 |
| На слици: "Воз у ноћи", Уље на платну, Лионела Валдена; Фотографија: fineartamerica.com |
…Нико те није чекао, те вечери хладне и магловите. Нико… Изашли смо као сенке, Ти која о мени ништа ниси знала, ја који о Теби појма нисам имао, те вечери хладне и магловите…
…Никога није било да Те загрли, и пољуби… Пара се подизала изнад локомотиве, негде далеко… далеко… Све даље…
Ја сам отишао… Ти си била упорнија од мене, Ти безимена… Окретала си се, гледала на сат, од ветрова се бранила… Била си упорнија од мене. И стрпљивија…
Или, просто - ја сам волео своју девојку, као и Ти драгана свог, верујем… О, верујем…
…А, он? Је ли дошао?... Те вечери хладне и магловите…
…Вечери те ветровите… Нико Те није чекао… Као што ни мене није… Те вечери хладне. И магловите… Лепоте Твоје… И мога бола…
Новембар 1988.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...