причај нам шта то кријеш, драги наш филозофе – допрле су до мене из облака дима речи др Димитријевића.
- Ја то само онако, у начелу, што би рекли. Понела ме топла летња ноћ, а признајем, и ово Гаврилово вино, и све ме некако подсећа на давна, прошла времена, на пресахлу лепоту постојања...
- Опет о носталгији. – прекинуо ме у пола речи др Гавриловић. – Да се разумемо, у носталгији има нечег поквареног и наивног. Канда чезнемо тајно за данима који су давно минули верујући непоколебљиво да је тада било лепше и нежније живети и да је сами живот био љупкији, питомији и надахнутији, а заправо... заправо, никада није било лако живети. Живот је био и остао преголеми терет, бившим нараштајима једнако тежак као и данашњим, као и нама сада, али нимало питомији и срдачнији, какав ће бити и довека, а оно нешто за чим очајнички жудимо само је крхка нераспукла љуска ушушкане детиње недораслости из које смо помолили главе поодавно, ехо дана незрелих сновиђења када још нисмо успевали да препознамо и разумемо суптилне недаће које салећу свакодневицу и руње животну радост. Тако ће нам и ова ноћ за двадесет година бити нежна успомена иако... – у том часу др Гавриловић је застао, прешао занесено погледом преко тамних и заснулих обронака села са оне стране обале и сањиво протрљао очи. – ...Иако смо у њој залили много горчина и бола наших свакодневних недаћа. И доста о томе. Него, у праву је др Димитријевић, сасвим је у праву, да ми чујемо, тачно и без околишања чиме си заслужио титулу филозофа?
Ћутао сам. Дуго, већ помало уморно и поспано. Звезде су се ројиле на небу а ја сам знао да је свака од њих сведок и саучесник, присни, неми, блистави, и да ће њихов вечни сјај потамнети у часу када помислим да заустим први глас из душе, и да ћу се тада неповратно претворити у варку, све оно што заиста никада нисам био и постати све оно што презирем, јер се човек преобрати у лаж сасвим свесно, срачунато, не онда када више не може да поднесе друге, већ сопствену јаловост и млаковерство.
- Дакле? – пренуо ме је др Гавриловић.
- Дакле, ништа.
- Ма хајде, да се не лажемо – инсистирао је са провокативном недореченошћу.
- Рећи су само следеће, ма шта ви мислили о мени и штагод закључили потом...
-Зар ми ишта морамо да закључимо? – приметио је двосмислено др Димитријевић прекидајући ме усред речи. – Ћаскање и трабуњање, ето шта је наша драж, сасвим празна и без икаквих амбиција. Али, ако ти мислиш другачије или нудиш какве премисе, онда... Е, онда, ми не противуречимо. Је ли тако др Гавриловићу?
- Разуме се, разуме се.
- Те, према томе, да чујемо врхунско начело – захтевао је др Димитријевић.
- Назовите то како хоћете, али размислите пре него ишта прокоментаришете, ако вам скрене пажњу и заинтригира вас дубље. Елем, и на крилима разуздане моћи, када му се чини да му је читав свет под ногама и да са њим може шта пожели, када му поигравање туђим животима представља обесну разоноду или експеримент, али и под оковима апсолутне немоћи, када се понизно грчи и очајнички сумња у избављење, човек не сме сметнути са ума да је његова сврха испуњавање дужности. У њима можда нема заноса и лепоте који дају полет и енергију да се бори, побеђује и човечанство води напред, али је са њима загарантована одбрана од сваке лакоумности и сигурност достојна невидљивог али извесног, и у неку руку, богоугодног живота.
- Ти би да у потпуности уразумиш живот, Владимире – упаде ми у реч др Гавриловић – да га испарцелишеш на плоднице и крас, на црнице и пепељуше, да му одузмеш лепоту природности и ампутираш осећања. Све оно што обједињује постојање и надкриљује живот, а човека ослобађа од сужањаства.
- У неку руку сте у праву. Након искушења много је лакше разлучити добро од рђавог и само живот након пада може изнедрити подвиг. А, подвиг, то је поредак, алгоритам, хијерархија, апсолутна посвећеност. И иако та дужност сасвим искључује осећања, или пак подразумева комплетну емоционалну преданост, човек мора следити принцип дужности. Подразумева се да испуњавање дужности не сме наудити никоме, ако већ не може бити од помоћи. Ја можда нисам добро разумео Бога и можда сам чинио све да му докажем властиту самовољу и немар, и можда овим становиштем настављам да му пркосим, али једно је сигурно – никада нисам помишљао да му окренем леђа и да га издам. Тако и сада. Ето, толико, па ви сада судите.
- Чекај мало, а љубав? Шта ћеш са њом? Зар она не надилази дужност?
- Ако нешто и отпочне као љубав, превазилажењем себе саме и досезањем до најдаљих међа сопствености, обре се и заврши у дужности. Дужност би могла бити најплеменитији облик оданости љубави. Израз најдубље одговорности према њој самој. Све оно делатно у њој без чега би љубав остала само појам, рам без фотографије, чаша без воде...
- А твоја дужност јесте управо, шта? – наставио је самоуверено и стрпљиво др Димитријевић, као да љушти слој по слој главице лука, палећи споро следећу цигарету.
- Да ћутим.
- Да ћутиш, кажеш – охоло и подсмешљиво је поновио др Димитријевић. – Слушај, овамо, као прво, разум није нужно привилегија бестрасних или премудрих, већ плашљивих, а као друго, нико од нас овде није пао са крушке.  Елем, или говори, ако имаш шта, или мрдај гузицу са клупе и правац у кревет. Време нам је.
Устао сам без речи, безмало покорно и са олакшањем какво приличи неспремном ученику којег је школско звонце спасило испитивања, пошао у собу где ћу починути. Кроз отворена окна је допирао мирис свежег откоса са падине под прозором и онај једнолични шум неуморне речице. Из неког удаљеног сеоског дворишта кукурикао је петао, а са друге стране села, разлегао се лавеш паса. Легао сам, а убрзо потом у постељу су се увукли др Димитријевић и др Гавриловић. Пре него што смо сва тројица захркали један од њих је буновно приметио:
-Ретки су мушкарци који се неће похвалити.
-А још ређе жене које се неће поверити – додао је други.
Задрхтао сам у часу, затресао се као прутић, као листић на ветру. „Само покушавају да измаме моје признање“, тешио сам себе, „а, у ствари, ништа не знају и поигравају се полупијани. Али, све и да сам се неком несмотреном речју одао, или каквим гестом офирао ватру своје интиме, све и да сам се издао – не смем признати. Исувише је неделикатан мој положај, нечастан и настран да бих се усудио поверити и једну реч, чак и њима двојици, својих најприснијих пријатеља из детињства.“ Прећутао сам њихове коментаре претварајући се да сам већ утонуо у сан, а који трен затим, некаква чудна мишићна благост је милела мојим телом, обузимала мој ум и са нејасним и непоузданим миром, већ сам се заиста предавао сну.

***

Дошла је тачно на време. У краткој плисираној сукњици од тила боје лана и плавој кошуљи од летњег џинса. Сместила се удобно, рекао бих, исувише удобно и комотно у плаву фотељу, као у нешто потпуно њено, што јој одавно припада. Загледана у уметничке слике Зорана Стојковића, крушевачког сликара, окачене на зидовима ординације, полако и стрпљиво је откопчавала рукаве своје кошуље, потом их је споро подавијала до лаката и најзад прекрстила ноге. Испод кратке лежерне сукње засијале су јој бутине. Мирисала је на Ланкомов Трезор, мени, некако тежак и паралишућ парфем, а лице јој је одисало планинском свежином и чинило се да је спремна да чека до наредног јутра да започенм сеансу. Осмотрио сам је тако мирну и савршену, као што се посматра чудо, као што се продире у  свемир, задивљено, опчињено и покорно. У оно нешто где почиње спокојна, самоуверена и безгласна бесконачност која ће нас надживети и због чега ћемо бити усхићени до сопствене коначности. Желео сам је више него ишта на свету тог часа, него иједну жену раније, једнако много и силно, једнако страсно колико сам био сигуран да не смем даље нити један корак, нити један прст, нити један глас, нити један уздах. Више од свега у том буновном магновењу, била ми је потребна некаква умирујућа рутина, некакав гест, покрет или ритуал, било шта чиме бих могао да прохладим или одложим пожуду. Устао сам и заобишавши фотељу у којој је седела, подигао полуспуштене ролетне и почео да отворам прозор.
-Немојте га отварати – изустила је сасвим тихо, готово заповедно. Одустао сам без речи, као под хипнозом и начинио корак назад.
– И спустите ролетне.
Врелина ми је прострујала телом, разбуктала већ успламтелу крв, а притисак пригушио вратне жиле. Довукао сам се до своје наслоњаче и некако се сместио у њој.
- Код вас је тако пријатно... Можда могу... да поснесем.
- О, то је тако охрабрујуће – хватао сам се о сваку терапијску нит као дављеник за сламку и покушавао да је интерпретирам као критеријум жељене промене. – И заправо, ово би могла бити последња сеанса – грубо и нетактично, сводио сам третман концу, који објективно још увек није био на видику.
-Ако ви тако мислите – прихватила је неприродно мирно и повлађујуће моју примедбу.
-Мислим. – потврдио сам ауторитативно. – Штавише, сигуран сам. Знате, коликогод овде тапкали у месту или напредовали, живот је изван ове собе, све оно где јесте пре и након ових шездесет минута, тамо где су замке и ризици свеприсутни и немилосрдни, и уколико вам тај амбијент не осирумашује живот као некада и није неподношљив као раније, онда више нема посла за нас двоје. Ни за мене. А судећи по неким вашим поступцима, рекао бих да сте направили корак од седам миља и да живот за вас више неће представљати претњу.
- У реду, у том случају. Ви сте стручњак и сигурно знате шта је најбоље за мене. Не могу да вам противуречим, све и да то хоћу.
-Да, да – настављао сам неубедљиво и грубо подштапајући се отрцаним фразама. – Ви сте сасвим млади и ова криза неће оставити никакав озбиљан траг, а у нова искушења можете кренути спокојно и храбро.
- Ех, када бисмо све унапред знали, можда не бисмо пристали на искушења. Али, ни живели. – констатовала је благо и самоуверено, поново прекрштајући ноге и ослањајући главу на налакћену руку. – Него, урадила сам домаћи задатак за данас. Дозвољавате да вам прочитам?
- Наравно – подржао сам грчевито, готово рефлексно и са задовољством усредсређивање на психотерапијски садржај.
Најзад, отпочели смо последњу сеансу.
Сат времена касније устала је из фотеље, исплатила моје стрпљење и необично тихо искорачила у ноћ пред собом. Брзо, неопростиво брзо сам је изгубио из видика. Иза ње је остала несвакидашња празнина, опомињућа, подмукла, титрава и мени се чинило да ћу пружим ли руке за њом осетити сву језгровитост и пуноћу те празнине, њене кости, њено било, крвоток, да ће ми у рукама закуцати само срце празнине која неумољиво осваја универзум попут таме, попут воде, која ме притиска уз последњи зид свог окошталог и закржљалог бића, уз последњу одбрну, која ме сатерава у непроходни шибљик властитих самооптужби, свега што сам господствено пропустио и свега чему сам лицемерно одолео са тешким теретом кајања и без икакве поштене животне накнаде.
Оправдао сам тобожњом главобољом др Димитријевићу и др Гавриловићу одустајање од договорене шетње периферијом града и некако тромо и беживотно спустио сам отежало тело у двосед. Са балкона је допирало слабо беличасто светло неонске лампе, а са таласа трећег програма Радио Београда елегични Ламенто Евгенија Доге. Буљио сам у плафон расејано и пушио. Дуго, бесциљно, уморно, огорчено... Без воље да устанем, да мрднем прстом, а некмоли удовима, у неко доба предао сам се сну.
„Неизоставно морам да променим мелодију аларма за буђење“ била је моја прва полусвесна мисао кад сам зачуо тај немилосрдни цркут птица следећег јутра. Једно умилно појање славуја које сам лично уснимио крајем пролећа и поставио као мелодију за буђење, напрасно ми је сметало као кричање јата врана. Прекидајући звоњаву, још увек добрано бунован, приметио сам на екрану телефона обавештење о примљеној поруци. „Да ли обављате консултације са бившим клијентима? Ако чините то, за који термин бих могла да закажем? Милица.“, писало је у писамцету које је приспело двадесет минута после поноћи. „Када вама одговара“, написао сам у 8:30, препуштајући непрофесионално Милици избор термина за консултације. „Може одмах? Јако ми је важно и неодложно?“, добио сам моментални одговор. „Може.“, пристао сам и упутио се у купатило.
Ушавши у мој дом она ми се нагло обисну око врата, загрли ме грчевито и усплахирено зајеца.
- Ништа није тачно, баш ништа. Штавише, све сте погрешили. Све. Зашто ми то радите? Зашто? Шта сам вам скривила да ме… мучите? О, да, мучите ме стрпљиво и упорно и ја тако силно патим, а ви ни не хајете. Зашто, одговорите, због чега…? Та, мени се чини да уживате посматрајући моју бол и одвећ ми је јасно, ви сте садиста. Од оних перфидних, ћутљивих и хладних. Наслађујете се туђом патњом, тј. мојом, и могу претпоставити како на мене гледате и каквом ме држите. Тек један мали мизерни створ, ето шта сам ја у вашим очима, богаљчић којем сте изрекли прегршт отрцаних и неупотребљивих фраза и којег једва чекате да се отарасите као да је кужан, а знате, о како добро знате да сте ме безочно обмањивали говорећи оне лажне речи охрабрења, и да живот јесте, исувише јесте у овој соби и да изван ње нема нити наде, нити утехе, и још мање, смисла, да ме не смете остављати тако дуго самом и незаштићеном и да ме морате примати често, веома често, заправо. Јер, видите, ми смо се срели тек пет пута, а потребно је најмање петнаест пута, читала сам о томе на интернету. И да потом следи онај Follow up, тј. праћење клијента које може трајати дуго, годинама чак. Ма, шта ја вама причам кад ви то боље од мене знате. Уместо да ми поклањате неопходну пажњу и помажете, да ме избављате и водите напред, вама је стало да ме мучите, да ми не дате мира ни дању ни … ноћу, а знате како сам нестрпљива да вас видим, да ми је животно важан свакодневни сусрет са вама и да даље више не могу никако без вас...
Стегао сам је око струка и запљуснуо пољупцима. У полутами уског ходника, док ми је страст сводила разум на чула и ја је силовито узносио на ципеларник, она је грчевито тражила мој длан, а онда ме је повела у собу у којој је боравила свега пет пута, одгурнула у амбис плаве фотеље, на трен застала, погледала са висине самопрекорно, благо задигла свој бели хаљетак и опкорачила... Њених двадесет и шест година прострло се по мојој кожи меко као далека, нежна бол, безумно попут најдубљег очајања и страсно налик борби за опстанак, а ја сам, подавајући се покорно и занесено, знао да узмичем у оне пустопољине које никада нисам одкорачао и понирем у поноре које никада нисам истражио, да урањам бесловесно у све оне недокучиве непрегледности похоте у које никада нисам смео и одакле ће подвиг бити вратити се чистог ума и пуних плућа.
-Не требате ми искључиво у јутрима попут овог, неразумним и плаховитим, сасвим несташним као пролећне воде – говорила је са љупком самоувереношћу нага и склупчана у мојим крилима – нити само у тмини дана, када сам већ на ваше присуство навикле донекле током неколико претходних седмица, у неку руку, још мање сте ми потребни у екстатичној присности какву смо једно другом управо даривали, знате, пожуде се јако бојим, верујте ми, она ми је оскрнавила све оно у шта сам веровала онда када ми је веровање представљало више од сваке радости, више од самог живота, требате ми у кошмарним сновиђењима, јутарњим тескобама и тами неспокоја,у неповерењу и сумњи који ме даноноћно опхрвавају. Тада ми требате више од свега. Разумете ли?
Ћутао сам.

***

Осам месеци касније већ сам био сасвим исцрпљен. Свакодневне тобожње сеансе већ су привлачиле шурујућу и гласну пажњу суседа, а моја необјашњива и ненајављена вишедневна одсуства из града и све учесталији изостанци са заказаних партија преферанса и заједничких шетњи, скретали су радозналу позорност најприснијих пријатеља. Почетни занос и опијеност њеним младим телом већ су ме полако напуштали, а несанице месецима нагризале тешким и дугим преиспитивањима у којима сам трагао за било каквим оправдањем свог пада. Мој једноставни, питоми и кротки живот, његова наивна и дисциплонована једноставност, сва његова предвидљива сигурност, трома, инертна и рутинизирана извесност, све је у једном часу клонуло, посустало и сасвим посрнуло, у узвишеном смислу значења те речи, моје духовне ноге су клецунле, моји назори су се измешали са назорима прагматичне светине и ја сам у властитим очима постао бедни егоиста кукавички жељан мужјачких подвига процвалог средњег доба. Била је то велика победа личних слабости и тек још један тријумф лицемерних вредности човечанства које се нимало није обазирало на своје узнемирено чедо и још мање сматрало да га ваља узети у заштиту. Нити свест да је свет отишао бестрага, нити чињеница да је таквих сломова било од памтивека, нити утеха која ми је пристизала од сличних искустава познаника, нису били довољни да поново продишем дубоко, онако како то чини паор у бразди или алас у води, како сам и сам чинио док сам водио миран живот натопљен радом и доколицом. Једноставно речено, суноврат је био предубок а небо недостижно, и црвићу у мени није преостало ништа дуго него да радикално прекине сваки даљи контакт. Уздао сам се још у њену младост, у снагу њене бистре и практичне разборитости, у наду која је сезала из необјашњиве рехабилитације њене виталности, у опстаначку женску луцидност. Договорио сам сусрет изван ординације.
-Нисам тражио ништа. То није много. – рекао сам просто, готово преплашено, палећи нервозно цигарету. Ветар је фијукао улицом Достојевског и мешао се са жагором босоноге циганске чељади, раздрагано расплинуте у позни априлски сутон. Однекуд је допирало њиштање ждребета, а са врха зграде под чијим тремом сам скривао лице од себе, од живота, од… њеног мука, титрала је у неправилним размацима реклама једне велике светске компаније.
- Напротив! Напротив!!! То је премного, то је неподношљиво много… – узвратила је ватрено гризући уснице. У очима јој је блистао бес свих поражених срдашаца овога света, свих осујећених жудњи, свих обмана и самообмана које танана девојачка душа може утиснути у своје тајноване наде. Бес утескобљених груди, белих, једрих…
– Тражио си све, проклетниче. Лукавче, ласкавче… Уздао си се у све оно што ниси изговорио и добио све што смо обоје прећутали. Пред тобом сам свукла своју коштану срж, онај језиви страх од новог и непознатог мушког ребра, низ заборав ми је склиснула туга коју сам понела на раменима још као бруцошкиња, остала ти је на знојавим слабинама моја једина исконска нагост. Онај трен у којем нисам више могла узмакнути од тебе, а још мање од себе, добио си, а то је више од мене, више од  живота, све што сам имала… то је.

Већ сам одлазио. Окренувши се одлучно своме охолом и саможивом друму, корацима којима сам неповратно загазио у своју прошлост, у меланхолију и планине свога постојанства, предалеко од жуђеног и окрепљујућег спокојства и још недовољно близу коначног смираја, више него ичега у животу био сам свестан у том шкртом магновењу да је са тим дугим и непомичним погледом на мојим огрубелим и частољубивим плећима остала јетка туга једне недосањане и невине девојачке жудње, онај тешки, претешки и прегорки талог хладних и неисплаканих сузица из којег то немирно и устрептало срдашце не може више искорачити у нови дан нити угледати плаво небо, те да ћу кроз густи и непрозирни честар неумољивих сећања остати заувек у изопаченом и тајном дослуху са прошлошћу о којој нећу смети да посведочим нигде и никада. И био сам свестан још да ништа није готово заиста, да нема љубави која може бити трајно угашена, ма какав епилог доживела и ма какве јунаке за собом оставила и да ће у неком, само њој знаном тренутку, поново закуцати на прозорска окна, као гавран у позни сат или захујати освитом као залутала комета и да ћу тада задрхтати пред сопственом слабошћу и пожелети да изговорим све оно што некада нисам и дољубим сваки младеж на том божанственом телу. А то не бих смео да учиним. За толико сам канда имао снаге, или оне очајничке вере да ћу је стећи у годинама које предстоје, надајући се да ће ме живот повести у неку страну где се војују тихе и мале животне битке без великих победа и пораза и да ће време учинити своје и свести моје било на равну линију којом се корача беживотно али мирно. Одлазио сам.
„Још само када бих имао снаге да се не… осврнем“, искушавао сам малодушно своју неодлучност. „Да се не вратим, не дај боже, када бих имао снаге. Дамар те лепоте не бих могао поднети. Нити сузице у оку које бих опет морао убирати. И љубити. Нити властито самољубље“.
Од тада је минула читава година. Јалова и бесплодна. Туробна. Испрва сам још настојао да живим и радим као да се ништа није догодило, редовно и одговорно, а онда сам осетио некакву душевну малаксалост и мрзовољу. Најпре сам смањио број муштерија, а потом и преосталима почео да одлажем и најзад да заборављам и замењујем термине. По граду се пронео глас да сам се пропио, постао раздражљив и нетрпељив, да се свађам са клијентима током сеанси, да их безпризорно најурујем из ординације, да ме суграђани виђају изузетно ретко, углавном у расејаним шетњама крушевачким транзитима, да сам, тобож, опседнут салонима намештаја у чије излоге замишљено зурим једном седмично у раним вечерњим сатима, а одскора и да сам захваћен Алсхајмером, те да ме свакако треба избегавати. Са својим најближим пријатељима, др Димитријевићем и др Гавриловићем контактирам знатно ређе него раније. Осим што у мени нема оне радости којом сам некада хрлио на партије преферанса и дуге ноћне седељке, понестало ми је и воље за друштвом и разговором. Ваљда ми га је преко главе након свих ових деценија рада са људима и њиховим невољама, а признејем, све чешће се нечега нејасног и потмулог прибојавам. Некако ме у њиховом присуству, особито двојице најприснијих другара, и тишина подсећа на претњу, на слом, на тајну, на оно априлско вече када сам бесповратно ишчезао, на њене очи. Тада ме немилосрдно и безгласно опхрва злокобна космичка студен.
И ноћас, док ово пишем, ја најдубље осећам, и више од свега, од свога постојанства снажније, ја знам да је у тој априлској тмини похрањена сва моја лаж и да је са њом похрањена сва лаж о мени. Онај кукавичлук који ме је обогаљио за живот васцели, онај откуцај срца са којим сам утихнуо заувек и у сопствену јесен ишчезао гордо. И прерано.
Остао је у тој непрозирној тмини онај густи, врели мук од чијег се еха леди крв у жилама, а надолазеће зиме јече немилосрдним ништавилом.
Онај лепет уздаха из којег је прхнула најдубља девојачка клетва… остао је.


1 коментар:

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...