"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 29. јул 2016.

У гостињској соби

На слици: Вештачка интелигенција; Фотографија: telegraf.rs


Већ су послуживали посне колачиће, када је брачни пар Манојловић пристигао на славу Савићима. Бранислава, млада, корпулентна докторка широког лица и још ширих кукова, споро се пробијала кроз уски пролаз између суседних редова столица. На уснама јој је титрао усиљени осмех, а из очију севала охолост какву виђамо код дубоко незадовољних, свих оних које је живот лишио радости уживања у копању својих леја и који су сопствено бивствовање жртвовали упорном доказивању своје важности. За њом је ишао Милутин, њен супруг, висок, трбушаст, тром, некако, сасвим примерен куварском послу који је обављао у једном реномираном крушевачком ресторану. Са лица му није силазио бесмислени осмех и заправо, више је изгледао приглупо него ведро и опуштено.
-Касните, Манојловићи – примети Радован, први домаћинов сусед и познаник Манојловића још из времена када ја овај пар био опијен младеначком љубављу, а Милутинова мати, била учитељица његовој старијој, а потом, и млађој кћери. Коју годину касније, голупчићи су се у цркви Св. Ђорђа, заклели на вечну љубав, а заједнички живот започели (и наставили) у спаваћој соби Милутинових родитеља, пензионисане учитељице Љубице и Јована, добродржећег медицинског техничара у мировини.
-Распевало се друштво на слави код доктора Митића, мој Радоване – гласно објави млађана докторка осматрајући госте око себе. – Не можеш тек тако, фуњарски, да напустиш скуп највиђенијих тутулара у граду, а опет, песма је лек за душу.
-Најпре ваља имати душу, докторка – примети расејано адвокат Рајковић палећи себи цигарету.