Плес

На слици: Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.cuded.com

Њена је коса лелујала кроз сутон, на тераси једног хотела, на обали мора чијег се имена више не могу сетити…

Лета једног господњег, не памтим којег…

Запретена мирисима алги и зањихана топлим ветром, њена је коса...  лепршала крај мојих образа.

О, тај плес никако да заборавим.

Увијала се око моје жудње а моји дланови су клизили сечивом њеног торза.

-Буди моја – прошапутао сам јој на ухо.

-Али, шта ће рећи…

Не, не смем вам казати шта ми је одговорила. Разумете већ…

…Док ме у колима стрпљиво чека жена, свраћам ужурбано у један велики хипермаркет да купим сину наручени дезодоранс. У уском пролазу између две касе савијена прилика запертлава патику девојчурку од десетак година и спречава приступ наплатном месту.

-Извините, да ли бисте били љубазни…

-Свакако, опростите…

У часу магновном и чудесном, какав се деси једном у животу, разумео сам да нисам опростио, не нисам опростио ни после онолико година колико је протекло од матурске екскурзије и да непристојна охолост којом сам хитро окренуо главу у страну није била само смешни окоштали рефлекс на бол са којим сам утрнуо оне вечери, на тераси једног хотела, на обали мора чијег се имена не могу сетити, лета тог господњег (не памтим којег), не, није то био јалови тријумф прохујалог времена, нити дозрело искуство ишчезле младости, већ разуздани страх од умилног и тешког погледа којим ме је оковало лице са далеке обале, погледа сетног и нетремичног у којем се могла наслутити сва туга промашеног живота и онај безгласни очајнички позив на плес који канда оне ноћи није био завршен.

Напрасно сам се досетио да је кући понестало млека. Вратио сам се међу рафове…