Црњански – путеви засути лишћем свелим

На слици: Магла; Фотографија: lancia88.blogspot.com

ПРИЧА

Сећам се само да је била

невина и танка

и да јој је коса била

топла, као црна свила

у недрима голим.

И да је у нама пре уранка

замирисaо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,

јер волим:

да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,

ко зна где ћу бити.

У тишини слутим

да јој се имена не могу сетити

никад више

***

ТРАГ

Желим:

да после снова

не остане траг мој на твом телу.

Да понесеш од мене само

тугу и свилу белу

и мирис благ

путева засутих лишћем свелим

са јабланова

***

СУМАТРА

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни

врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо да, негде, неки поток,

место њега румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,

Душу нам увија, све тешње,

Бескрајним миром плавих мора,

Из којих црвена зрна корала,

Као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

на Месец са запетим луком.

И милујемо далека брда

и ледене горе, благо, руком

***

СЕРЕНАТА

Чуј, плаче месец млад и жут.

Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па кад се зажелиш мене,

не вичи име моје у смирај дана.

Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,

а не твоје страсти, ни чланке голе,

но стисак грања руменог увенутог.

А кад те за мном срце заболи:

загрли и љуби грану што вене.

Ах, нико нема части ни страсти,

Ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити

и борови пусти поносити.

Но само јабланови вити

и борови пусти поносити

***

СМИРАЈ

Сетим се, како су, у љубави,

драги први дани.

Како су руке топле,

кад се очи следе,

прелетајући оне кутове бледе,

око усана.

Што дрхте, проткани

мутном тишином,

у којој су осмех и туга помешани

несигурно и тамно.

Клатно звона,

тешко и тмурно,

у груди удари ме.

Тад се дижем,

и, у мутна окна прозора,

пун ситних гласова вечери,

шапућем, несигурно,

и моје име.

***

ЖИВОТ

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,

над водама дубоким неким,

као Месец бео,

са луком танким и меким,

један мост.

И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,

земља око мене замирише преорана,

или да облаци пролете,

мало ниже,

па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити тако, једне зиме,

из врта једног завејаног

истрчи неко озебло, туђе, дете

и загрли ме.

На слици: Магла: Фотографија: incisler.deviantart.com