Соба

На слици: Стари прозор; Фотографија: forum.krstarica.com

…Напослетку, размакао сам тешке завесе од броката и отворио прозор. У собу је похрлио ветар и свежина какву нисам осетио годинама.

Подигао сам кофер и осмотрио обичну подстанарску собу. Кревет у једном и „нафтарица“ у другом углу. На комоди, крај заборављене кутијице за пудер, Јесењин и Превер…

Неће ми требати више…

Са степеништа се већ чула врева и нестрпљиво куцање на врата.

Раздрагана двадесетогодишњакиња занесено је гледала у његове црне очи, враголасто провлачећи прсте кроз коврџе које су му падале преко чела.

„Газдараица навраћа петог у месецу“, добацио сам.

Натраг, где је то уствари?

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.

  Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

Настрана толеранција и нормативни протекционизам појединих овоепохалних девијација и изопачености одавно су већ фрустрирајући за рационалан ум, али у последње време, постају перверзни и опасни по живот.

***

Јесмо ми колонија и туђе чизме и туђих вредности, али понајпре и понајвише сопственог млаковерства.

***

Не знам зашто, прећутао сам лањски боравак у завичају свога оца, на Ђурђевдан, 18 км. узводно Бистрицом од Призрена. Отац, и нас двојица синова, бејасмо колачари у порти сеоске цркве где се окуписмо из свих крајева Србије… Неколико непосредне и питоме деце муслиманске вероисповести, све време је радосно и љубопитљиво стајало уз ограду порте и пред дверима цркве Св. Ђорђа, из 17. века, у којој је и блаженопочивши нам патријарх Павле више пута богослужио… По завршеном обреду даривасмо чељад, пописмо по коју, поћутасмо, а затим обиђосмо пустош, рушевине и мук.

Потом кренусмо натраг…

Жуте дуње

На слици: Сцена из филма „Жртвовање“, Андреја Тарковског из 1986. године;

Фотографија: http://infinitetext.com

Понекад немаш вољу да разумеш себе, а понекад још ни храбрости да са собом поразговараш поштено. Верујеш да си премного пута превалио, предалеко отишао и да је касно да ишта покушаш у годинама које су притисле отежало срце. Задубљен у своје горчине, зуриш из кревета у позну зимску ноћ и пратиш кроз тмину путању дима цигарете који дуго испусташ из носа.

А онда, невољно, обасјано неонском светлошћу рекламе са суседног солитера, приметиш бисерје зноја на њеној наудсници и болну врелину белог бедра које се сручило на твоје измучено тело.

И док студен урања дубоко у кости…

„Одавно ми ниси написао песму“, каже, прелазећи прстима преко мојих груди…

Ћутим…

…и размишљам, боже, како је слатка била рупица на њеном образу…

…Некада.