Нежна срца Антона Павловича Чехова и Олге Леонардовне Книпер, избор из преписке (2)

На слици: Антон Павлович Чехов; Фотографија: ria.ru

„Крај 19. века обележен је у руској култури једним изузетно значајним догађајем: дошло је до стваралачког сусрета између драмског писца Антона Павловича Чехова и Московског Художественог театра. У сенци тог историјског сусрета развила се љубав између Чехова и првакиње Художественог театра Олге Леонардовне Книпер. Упознали су се 9. септембра 1898. На проби „Галеба“, комада у коме је Олга Книпер тумачила улогу Аркадине. У пролеће следеће године три дана провели су заједно на Чеховљевом имању у Мелихову. Неколико недеља касније нашли су се на пароброду код Новоросијска, одакле су отпутовали у Јалту.

  

Прво писмо написао је Чехов 16. јуна 1899. године. Олга је одговорила 22. јуна. Венчали су се непуне две године касније, 25. маја 1901. У Москви, у цркви Воздвижења. То, међутим, није био и крај преписке. Због лошег здравственог стања Чехов је морао да живи у Јалти, док је Олга Книпер, као глумица, била везана за Москву. Негде између та два града готово сваког дана сретала су се два писма: једно је ишло са севера на југ а друго са југа на север. Та писма представљају драгоцен извор за проучавање руске књижевности и руског позоришта. Међутим, она су и много више од тога: дирљиво сведочанство о интимној драми двеју душа осуђених на усамљеност. Усамљен је Чехов, који је принуђен да живи далеко од књижевности, далеко од позоришта, па чак далеко од стварног живота. Усамљена је Олга Книпер, која у многољудном позоришту често нема коме да се повери. Њихови повремени сусрети, углавном краткотрајни, још више појачавају ту усамљеност и она прераста у водећи мотив преписке.

Целокупна преписка садржи готово хиљаду писама и телеграма и објављена је на руском језику у три обимне књиге. У овај избор, ушао је само мањи део, укупно двеста писама и телеграма. Многа од њих приређивач је морао да скраћује, испуштајући места која су данашњем читаоцу незанимљива или неразумљива.. Ипак, и у тако скраћеном облику, она обезбеђују широк и поуздан увид у једно од најлепших и највреднијих дела светске епистоларне књижевности.“

  

…ИЗБОР ИЗ ПИСАМА...

АНТОН ЧЕХОВ - ОЛГИ КНИПЕР

                                                                                                02. новембар 1901. Јалта

  

Мило моје псето, здраво! У своме писму распитујеш се о времену, о ждраловима, о Могабију. Време је мирно, топло, али магловито. Могаби (брдо у близини Јалте – прим. аут. чланка) је покривен маглом, о ждраловима сам ти већ писао (двоје их је); врт је у добром стању, хризантеме цветају, руже такође – једном речју, уживам. Јуче и данас, свих ових дана читам коректуру, која ми је додијала, управо сам је завршио, начистио, пошто ми је неће више враћати.

Здрав сам, али јуче и прекјуче, заправо од како сам дошао овамо, није ми било добро, тако да сам јуче морао да узмем Ol ricini. Веома ме радује што си ти здрава и весела, душо моја, лакше ми је на срцу. И страшно желим да родиш једног малог полунемца који би те забављао и испуњавао ти живот. Потребно ти је то, душко мој! Шта ти мислиш?

Ја живим као монах и само тебе сањам. Мада је са 40 година срамота изјављивати љубав, ипак не могу да се уздржим, псето моје, а да ти још једном не кажем да те волим дубоко и нежно.

ОЛГА КНИПЕР - АНТОНУ ЧЕХОВУ

                                                                                               03. новембар 1901. Москва

Bowour, mon mari?! Прими од мене пуно пољубаца за писмо, за дивно љубавно писмо, душко мој вољени! Драго ми је што си добро стигао, живи лепо, не тугуј, не буди суморан, памти да имаш мене. Овде ми је досадно и бојим се да ћу се повући у себе и постати хладна. Ништа ме не привлачи. Дође ми да оставим све (осим тебе), па да нешто изучавам, да се нечему темељно посветим. Не волим да стагнирам. Позориште ми изгледа досадно зато што у њему нема посла, тј. нема за мене.

Можда криво и плитко судим. Можда. Осећам да као глумица имам безброј недостатака, желим да прерадим старе улоге. Не верујем много у себе. Тренутно сам у таквом стању да ми се чини да нисам никаква глумица, да све играм лоше, невешто и да само изигравам праву глумицу.

Ти си већ незадовољан што филозофирам? Испашће: „Повуци ме за прст“.

    

На слици: Антон Павлович Чехов; Фотографија: www.pravmir.ru

АНТОН ЧЕХОВ - ОЛГИ КНИПЕР

                                                                                                06. новембар 1901. Јалта

  

Радости моја, јуче сам био код Толстоја. Затекао сам га у постељи. Мало се повредио и сада лежи. Здравље му је боље него што је било, па ипак су то само топли дани позног октобра, а зима је, упркос свему, близу, близу. Видело се да се обрадовао моме доласку. Не знам зашто, и мени је овога пута било посебно мило што га видим. Изгледа пријатно, добро, мада старачки, или тачније – старкељасто, слуша са задовољством и говори радо. Крим му се још допада.

Данас је био Баљмонт (руски песник-дописивао се са Чеховом, прим. аут. чланка). Он сада не може у Москву, не дозвољавају му, иначе би те посетио у децембру и ти би му помогла да набави карте за све драме које се приказују у вашем позоришту. То је добар момаки, што је најважније, ја га одавно познајем и сматрам га за пријатеља, као и он мене.

Пиши, жено моја, пиши, јер ми је досадно, досадно, и осећам се као да сам ожењен већ двадесет година и да смо се тек први пут растали. У јануару ћу сигурно доћи. Умотаћу се мало топлије и доћи ћу, а у Москви ћу седети у соби.

Остај здраво, Немице моја добра, дивна, питома моја. Необично те волим и ценим.

ОЛГА КНИПЕР - АНТОНУ ЧЕХОВУ

                                                                                               06. новембар 1901. Москва

Антоне, рођени мој, малочас сам стајала пред твојим портретом и дуго га посматрала, затим сам села да ти пишем и бризнула у плач. Волела бих да сам поред тебе, пребацујем себи што нисам напустила сцену. Ни сама не схватам шта се то у мени дешава, и то ме нервира. Нејасна сам сама себи. Тешко ми је када помислим да си тамо сам, да тугујеш, да се досађујеш, док се ја овде бавим некаквим ефемерним послом, уместо да се потпуно препустим својим осећањима. Шта ме спречава?! А како бих волела, Антоне, да имам једног полинемчића!

Зашто сам тако много открила у твојој реченици: „полунемца који би те забављао и испуњавао ти живот“? Зашто тако добро схватам на шта си све мислио том приликом? Ја знам све, све што ти мислиш о мени. Али, можда и није тако.

У мени влада хаос, борба. Желела бих да из свега тога изиђем као човек.

Чини ми се да пишем тако неповезано да ме нећеш ни схватити. Али потруди се. Не читај само речи.

Како ћу издржати ову зиму! Антоне, пиши ми чешће да ме волиш, то ми прија. Ја могу да живим само када сам вољена. До таквог закључка сам дошла.

Како сам слаба! Ех, Антоне, Антоне!

Како нам много пружа живот и како ми пролазимо крај свега! Најстрашније ми је када схватим да сам као човек потпуно безначајна. То је ужасно. Желела бих да се приљубим уза те, да ми буде топло, да ме волиш. Поплакала бих лепо на твојим грудима, то би биле слатке сузе. Мили мој, волим те и волећу те. Не могу да ти кажем све што ми је на срцу.

Спавај мирно, драги мој. Не осуђуј ме што смо растављени – мојом кривицом.

Љубим те пуно. Мотам мало шире гледати на живот.

Без обзира на све, тренутно сам добро расположена.

Наставиће се…

ИЗВОР: Нежна срца: писма/Антон Павлович Чехов, Олга Леонардовна Книпер; избор, превод и напомене Зоран Божовић, Београд, Југославиајапублик, 1992.

Нежна срца Антона Павловича Чехова и Олге Леонардовне Книпер, избор из преписке – ПРВИ ДЕО

На слици: Антон Павлович Чехов и Олга Леонардовна Книпер; Фотографја: http://www.cooliranje.com