На слици: Сцена из филма „Носталгија“, Андреја Тарковског из 1983. године; Фотографија: http://www.keyword-suggestions.com |
После студени и мука, живот више не постоји.
Понекад још поигра се страст са нама, као летњи пљусак, и из неких модрих тишина које су против нас устале, и оних речи заувекних против којих смо огреховљени устали ми, зажуборе одавно непознати гласови.
И одјеци празни.
Шта је, ту је, кроз отворен прозор завеса облизује кишну ноћ, и на починак се спремам.
Желм те, кажеш …
Касно је, мила моја, одговарам, после студени и мука, живот више не постоји…
Још понеки уздах само, мелодија у даљини можда...
(…И деци нашој освитом, торба, коју на пут спремам).
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...