"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

недеља, 01. јун 2014.

Српске светиње у Метохији – анђели поломљених крила

На слици: Крст на куполи цркве у Звечану; Фотографија: http://www.rtv.rs

На југоисточном делу Призренског подгора, између Призрена, Суве Реке и села Мушутишта, на том простору од непуних двадесет квадратних километара, до пре само неколико година, до лета 1999. године, налазило се 15 старих православних храмова. Међу њима и неколико најстаријих, историјски и културно најзначајнијих, као што су манастир Светих Арханђела у кањону Призренске Бистрице, Богородица Љевишка Светог Спаса у Призрену, храм Богородице Одигитрије у Мушутишту, манастир Свете Тројице на брду Русеница, црква Светог Ђорђа у селу Речане код Суве Реке, манастир са црквом Светог Марка у Кориши код Призрена.
Сва ова православна светилишта потичу углавном из XIV века, из времена краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана и њихових наследника и властеле. Они су, заправо, и иницирали њихову градњу, били су заштитници и ктитори, богато их дарујући поседима, материјалним и уметничким добрима.

 
     На слици: Храм Богородице у Мушутишту из 1315. године; Фотографија: www.nspm.rs
Тај огроман духовни, материјални и културни потенцијал стваран је кроз многа столећа. Следбеници давних оснивача и градитеља ових храмова успели су да их очувају и у најтежим временима вишевековне турске окупације. Нажалост, у последњој деценији, у времену које је претходило насилном одвајању Косова и Метохије од матице Србије, вандализам острашћених исламиста достигао је неслућене размере и сва та културна и историјска добра претворена су у згаришта и рушевине. Оно што је преостало након бомбардовања у лето 1999. године спаљено је или порушено у последњим великим нередима на Косову и Метохији марта 2004.године.

Манастир Свете Тројице на брду Русеница изнад Мушутишта и храм Светог Ђорђа у селу Речане крај Суве Реке минирани су у току ових нереда и они и они практично више не постоје. То исто догодило се и са црквом Богородице Одигитрије, у центру села Мушутиште, коју је 1315. године подигао казанац Драгослав. Овај храм, иако на самој периферији Призренског подгора, био је свима познат, јер се сврставао међу најстарије православне храмове у Метохији. Његови најранији живописи урађени су већ средином XIV века, тако да га је и та уметничка компонента чинила значајним.
 
        На слици: Рушевине храма Богородице у Мушутишту; Фотографија: sr.wikipedia.org
На далеко познат и чувен био је манастир Свете тројице на Русеници, који је последњих година свога постојања био женски духовни храм. У писаним документима нема прецизних података о времену његове изградње. Међутим, већ сама чињеница да је Поменик Свете Тројице уредно вођен од 1465. године указује да је он основан пред крај XIV века. Такву претпоставку ојачава сазнање да су у непосредној близини овог старог манастира постојала бројна пећинска станишта калуђера пустиножитеља већ од самог почетка XIII века. Реч је о пећинама испосницама и провизорним храмовима које су монаси – пустиножитељи подизали у високим, скривеним и тешко приступачним деловима планинских кањона да би у њима проводили свој усамљенички молитвени живот.
 
             На слици: Манастир Свете Тројице на Русеници код Мушутишта, пре рушења;                                                                         Фотографија: www.nspm.rs 
Недалеко од сада порушеног манастира Свете Тројице је чувена Кориша, манастир са испосницом Св. Петра Коришког,јединог светитеља међу српским пустиножитељима. А само пола сата хода од Свете Тројице до високих планинских литица изнад манастира стиже се до такође познате пећинске испоснице Русенице. Комплекс од пет испосница са призиданим црквицама – капелама налази се у оближњем Матоском потоку, који се уским и стрмим кањоном спушта ка селу Мушутишту. Испосница Русеница служила је монасима као молитвени храм у време док још није постојао манастир Свете Тројице. То је пећина на тешко приступачној литици, коју је начинила сама природа, а монаси је прилагодили својим потребама.
 
                         На слици: Рушевине и остаци цркве и звоника Свете Тројице; 
                                           Фотографија: kimenovine.wordpress.com 
Прилаз је био могућ једино преко мање бочне падине, на којој се виде контуре исклесаних степеника. Велики пећински отвор налазио се са јужне стране литице и њега су монаси затворили масивним зидом, високим око десет метара. Преграђујући пећину и по вертикали, што уградњом дрвених стубова и греда није било тешко извести, добили су по два одељења на доњој и горњој етажи. Поред ових просторија, у горњем делу пећине, клесањем у стени, начињена је монашка ћелија. У опису оних који су истраживали ову испосницу каже се да на преградном зиду има занимљивих записа из прошлих векова, као и трагова давно рађених фресака. У приземном делу, у једној од пећинских просторија, видљив је фреско техником осликани крст којим је, како се верује, освештано ово култно место.

Да је крајем XIII и током XIV века живот анахорета, монаха испосника, на овом подручју био развијен и са доста присталица таквом начину духовног аскетизма, показују и већ поменуте испоснице у Матоском потоку. Оне се налазе на високим и тешко приступачним планинским котама изворишног дела потока. Има их пет – шест и својим положајем делују импресивно: пећине-испоснице налазе се једна изнад друге, смештене у удубљењима стене високе око 60 метара. Међусобно су повезане стрмим стазама и басамацима клесаним у стени.

Ове испоснице очуване су у ранијем облику и изгледу све до данас захваљујући управо њиховом положају и неприступачности, јер их касније генерације монаха и житеља овог подручја нису могли битније да мењају. Једна од тих пећина у нижој зони окомите стене зидовима је вешто преграђивана и претворена у пећинску цркву, а у стени крај самог храма клесањем је начињено удубљење које је служило као испосница.

У равничарском делу Призренског подгора, на око три километра од Суве Реке, налази се село Речане за кога кажу да је једно од најстаријих у Метохији. Да је то тачно потврђује податак да се име речане појављује и у повељи цара Душана из 1348. године. Том повељом, наиме, цар Душан дарује ово напредно метохијско село свом манастиру Свети Арханђели код Призрена, при чему су прецизно назначене и сеоске међе. Оне су, кажу, остале неизмењене, са истим називима, све до данас.
 
                 На слици: Црква Светог Ђорђа у Речану; Фотографија: sr.wikipedia.org 
Многи у Метохиоји, а међу њима и поједини историчари, сматрају да је већ тада, средином XIV века, у Речанима постојала црква Св.Ђорђа. То је несвакидашњи, изузетно привлачан храм малих димензија, чија је лепота у једноставности, хармонији линија, неимарској вештини и у општој складности. Тако малих димензија, складна и привлачна, а знаменита по настанку и веку трајања, често је налазила запажено место у туристичким проспектима и разгледницама. На жалост, ни овај познати храм, који је сврставан међу најзначајније културно-историјске споменике Косова и Метохије, више не постоји. Уништили су га вандали, који би да уклоне све трагове српске културе и историје са овог простора.

Храм Св. Ђорђа био је задужбина неког властелина-војводе чије је име било записано на у надгробној плочи, на поду цркве, ту где је војвода и сахрањен. Али, временом је име у највећем делу избрисано, па га је немогуће тачно идентификовати.
 
      На слици: Суморна садашњост-рушевине храма Светог Ђорђа у Речану: 
                                               Фотографија: www.nspm.rs
По записима конзерватора који су били ангажовани на заштити храма, црква Св.Ђорђа у Речанима представља веома леп примерак властеоске задужбине, какве су грађене током XIV века и нешто касније. То је, кажу они, грађевина малих димензија и складних пропорција са темељима у облику уписаног крста. Имала је осмоугаоно кубе и тространу апсиду. Била је занимљива и по томе што је доњи део храма био озидан каменом неправилног облика, док је горња етажа обликована тесаницима фино обрађеног камена и спојевима видљивог малтера.

Црква у Речанима била је богато живописана. На осликаним зидовима приказане су сцене великих празника – Димитрија, Прокопија, Нестора и Меркурија, затим мотиви из циклуса посвећеног патрону цркве Св. Ђорђу, портрети светих Петра и Павла, Константина, Јелене и светих лекара – Кузмана, Дамјана и Пантелејмона.

По процени сликара конзерватора живописи у Речанима урађени су у другој половини XIV века

Аутор текста: Драгиша Спремо

Нема коментара:

Постави коментар

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...